Mi, Homo Sapiensi, izgradili smo civilizaciju na temeljima samokorektivnog logičkog sistema nazvanog naučni metod i njegovog izvršnog otelotvorenja – nauke. Popularizacija nauke je zarazila znanjem kompletno čovečanstvo, oslobađajući time pojedinca nepotrebnih strahova i fatamorgana. No, to nije ni približno do kraja završen proces.
Paralelno sa naukom živi pseudonaučni svet, koji nauku fingira, dok se hrani njenim rečnikom i delovima njenih saznanja. U tom svetu postoje vanzemaljci koji su nekada bilo kod nas ili još uvek posećuju Zemlju, homeopatske ili kvantne medicine rešavaju sve probleme, piramide emituju (delom pozitivnu) energiju, regresivna hipnoza otkriva naše prethodne živote, a Zemlja je šuplja. Uopšte govoreći, to je nesalomljivi svet teorija zavere.
Nastavite sa čitanjem… “Bosanske piramide u raljama naučnog metoda”
isturili danas u novine kako su u nekoj mudrijaškoj srednjoj i-te (tamo se valjda uče za kompjuteraše) školi knjigu zamenili tabletom. ama ne onom čarobnom pilulom što je popiješ pa sve znaš i što beše i što jeste i što biće, nego onim pipalicama.
Nedeljom volim da sabajle (po merilu nekog ko je na pragu srednjih godina, ne po penzionerskom časovniku) potegnem u bakaluk. Prvo pijaca, koja mi je samo par frtalja od habitata, gde se prvo kod Dragana snabdem sremskim sirom, a onda kod neke leskovačke ekipe prebiram šta ću turiti u njega: svež 
Ovaj tekst je pokušaj da se delo tog čoveka prikaže trezveno, koliko god je to moguće, jer tolike godine očigledno nisu bile dovoljne da se prašina slegne i omogući jasan pogled na Njegošev rad. Razlog za ovo je pre svega odnos Srbije i Crne Gore, dve sada nezavisne, međunarodno priznate, suverene države koji uporno, kroz povremene nalete agresije, upada u histerično blato poluistina. Počnimo, pre svega, od postavljanja Njegoša u tačne prostorvremenske koordinate. Setimo se, veoma ukratko, Srbije i Crne Gore tog vremena.
Primenjeno znanje ljudskog roda, poznato i kao tehnologija (shvatam je ovde u širokom smislu, od novog mobilnog telefona, preko ulaska GMO kod nas i ulaska nas u EU, do prava homoseksualaca na držanje za ruke u parku), dvosekli je mač. Odabrati kojoj ćemo se oštrici obratiti – onoj koja nas seče ili onoj kojom sečemo – naš je izbor. A kao i svi drugi, i ovaj izbor leži u nama. I tako nam i ova tema, baš kao i sve ostale, vraća bumerangno u nos stare reči Poznaj samoga sebe. Svako od nas, siguran sam, poznaje ponekoga ko radi posao koji ga čini nesrećnim. Takve ljude upravo prepoznajemo po tome što oni zapravo znaju šta bi ih to učinilo srećnim, jer ponekada to i rade. No, vrtlog svakodnevne inercije usisava ljude u tehnološki haos: imati kola, mobilni telefon, kompjuter, kancelarijski posao, stan, kredit, mišljenje – i u svemu, i sa svim, se snaći. Čovek jeste do sada najprilagodljiviji kičmenjak, ali ta prilagodljivost ne govori da bilo koji čovek može da koristi bilo koji mobilni telefon, već da će isplivati, jednom kada ga nosi, iako nema pojma šta će mu to zapravo.
Od starih nam je Latina ostanula izreka De mortibus nihil nisi bene, koja se obično prevodi O mrtvima sve najbolje, a zapravo znači O mrtvima ništa sem dobro. Ova izreka implicira da se o ljudima posle njihove smrti uvek ima šta loše reći. I to je u stvarnom svetu tačno. Uvek će se naći neko, pa makar gonjen pizmom, ko će imati i umeti da baci kamen; u krajnjem slučaju naći će se već kukavica koja će o pokojniku izreći stvari koje za njegovog života nije smela. Ova nas izreka, u smrti, sve izjednačava. Dobre i loše, grešne i bezgrešne, velike i male.
Ali to svakako ne znači da ću popustiti. Jer popuštanje je trenutni poraz. Samo mi treba čas da udahnem vazduha, da malo gledam svoja posla, da se odmorim od praznog hoda i da nađem zadovoljstvo u privremenom odricanju od informacija. U međuvremenu, paziću, jer što reče Toda, istorija upravo jede pasulj… To je dobro, jer to je čas da pomislimo na one koji su se zavukli u šupak istorije i čekaju da prođe opasnost…