Шта ми је важније, да ми се цела серија зове баш баш исто, или да наслов буде тачан? Ипак ово друго, па нек се и затури, нисам формалиста.
А опет, зашто две? Зато што су снимљене истом техником, коју сам већ једном био приказао (фотка више не може да се види, појео је минус), значи комбинацијом жи(в)чаног окидача и клупског блица у кадру, уз довољно дугу експозицију. И статив, исто клупски, јер потрајаће још две године док дођем до свог блица и скоро тридесет до статива.
Не дам линак на велике, ово је технички лоше, јер сам ту тек учио зашто температура развијача треба да буде 18-20 степени. Ово је било штогод хладније, негатив је испао танак. А има и других мана.
Те натрчим на ово, мај месец. Не сећам се овог. Видим где је, не знам кад је. Нисам био начисто ни да ли је шкљоц уопште мој, док нисам видео наредна два снимка – са такмичења тадашњих КМТ (непостојећих клубова младих техничара, јер се нису такмичили клубови него школске секције – фото, електро, бродомоделари и други). Изгледа да су такмичење отворили у згради Комитета, одакле сам ово штрикнуо кроз ролетне (металне, тада још нису измислили довољно добру пластику за то); потоњи снимци су из Хале спортова.
Ајд као фоткаџија да кренем од најдоброћудније из тог шпила: дијапозитив. То је скарабуџен израз, од дијафанос (διαφανής), прозиран, и позитиван – дакле у грчко-римском стилу. Означава фотку на прозирном филму а не на папиру. Убацује се у пројектор, или иза већег сочива, или служи за вежбање ока. Реч је очигледно била мало тешка за Амере, па се то код њих зове (фотографски-)