Ја цензуру? Свашта ћемо дочекати, кажем ја себи. Међутим, има ту неког врага, данас свака шуша (не мислим на људе који се презивају Шуша) узима за право да цензурише ово или оно из неких својих разлога. Гугао цензурише лица и регистарске таблице на свом уличном гледалу. Цевка ту и тамо цензурише лица, а редовно цензурише оне три речи у енглеском (а можда имају и четири… не, реч за курац уопште немају, тј имају неколико али свака у ствари значи нешто друго). Свака друштвена група има право да забрани осталим друштвеним (и приватним!) групама коришћење одређених речи. А ко одређује те речи? Они сами, или им неко помаже.
А шта бих ја цензурисао из сопствене производње? Пре свега, ствари које би могле да ме доведу у неприлику са адвокатима, да не бих надрљао због неовлашћено објављивање копирајтованог садржаја (види мама, без генитив!). Да пробамо како би то изгледало.
Ово је први покушај. Рађено Шантом, цензурисано алатком за размрљавање (за сада без бољег назива), изгледа шмрљаво као што свака цензура која држи до себе и треба да изгледа. Ал’ нисам задовољан, неко би могао по бојама да погоди шта је ту писало. Идемо даље.
Кад сам оно 2005. долазио на летовање кући, био је проблем шта са вишком снимака, јер нисам имао лептоп. Решило се тако што ми је будући Шеф спржио све на цеде (или је био деведе, ко ће се сад сетити) и омогућио да испразним картицу и кренем испочетка. Зато је први снимак тада чекао нешто упечатљиво, напросто сам штедео филм. Од аеродрома до силаска са аутобуса нисам снимио ништа; прешао још скоро километар по старом крају и још ништа. И онда ово.
Четрнаест година и две недеље касније, стотинак метара низ исти део пруге, па у супротном смеру, ово.
Фркће окисо коњиц и кружи над мојом главом / срећа моја што краве не лете
Сваке године дочекујемо новембар у отприлике таквом расположењу. Да ли је до тога што смо сви у школи читали ту песму В. Илића (није Веља) те заувек остали хипнотисани њеним дејством, или је код нас новембар стварно такво зло од месеца, ко ће га знати. Убеђен сам, онако аматерски, да је Том Вејтс једном провео новембар овде. Такво самоубиство од песме не иде без ваљаног надахнућа.
Нисам ухватио вране где сам хтео… али виде се десно, иза бандере
Зато новембра слабо и фоткам. Овог пута, кад смо већ кренули да чекамо бус по баш таквом времену, и кад је већ фоткалица о рамену… ајде, што да не. Иштрикао сам целу серију, у ствари само седам комада… јер, новембар је, доста му је и толико.
Латинско vertere (окретати, мењати) је оставило бројно потомство, пре свега у језицима натовареним латинским, као што су романски језици (по природи ствари, јер су настали кварењем латинског према потребама) и, с опроштењем, енглески (где је латинштина дошла у виду некакве језичке реформе, лек гори од болести).
Код нас је то по свој прилици род рођени са глаголом вртети, па чак подозревам да vertigo и вртоглавица нису тек тако случајно слични. Ако вам се од овог завртело у глави… изађите у врт, тај ваљда не потиче из латинског.
Од тог основног вертере имамо, да се задржимо само на речима које постоје и код нас, конвертите (превртљивце, ака преобраћенике), интро- и екстровертне ликове (уврнуте и изврнуте?), инверторске климе, вертикалу. Имамо и, д’извинете на уљезу, енглеску реч за рекламу и рекламере, која се код нас запатила у облику “одвратајзер”, боље ни не заслужују. Од облика versus, међутим, имамо свашта.
Ne znamo kako se ova fantazija zove, al’ je nešto kao preterivanje sa karađorđevom pa to isečeno na kriške. Jer koliko god se mi prenemagali oko ove ili one narodne kuhinje, sve su to na kraju dela domišljatijih autora. To jest, kuvara.
Ne verujemo da će se sa ovim delom/jelom proslaviti širom sveta, da će ući u turističke vodiče, da će mu neki od onih sajtova sa z u imenu dati brojne zvezdice. Ovo je naprosto bio jedan odličan ručak, rođendanski.
По беспућима интернета су се запатиле разне блентаве идеје. Скоро да би се рекло да баук мема (мемеа? свакако не мима) кружи Мрежом. Мем би требало да је вирална идеја, која се отме свом творцу и чудном брзином се рашири. Та идеја, да постоје такве идеје, се брзо изродила у некакве лоше цртеже или фотке са натписима. Лоши цртежи се вуку годинама јер нико не уме да их затуче; фотке живе по неколико дана.
Једна од тих идеја је да постоји посебан словенски чучањ, тј да Словени једини умеју да чучну тако да се целим стопалом вежу за планету, док је остатку света проблем да им и пета буде на тлу. Морао сам да пробам, и не иде ми баш, мора да сам неки изрод. У ствари ишло је, пре скоро 40 година, над војним чучавцем, у оном посебном стању есембе нирване. За овог момка видим да није баш успео, али се није ни трудио.
Дечко телефонира и ни не покушава да достигне било какав степен смирења; он не тихује. Сео би на било шта, али ничег нема сем бетонских саксија.
Толико о чучњу – јер је он разлог за ову фотку. Чим сам га спазио, одмах ми је прошла кроз главу цела та прича о словенском чучњу. Пошто је ово снимљено из буса док стоји пред семафором, није било превише времена за размишљање, само сам ухватио кадар и шкљоцнуо. После сам се мало разочарао, кад сам при обради приметио да не додирује петама бетон. Ето ни он. Ваљда је то утицај те америчке морнаричке тзв. фризуре.
“Ма није он никакав доктор, он је бре обичан мајстор”… што би у преводу са латинског било “није он никакав учитељ, он је бре обичан учитељ”. Јер magister је било баш то, учитељ, а docere је глагол који значи подучавати. Али су се те две речи баш добро прошетале кроз језике и стекле богату каријеру.
Од магистра имамо и маестра (који је, пак, породио маестрално извођење и ветар назван по себи), и мистера и мајстора. Тај мистер, пак, то је посебна прича. Јер, ах, тај енглески нам се опет заплиће међу ноге. Наиме, немају реч магистар – то се каже мастер (“особа са дипломом између факултетске и докторске, или сам тај академски степен”) али та реч има још двеста других значења. Имају магистрата, који је некакав нижи судија за ситне случајеве или за предрадње у крупним, и крај. Све остале облике изводе из тог мастера – дакле немају ни магистралу, ни магистрални рецепт (оно кад нема готовог лека него апотекар мора да га замеси), ни магистратуру као степен школовања. Мастер би требало да је то исто, али…
Једна од старих новинских увреда у нас (а ваљда и другде) је да вам презиме ставе у множину, у фразу типа “а онда се ту натоврзу разни Перићи и Поповићи”. Јер док сте у једнини, особа сте; у множини постајете негативна појава.
Енглески, о који се вазда спотичемо, има неколико речи код којих једнина и множина напросто не значе исто – кад више нечега није више тог нечега, него нешто десето.
Ево, например pepper. Наводно је за то крив још Колумбо, са оном варком да је као нашао Индију, па кад је краљу показивао паприку, мазао га да је то бибер. Те тако бибер-пипер-папар-паприка у суштини и јесте једна реч, али се у већини језика раздвојила у две речи, јер ипак значи различите ствари. Јок у енглеском: pepper се у једнини понаша као збирна именица и значи бибер; у множини значи паприке. Једнина од паприке је онда мало незгодна и ту увек нешто маневришу додатним речима да избегну забуну. Забуну направе другима: онај pepper spray што се продаје, није бибер спреј јер нема везе са бибером, то је љута паприка (тј. капсицин) у спреју. Још горе, имају реч paprika, али она не означава никакву биљку, него млевену алеву паприку као зачин.
Имам фотку ал’ не знам одакле да почнем причу… Ајде овако.
Свака досадашња власт коју памтим се изређала на уређивању центра; трг Републике (сад ваљда Ђинђићев, бемлига) и мост су бисер за себе. Прво је 1970-71 исечен и однет стари Велики мост (по пројекту Ајфеловог бироа, који је испројектовао ваљда свега три моста) и натркечен овај пешачки, углавном у натур бетону. Степениште прорачунато таман за два корака, тако да увек наскачеш истом ногом на следећи степеник, колико да и здрави осете како је то кад ходаш са штаком. Ту је било нешто плочица онако за украс, неки квадрати оцртани, па је то поиспадало након две-три зиме.
То се штогод крпило, овако онако, док нису кренули да зидају стаклару (зграду В. банке) и цео простор од овог до следећег моста дигну у ниво некаквог платоа, са локалима у подземљу, а у виду је и био тунел испод СДК који би излазио, педесетак метара иза ње, негде на обалу. Све је урађено осим тог тунела, и ваљаног одвода кишнице, тако да је нама доле увек негде капљало (фирма ми је имала просторије баш испод овог на слици). Камене плоче којима је трг поплочан су се увек негде ломиле, клацкале, испадале, ма ниједна реконструкција досад није урађена да издржи дуже од две зиме.
Последња је рађена од ваљда октобра 2018 до неког датума пре месец-два. Нисам навраћао туда јер се тешко пролазило, па сам радије паркирао с другог краја само да избегнем горе-доле по лошим степеницима око тзв. “градилишта”. Знам само да крајем маја још није било све готово, а на локалним порталима сам нашао да су решили да ипак реше то што прокишњава доле, а што су као накнадно установили. Ајде, радите га више од пола године и не знате докле сежу локали испод ваших радова? Оно јес да су сви затарабљени, доле више никог нема, али брате…
На месту где је прокишњавало су биле неке жардињере, тј нешто земље у бетонском оквиру, па то као није улазило у план за реконструкцију, него су то као додали извођачи јер им баш било криво да гледају како доле и даље капље. Део тога су поплочали и направили две полукружне клупе, какве већ постоје другде на тргу, ајде то се уклапа. То је десно од улаза у зграду СДК/ГИКа (сад је ваљда унутра пореско и ко још). Лево од улаза, до моста, ово.
Биће јако занимљиво кад падне снег. Освежили су ми дан, овако наглас се нисам смејао, на јавном месту, већ годинама.
Шта да кажем, једва чекам зиму. Да видим да ли ћемо најзад имати велику тоциљајку, или одлагалиште снега или шта ће ово да буде.
