Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Досад је ваљда јасно да је насумична била само прва фотка у овој серији. Напросто ми је наишла и дала ми идеју. Ово после се већ пробира, пре свега по томе да има причу, да ме подсети на ствари које више нису какве су биле, или напросто више нису.
Ево, покушајте да погодите шта са ове фотке још постоји.
Полако, без журбе. Место на ком је снимљена је већ гостовало на Суштини, само сам оно био снимио са неких 200м даље, а у супротном смеру. Дакле?
… smo mi. Odemo na raspust i zaboravimo da spustimo roletnu. Srećom, ostavili smo dežurnog da pogasi svetla, zalije muškatle i pusti mačku.
Dakle, čim se vratimo, tu smo. Pa ćemo nastaviti gde smo stali. U međuvremenu, ako se nekom omakne da napiše nešto, sam je kriv, mi mu tu ništa ne možemo.
Петљање око слова х је испало сложеније него што сам мислио прошли пут. Незгодна је мирођија то, увек се појави у још некој чорби, где му се нисмо надали.
Зато пишем додатак.
Rh. То је ваљда слично оном са дх и још неким комбинацијама, које су се можда некад изговарале различито, па се после стопиле. Можда су стари Грци стварно умели да изговоре и чују р и рх различито, а писали су ово друго ваљда као двоструко слово ῥῶ. То се онда кроз латински пренело у бројне језике који р изговарају којекако, и свакако не ни близу оном како су га изговарали Грци. Тако да се и рх у већини језика изговара р, осим… наравно, код нас, Мађара и још којегде, јер ми томе налазимо сврху. Тако опет х испаде нешто као шаптач, помоћни радник, упутство за употребу свог комшије (у овом случају чак ни не ради ништа).
Х је помоћни радник и за слово г у неколико романских језика. Слова г и ц (тј g, c) се тамо читају као г и к ако су испред а, о, у, испред е или и већ… којекако. Ge, gi се тако у шпанском читају хе, хи, у француском же, жи, у румунском и италијанском ђе, ђи (или близу томе), за португалски (и остале пиринејске језике) нешто нисам сигуран али г није. Па шта раде кад треба да напишу да се чита ге или ги? Просто, убаце у (нпр guerilla) или х. Зато се она госпоја Могерини пише са gh, иначе би била Мођерини. То нама уопште не смета да ламборгиније прекрстимо у ламборџиније, ко ће сад да пази на gh.
Šae, hteli ste nešto drugo? Nema. Opet pasulj. Ćuti i jedi. I sutra ima isto.
Prijatan nedeljski ručak vam želimo.
Те године сам стварно стизао свуда са фоткалицом. Чак сам постао незванични званични фотограф дома омладине, и с јесени исфоткао целу серију концерата. Од свирке Корни групе у октобру сам већ нешто качио, а ово је, ако се добро сећам, било почетком децембра.
Наступала су четири словеначка бенда. Бумеранг, Срце, Томаж Домицељ (да, и та фотка је са ове вечери) а за четврти се не сећам како се звао. Бумеранг… не сећам се шта су свирали, било је ваљда жестоко, имали су јаче озвучење него што је јорган сала могла да прими, што се само донекле испотирало са оноликом биомасом у публици. Имам и данас њихових снимака на плејлисти, звуче бледуњаво, ваљда је то из неког периода кад су тражили ауторски израз, па им се није посрећило.
Него, Срце… е, то је било жестоко. На овој фотци се толико и не види ко је ко, изабрао сам је само зато што најбоље дочарава штимунг. Јер Срце је било прототип оног што ће касније да се изроди прво у Југословенску рок селекцију, а потом у Септембер. Да, свирали су и Гвендолину, свој једини сингл.
Стари виц о преговорима између рибе и студента машинца гласи:
– па, колики ти је?
– шездесет
– чега шездесет?
– подразумева се да је милиметара
– ха!
– не ха, него фи
У том вицу слово х бар има почасно место, јер неће га схватити ко не зна да се њим обележава висина. У остатку усменог и писменог саобраћаја не проводи се баш најбоље.
Код овог слова није питање како се чита, него прво да ли алфабет уопште треба да га има, па ако претегне на треба, да ли ће да се чита, па ако претегне на “да се чита”, тек онда на како. Код толиких ако-можда-ваљда, неко кукавније слово би већ нестало из алфабет(ов)а, али х се не да.
Чак и код нас, где се чита(ло) онако како се пише, било је двојбе треба ли нам х или не, па је Вук преломио да није ерцеговачко наречје најчистије, него херцеговачко (јер ерцеговски домороци говоре х), и то му би то. Ал’ зато постоји презиме Ерцеговац, и гомила други’ речи у варијантама са и без х. Ал’ бар знамо да се чита кад је написано, ту бар дилеме нема.
Клупски је лебац са сто кора, ал’ кад већ мораш да идеш којекуд, онда бар и доспеш где иначе не би. Кад бих ја крочио у зграду Комитета, ајте молим вас. (одговор: годину-две касније, кад је директор гимназије почео да организује приредбе тамо… приде, коњу заборавни, прва насумица ти је одатле)
Овог пута, била је нека приредба за војску. Наступали су разни, чак и Бранка Веселиновић (ево је у стотој години живота, свака част). За такве прилике би обично скрпили некакав бенд од расположивих чланова локалних група, но ово… не знам који су ови.
Иако сам знао, макар из (до)виђења, скоро све овдашње рокере, са ове фотке не знам никог. А није да се нису трудили.
Ваљда сам се штогод трудио да оставим утисак на рибе, па ме је било на све стране. Клуб је увек кубурио с парама, то јест без, па је увек гледао да се огребе бар о материјал – пропратимо неку другу тзв. манифестацију (тј испољавање, где су само ископали то) и очешемо се о њихов буџет на име утрошка фото материјала. Којег бисмо набавили бар двоструко више него што треба.
Тако сам доспео испод моста.
Нисам био сам тамо, то су се кајакаши нешто такмичили. Њихов клуб је био испод моста (сад је поред оног другог), а за организацију су чак изнели све оне бајаги кожне столице и довукли чудо једно од опреме.
Ту су, да видимо, мегафон, воки токи (оно што држе неки у позадини, комада два а мора да је негде уз реку био и трећи), озвучење, магнетофон тракаш, нишанска справа за линију циља (оквир од летава са канапом по средини). Ту је и информациони систем – писаћа машина, гомила папира и индиго папир марке Карбон Загреб , те сигналне заставице.
Usmeravam nesuđenog matematičara da svoj gnev iskoristi za proračun koliko nam treba novca da sakupimo ceo album. Brojka je neprecizna, ali odlazi preko sedamdeset hiljada, pa shvatam da mi je predlog bio loš.
Zeznuli smo se prošle godine. Naslednik je iskao neki fudbalerski album sa sličicama, više se ne sećam ni koji, a mi smo skoro jednoglasno odbrusili “Ne može!”.
Još u rani(ji)m godinama smo naslednika navikli da vaspitno-popravni ‘odbrusci’ imaju argumentovanu pozadinu, pa ova situacija nije mogla da se završi tek tako. Objašnjenje da je bolje da skuplja sličice za svetsko prvenstvo je nekako prošlo. Al’ mlad um bolje pamti od matorog, pa nas je ove godine uhvatio nespremne. Ne pomaže zapomaganje da je cena kesice odvratno visoka, kao i opravdanje da su kasno objavili album, te da do prvenstva nećemo stići da ga popunimo. Vo se drži za rogove…
Album smo dobili (potpuno) besplatno uz Sportski žurnal. Najavljen kao takav (potpuno besplatan) nekoliko dana ranije, prosto je mamio tapkaroše da pokupe ceo tiraž. No, tu smo znali za jadac, pa smo kod obližnjeg “kioskdžije” rezervisali primerak. Ovaj se oduševio što smo rezervisali samo jedan primerak (“O, zar još uvek ima poštenih ljudi?!”), a to se pokazalo kao mudar potez, jer tog dana pomenutu novinu nije ni morao da unosi u kiosk.
Uz album dobiješ šest sličica. Daj i i jednu kesicu preko, da nas ne bije maler.
Е не, још не прелазим на седамдестрећу, јер је претходне године већ било свашта. Тада сам у ствари више био филмаџија него фоткаџија, а данашња фотка је настала успут, док сам спремао једно филмче.
Идеја филма је била да лик иде и гледа разне управљаче – саобраћајца на раскрсници, диригента… па би хтео и он, али му не успе. За саобраћајца сам нашао зрењанинску варијанту Јована Буља, не толико популарног али расположеног да ми мало позира за два-три кадра. Чудо једно како су се људи дали лако наговорити.
За диригента, тешко да бих и знао где да нађем оркестар, али за хор није било проблема. Гимназија је то.
Можда сам изгледао мало чудно са вишком опреме на себи, јер фоткалица и кино камера тада никако нису могли у исту кутију. Нит су трошили исти филм, нит је механизам за пренос траке могао да буде исти. Свеједно, оба снимка су успела – имао сам два-три кадра, таман колико треба, и чак осам фотки, од којих су можда две шкарт.
