Ove nedelje koristimo slučajno izabrane sintagme kao pojam za pretragu na flickru.
Category: Koncepti
Beležimo ideje vredne pažnje, vremena i razmišljanja. Čak i kad su takve da nas pouke teraju na suprotnu stranu.
Упоредни почетак
Једно од начела која су довела до начела истовремености је оно да су неке идеје толико саме по себи јаке, да ће наћи начина да се појаве, све и да кроз сто година неко измисли времеплов (енгр. временску машину) и врати се овосад да убије њеног доносиоца. Неке су толико јаке и нестрпљиве да се појаве упоредо на више места, у отприлике исто време. Историјско-материјалистички речено, квантитет (предуслови!) буде толико трудан да ће да роди тај квалитет па макар на лакат, или на неколико.
Тако је било и са Глугенијем. Не само што је имао онолико претходника (који су од хардвера имали неке помичне траке са речима и картон са рупама кроз које су се те 
речи читале), него што се до нових отеловљења тог духа долазило разним заобилазним путевима.
Глугеније II Немогући има поприличну историју. Испочетка, те 1991, уопште није био намењен томе, него је требало да буде генератор лозинки. Захтевало се* од њега да прави речи које би личиле на обичне, звучале скоро познато, а биле скроз нове, те би се тако лако памтиле а не би постојале у речницима.
Је ли округла годишњица?
Таман сам помислио да је округла, а онда се сетио да сам ово слушао на свом новом транзистору, једне “Вечери уз радио”, а тај сам транзистор освојио на неком такмичењу почетком јуна 1970, дакле није 45 година него 46.
Пошто смо већ обрадили претходну малу симфонију, ова годишњица ми некако дође као прилика да ископам ову другу, често запостављену, забачену иза оне.
Снимак је такав какав је емитован пар година касније на новопокренутом II програму РТБа.
Имам га целог, но тај цео више не могу да нађем, јер је Цевка канда протерала све што је дуже од 10 минута (можда ко плати…) тако да ово иде у два дела…
Једна од пре: вампирска
Уврежило се мишљење да се вампири не виде у огледалу. Они који су се распитивали код изумитеља (дакле по шумовитијим деловима Србије) кажу да то нема везе са традицијом. Ал’ тако је то кад се не троши оригинал него
кинеско ђроматизована жвака коју је онај Ложач сместио у Румунију, јер му је ваљда гроф Цепеш био занимљивији од сеоског воденичара Савановића. Никад нећу схватити то британско подилажење аристократији, као да се надају да ће се ородити и наследити звања ако буду добри.
Наравно, сви се сећамо и кључне сцене из “Бала вампира” кад матори профа и Полански воде кадрил (овде је после измишљен квадрил, да се зна!) и дођу до великог огледала где се виде само њих двојица. Е, тако нешто се десило и мени.
(Како сам ово постигао? Научном методом.
Без иједне речи: цајтнот
Те седамдесете је Никола Нешковић често пуштао ово, па сам можда методом погрешног узорка дошао до закључка да је било страшно популарно. Оно, нисам га чуо много код других, или никако. Све ми се чини да се чуло у неком филму, али се не сећам ком.
Сетио сам се овог кад ми се само подметнуло – што би рекао Зоћа, седи и чекај да ти наиђе, рндалица је паметнија од тебе. И не само то, него сам ја мислио да знам ову ствар напамет.
Испоставило се да не знам. Не знам ни пола. Све ми се чинило да су те оргуље биле у предњем плану, и да се добро чула ритам секција и то је све. Не сећам се никаквог увода и ситне игранке у другом и трећем плану. Јер се на оном радију, “”Тесли” из педесетих, то није ни чуло.
Без иједне речи: самба за тебе
Сантана се, зачудо, много држао свог матерњег шпанског, кад у тексту, кад у наслову. Тако је и његов најчувенији инструментал, бар по наслову, на шпанском. Шпански у ствари не знам (мада понекад и погодим), тако да ме немојте држати за реч да је наслов преведен како ваља.
Ово је извођење у Мексику Граду, непознате године. Звучи веома близу оригиналу са винила, који се, дакако, и данас зна напамет.
Без иједне речи: буре
Добро, де, неки су већ погодили да се не ради ни о каквом бурету. Ти неки нека пишу себи једно позитивно бројање, нек попију једну по свом избору да се часте, а за остале тзв. смртнике… ма, пуштамо одмах.
Познаваоце опуса Џетро Тала ништа овде неће изненадити – ни то што је Ијан Андерсон некад био толико млад да га није мрзело да из вечери у вече изводи ту тачку лудог флаутисте који стоји на једној нози док свира (издржао је само двадесетак година тако), ни што је узео да преради класичну Бахову ствар (тако се то ради а не ко оно ђубре Рије). Јер то је тада било нормално.
Да видим неки данашњи бенд да одвали класичну ствар и то инструменталну, и да доживи овације на сред песме. Истина, ово је једна од живљих верзија, но кад се упореди са каноничком верзијом са албума “Устај“, чује се да ту нема неке велике разлике – ниједна нота није прескочена, није збрзељано, само се пустило себи на вољу. И свирала се дрвена флаута – ко се овога наслушао, приметиће разлику.
Без иједне речи: предигра / олуја
Досад смо се бавили инструменталцима из ранијих шездесетих, које за мене трају некад до ’64, некад до ’67, зависи о чему причамо. Ал’ су после дошли неки други и почели да раде то исто, само другачије. У овом делу избора неће бити само убитачни хитови, него и нешто лудака. Или, како би рекао Грба кад је чуо на који сам бенд натрапао, монструма.
Бенд је један од оних са скроз негугљивим именима: Man. Сад да ли то превести као човек или као мушкарац, порота још увек већа. Умеју они и да певају, и то врло добро и са занимљивим штимунгом, но прва њихова ствар која ми је доспела на плејлисту за редовније слушање је ова:
То сам вртео данима, кад год ми падне на ум, и за ових ваљда већ дванаест година ниједном није била у опасности да излети са листе. Ваљда се, као и обично, палим на ту сложену музику, која не леже ни на треће слушање, али зато има материјала и за двадесето и кусур, увек има још нешто да се чује.
