Jedna današnja vest me podseća na onu parodiju Indeksovo radio-pozorišta “Prodajem papagaja s greškom”. U toj vesti, saopšteno je da jedan internet provajder svim klijentima pridošlim u ovom mesecu obezbeđuje nekoliko meseci potpuno besplatnog Interneta.
Potpuno besplatno, boktemazo! Ne bilo kako besplatno, nego potpuno besplatno!
Šta je sledeće? Dok većina bude nudila nešto potpuno besplatno, pa se takva ponuda ispere od učestalosti i običnosti, pojaviće se neko ko nudi to isto baš baš potpuno besplatno. Iliti besplatno do koske. Radovan III bi rekao besplatno, u pizdu materinu. No, sad je moderan pristojan i beskrvni rečnik kome nas poučavaju razni PR poslenici; mora da bude fino. Ama, füno! Ich spreche anständig! Kom il fo!
Počelo je tako što sam jednog dana pre otprilike mesec dana negde pronašao preporuku za čitanje knjige “Dvanaesti dan” Vilijama Gledstona. “Sve što ne znam ja, zna Gugao”, reče mali Perica: već minut kasnije sam čitao priloženi odlomak na sajtu. Imajući pozitivna iskustva sa izdavačem, kliknuo sam na korpu, kupio knjigu i nastavio svoj dan.
Ama, kad sam već pomenuo savest, da pomenem i svoja duga iskustva sa poštarima… Progoni me čvrst utisak da moj poštar ima nekakav problem sa pošiljkama u zlatnom najlonu. Sistematski oštećuje sve primerke svih časopisa koji mi dolaze na kućnu adresu. National Geographic uspešno presavije popreko (na stranu što uopšte ne mora da ga presavija), a onda ga zabije u procep kapije i pritom ga pocepa i prelomi ris. Zbog toga sam prestao da se pretplaćujem na dva časopisa koji stignu celi od Londona do Kikinde, a onda ih kreten ošteti pred mojom kapijom. Pa sad ti objasni volusini da si platio ne baš simboličnih 300 € za dva puta dvanaest izdanja i da očekuješ da ne budu cepani od strane onih koji su zaduženi da ih isporuče u valjanom stanju.