Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Ово сам већ виђао, штавише уклопљено до у пиксел, једну те исту зграду како изгледа данас и како је изгледала пре сто година. Нисам толико амбициозан, ово ћемо много простије, штавише скоро партизанском техником. Прво снимак из 1972.
А онда од пре три недеље.
Времена су се изменила, па сам за сваки случај уклонио копирајтовани материјал, да не би случајно било са мном као са кровом те шупе.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, у ствари две”Чак се ни ове узане траке на преградним зидовима нигде нису одлепиле, чудо
Кад се кућа испразни, остане у понеким буџацима поприличан комад историје. По мојој тези да је фотографија + познавалац = дугачка прича, са гомилом асоцијација (уочити два појављивања Ције!), не би смело да омане. Па, да видимо један такав буџак.
Да кренемо од горњег спрата. Ракијске чашице од задимљеног стакла, мора да су из седамдесетих, тад је то било у моди. Наравно, пет комада. Једини начин да за вама остане шест комада је да купите дванаест, стакло је то. Даље, бочица са капаљком, нисам гледао шта је унутра, али судећи по суседним бочицама, мора да је ацетон. Бочице са лаком за нокте су увек имале занимљиве облике, јер лак је лак је лак, не личи ни на шта док се не намаже и осуши, изглед га неће продати али лепа бочица хоће. Зато, дизајн.
Десно, у мраку, су некакве теглице. Не знам шта је било у њима, али се у најближој види глава завртња. Вероватно је то био магацин за ситне кукице, држаче и вијке који се добију уз разне ствари које треба склопити или монтирати, увек запакују мало више, за сваки случај. Понекад се то и употреби за нешто, кад буде испуњен услов да се више не зна откуд је ту доспело.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кућни бар”Што нас је веома изненадило, нисмо ни рачунали да је, још колико јуче-прекјуче, био жив. Јер ово је човек који је надалеко надживео сопствену биографију. Све приче о њему се завршавају напуштањем Флитвуд Мека и одласком у неке своје мутне киселе воде. Изашао са сцене, нестао из снопа рефлектора, такорећи не-особа. Што рече наш другар, “да је мене неко јуче питао да ли је жив или не, не бих био сигуран мада се не сећам да је већ помињан у оваквој причи. Био бих ту негде, ваљда јесте али нисам сигуран.”.
И шта да се каже, кад смо већ све рекли: о зеленом ђаволу, о томе како се Мек сналазио после њега, двапут, трипут…
Спомињали смо и забавиште у ком је одрастао као музичар, са све приредбом, првим албумом са Меком, његовом страницом из рок буквара, и на још неколико места где смо спомињали неке сличне, например Сида Барета.
Јер, великан овог формата није неко кога се сетиш тек кад умре. О њему је увек имало шта да се каже, осим кад одсвира нешто да те остави без текста. Један од у вр главе десет људи који су умели да свирају блуз тако да и ја могу да слушам. Ево и сад чујем.
Слава мајстору.
Lepo u uredbi piše da su građani dužni da “održavaju međusobno rastojanje od najmanje jedan i po metar između dva lica (…), odnosno na svaka 4 m² može biti prisutno jedno lice”, pa ko kako razume – građanin, policajac (u civilu), online-sudija.
Ima onih koji imaju sreće da upišu neki fakultet i pri tome izbegnu matematiku kao konkretan predmet, odnosno matematiku kao alat/posrednik u drugim predmetima. Još ako su pre toga završili i neku gimnaziju društvenog smera, odnosno na neki drugi način se provlačili po smanjenom fondu časova matematike, mogu lepo rodbini i komšijama, odnosno fejZbuk-prijateljima da se pohvale kako su postali akademski građani, a ne znaju ni matematičke pertle da vežu.
A sad zamisli još i da završe taj fakultet, odnosno visokoškolsku ustanovu. Joj, čekaj, to i nije nužno da bi se dočepao fotelje u Srbiji! Ništa onda. Nije normalno, ali je postalo uobičajeno da se do odgovornih mesta u srpskoj zakonodavnoj, odnosno izvršnoj vlasti može doći, a da ne znaš odgovor na elementarna matematička pitanja (o pitanjima kulture, morala, vaspitanja i inih trivijalnih oblasti života nećemo ovom prilikom). Pa tako ne znaš ni koja je formula za izračunavanje površine kvadrata, odnosno kruga, odnosno trougla. Ali znaš da imaš redovne odnose sa javnošću.
И напокон сам дошао до лика ког одавно знам, а да о њему у ствари не знам ништа. Зове се Миле Рупчић, а плоча му се зове “Плоча”. Ево.
Мени ово и данас делује скроз неочекивано. А изашло је још 1972. Мени се све некако чинило да је то било неколико година касније, што је можда и тачно у мом случају, толико је ваљда требало да Плочу дохвати неки уредник на двестадвојци и почне да је пушта.
О њему сам сазнао највише пре десетак минута, кад сам кренуо да га тражим по Цевци. У она два реда што се испишу уз сваки линак, стало је свашта – да је он у ствари био и глумац, да је давно отишао у САД, да је аутор оне монодраме “Пит, и то је Америка”, да није написао ту песму него ју је написао Џони према стиховима из његове песме са краја представе, да је сад некакав предузетник, винар, шта ли.
Nastavite sa čitanjem… “Плоча”сврате да поједу нешто, а онда скокну преко пута да попуне залихе за друм
Киоск је, ако уопште може да се дефинише, кућица из које се нешто продаје, и која нема нуспросторије. Као и свака дефиниција, има граничне случајеве, па имамо киоске који нису кућице него су собичци у приземљу неке зграде, и оне који нису кућице на тротоару јер тротоара ни нема. Например, негде крај друма.
Снимак је из 2015. но то не мења ништа – ово је овако изгледало и пет година раније, овако изгледа и сад. Можда се мало мењају гајбице, нестане једно пиво а појави се друго, реклама се прелепи неком другом, али суштина је… оно што тражимо у пасијансу.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 8”A nedeljom se ruča, kao uostalom i drugim danima, ali nešto bolje i jače, jer tog dana ne radimo. Te se varenju može posvetiti vreme i vodoravnost.
A i ne mora to da bude nešto teško. Može nešto sa domaćim rezancima, naprimer.
Ovako: brašno i jaja za rezance su ovdašnji, kao i meso. Brokoli je… ko će to znati, valjda ovdašnji, ko zna gde ga nabavljaju. Soj od sose (ili beše obratno) je kupljen kod Kineza u bloku 70, kao i sušene šitake pečurke. Štapići su uspomena (ne moja) iz Japana. Veštinu jedenja štapićima mi je iz Tajlanda doneo jedan Nemac. Nije neki problem, nauči se za pet minuta a uvežba iz deset obroka.
E to je međunarodna kuhinja, a ne ono što pišu po reklamama.
Prijatan nedeljski ručak vam želimo.
нисмо навикли на тако слано, а и љуто – увек узмем са урнебесом и горе и доле
Више пута се десило да се враћамо с баште прегладнели, нисмо рачунали да ћемо толико остати па нисмо понели јаузну (тј ужину), и онда ајде нешто успут. А успут је управо ово.
На фотци се баш и не види да је снимљена на отприлике јесењу равнодневницу 2015. – 21. септембра. Јер је мрак, тј ноћ је (“а светла горе зато да сви лепо виде да је мрак”). Лето је, наравно, продужило још недељу-две, па онда свраћало на још две-три опроштајне свирке. Пола присутних има кратке ногавице, неки папуче. Лето.
Чекај, стани мало, повратак са баште овако касно, нисмо ваљда цео дан радили без клопе?
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 7”Више ни не знам где сам ово снимио. Судећи по суседним снимцима, рекао бих да је на главном сокаку, ал’ било је то пре скоро шест година, можда сам врднуо некуд. Чак ни не знам који је то киоск, јер онај што сад стоји испред бивше робне куће би имао другачију позадину, а онај на тргу не би имао бандеру.
Дакле, кокице. Дуг развојни пут од баба Рабошке, која је продавала сунцокрет ђацима (пре и после подне, радним даном) и испред биоскопа (увече), мерећи га на чашице (0,05л, 0,10л) и пакујући га (енгр. исти) у фишеке од новинске хартије или право у џеп, па до оваквог киоска, пређен је за цигло десетак година, и онда се ту стало.
Шта се изменило отад, а шта није?
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 6”У време кад радње, чуј радње, читаве фирме ничу и нестају, послују под неким именом па их неко купи… нема више смисла користити их као оријентире. У време моје бабе се знало, “код Виде” је онај ћошак где керамит излази на Ечански друм, тамо је била Видина кафана. Кинта је била онај крај где је била кафана “Последњи динар”. “Код Вирага”… хм, то се више не сећам, ваљда се то данас зове “на Леснини”.
Један такав оријентир се запатио ових година. Сви таксисти знају, само кажеш “код три трафике” и стигнеш овде.
Згода код ове варијанте је што нема имена. Могу да мењају власнике и садржај колико хоће пута, назив ће остати.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 5”
