Није толико проблем кад навалите на посао, ако радите оно што волите и ако видите да се људима свиђа то што радите. Још је мање проблем ако и добијете неку кинту за то. Проблем је кад крене мало превише да им се свиђа и некако налазе начина да вам продуже радно време на цео дан.
Оно, није да цео дан баш радим, буде ту и пауза и блејања по мрежи, али… није баш згодно кад си увек на располагању. Те сам најавио екипи која ме зивка у разна недоба да ћу да се окренем мултиконфесионалности – да не радим недељом (хришћански), суботом (јеврејски) и петком (муслимански), да се неко не увреди. Добро, серем, ово сам сад смислио, а није баш славно ни прошло – то сам најавио почетком марта, па је успело ама баш ниједном. Док ми није мало напукао филм. У четвртак, у 18:00, погасио сам сва сокоћала преко којих су могли да ме зивкају, изнео пиво на сто (буђејовичко, црно) и, вођен начелом истовремености, изазвао да то буде управо онај дан у години кад залазак сунца добацује до стола на ком је то пиво. И цвеће, зумбули и лале.
И како то већ бива, кад крене, иде. Дочекао сам снимак који, у ствари, планирам још од јесенас (јер та геометрија географије је симетрична – понавља се на десетак дана од равнодневнице ка дугодневници) ал’ онда нисам имао тог пива.
Овакво светло траје можда 4-5 дана, а онда сунце већ буде сувише високо, дрвеће олиста и пробије се тек понеки зрачак. Зато и оних дана у септембру, кад би требало да је исто овако – није, наша авлијска џунгла је толика да комшилук имамо само од новембра до априла.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: аман, бре, пролеће!”
