Kič je moja omiljena poluistina, jer je jedina koju mogu brzo da prepoznam. Beše pretekla, međutim, još poneka dilema o kiču…
U grupi oldwave, nedavno se dokačismo one kategorije muzičara koji čine zlo muzici tako što rasipaju svoje tehničko majstorstvo na potpuno promašene forme. Počelo je ovim primerom°, drugar se prisetio ovog komada od istog čoveka°, nakon čega sam ja, kroz nekoliko krugova u uzgrednoj raspravi sa ljudima koji celog života slušaju dobru muziku, došao do zaključka da je reč o jadniku koji je zalutao u muziku i da tu o virtuoznosti, mimo tehničke veštine, nema ama ni koliko crno ispod nokta.
(° Ne, nema priloga u obliku video-klipa. Ne pada mi na pamet da ga stavljam na Suštinu pasijansa. Link je dovoljan, kliknite na svoju odgovornost.)
Uto se u raspravi prisetismo brojnih primera drugorazrednih, neharizmatičnih muzičara koji su svoje karijere zasnovali na neznanju i ispraznom muzičkom ukusu većinske publike, kojoj povlađuju tako što joj serviraju rog za sveću posredstvom pompezne, preskupe scenske produkcije protiv koje ta publika ne želi da ulaže ni tračak racionalnog razmišljanja, jer “tako je jebeno teško razmišljati o svemu, pa zašto bismo razmišljali o ovome, kad je to tako lepo i blistavo”.
Što je, ujedno, jedna od školskih definicija kiča.
Nastavite sa čitanjem… “Važno da je skupo: prilog za anatomiju kiča”
Pred vama, malo niže, nalazi se otvoreno pismo koje upućujem čoveku koji se potpisuje kao gordon, čiji identitet mi nije poznat, a da ga proveravam slanjem e-pošte na adresu 
Nemam potrebe da objašnjavam išta: jedina razlika između mene i histeričnih je u tome što nisam odmah počeo da vičem tako da ne čujem sve što ima da se kaže na temu zahteva WTO da dozvolimo PROMET (NE proizvodnju, nego samo promet) namirnicama koje sadrže komponente od genetski modifikovanih organizama.
