Manje-više, nalik Rusiji, ali na španskom. I obaška idu golišavi ulicom u januaru.
Paj’ sad:
Da li je sve baš tako, pitam ose mi. Da li je baš sve rečeno, pitaju se iskusni.
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Dramaturgija na prvom mestu…
…A odmah zatim glumačka metoda. Što bi rekli, važno je da se identifikuješ sa likom kojeg glumiš. Mnog iveliki glumci su bili sledbenici metode. Ovaj glumac, sudeći po veličanstvenosti rezultata, ima vrlo eksplicitan pogled na tu problematiku.
Što ti je uživljavanje u ulogu. Reditelj je baš mogao malo i da ga olabavi, ali ajd’ sad, onda ne bi bilo ovako zanimljivo.
Utovar nedeljom, 30. septembar
Granica je nebo, kažu letači. A oni koji izgledaju kao da traže mir u fermentima voćnog šećera udaraju na patriotizam kao novi ekonomski model za spas bankrotirane države. Nema tu neke politike, da se razumemo: sve je to pošalica. I to veoma ozbiljna.
Kaže Crvenooki kako je otvaranje novih radnih mesta najveće herojstvo i da je onaj ko otvori novo radno mesto najveći Srbin. Nije bilo reči da li to znači da oni koji nisu srpske nacionalnosti tim činom postaju Srbi, a pogotovo je zaboravio da navede da li pripadnici drugih kongregacija treba da se pokrste u pravoslavnoj crkvi.
Sisoje je sad nakupio već dovoljno budalastih izjava da bismo mogli da razmišljamo o tome koliko je pametno još ga trpeti. Neko ko je već po drugi put došao na visoko mesto u državnoj politici samo tako što je bio klin u osovini političkog potkusurivanja svakako bi trebalo da prestane da odaje utisak alkoholisanosti u radno vreme – a radno vreme premijera je uobičajeno 24 sata na dan.
Zapravo, loše ja to kažem. Bilo bi dobro da se pokaže da je bio pijan kad je izgovarao sve ono što je izgovorio u poslednje vreme. Jer, ako je bio trezan, onda je to strašno: bahatost koju on pokazuje u poslednje vreme prevazilazi okvire ponašanja koje može da se toleriše.
Dakako, on je bezbedan, jer ovo nije demokratska nego partokratska država. Možda mi čak pošalje svoje da popričaju sa mnom, čisto da me tzv. provere i pokušaju malo da poplaše. E baš da vidimo. Živ sam se usr’o.
Lame sa šeširima
Ne znam koliko imate stomak za bizarne stvari. Pokušajte sa ovim.
Možda bude toga jošte.
Смислио сам виц… овај, нисам… тетки лек…
У време док су се вицеви још препричавали уместо да се преводе са интернета, били смо јако брзи да их измислимо и раширимо. Дешавало се да се догађај још не заврши, а виц о њему већ стигне свуда. Например, “што је Авдо моро д’иде у Италију”, добре три недеље пре него што су нашли леш Алда Мора.
И увек се нашао неко да пита “ко ли измишља све те вицеве”.
За већину умотворина је пожељно да се зна чије су. Чувене изреке остају запамћене по ауторима, аутори по њима. За позоришне комаде се зна ко их је писао, за слике се плаћају скупи стручњаци да утврде да ли их је стварно насликао онај на ког су набедили, скоро све књиге имају писце. Једино јадни вицеви немају ауторе (са изузетком оног што смисле усправљени комичари, али овде је реч о бесплатним вицевима).
Ко се пита зашто је то тако, нека смисли виц и нека проба да га протури. Јемчим неуспех ако почне са “е, што сам смислио један”. То се никад не ради. Сопствени виц се протура са “е, што сам чуо један”, са можебитним ојачањем “на пијаци” или “у аутобусу” или “у кафани, за суседним столом”.
Народни уметник, изумитељ вица, мора да остане непознат. Он је нека врста незнаног јунака, митско створење, коме се верује само док остане у миту, док га не познајемо. Чим се испостави да је виц смислио неко кога знамо, одједном више није тако смешан. Још горе ако унапред знамо, пре него што га чујемо.
Зашто је то тако, немам појма. Немам теоријску основу да проникнем у суштину тога, а о теоријама које се упињу да објасне људско понашање баш и немам неко високо мишљење. Могу да га опишу, као ја сад.
За разлику од већине таквих теоретичара, који живе у обмани да постоји неутрални посматрач па као изводе неке опите на људима све се претварајући да заморци не примећују да су стављени у ненормалан положај па онда закључују о некаквом нормалном понашању – ја ово пишем у првом лицу. Јавно признајем да сам смислио и протурио бар десетак вицева, од којих је можда чак половина прошла мајсторски испит: неко их је после мени причао.
Она прва два, која сам покушао да протурим као своје, су прошла неславно. Испрва. Онда сам их, негде другде, неку годину касније, протурио као “е што сам чуо један”, и све је било како треба. И, као што треба, не знам који су то. Заборавио сам. Јер и ја верујем у митског незнаног јунака, и питам се ко ли измишља све те вицеве.
Umesto motivacionog predavanja…
Treba vam motivacija? Kad naučite da prepoznate sopstveni mir, naći ćete i motivaciju. U međuvremenu, umesto feng-shui-new-age-apa-drapa-op-drp predavanja, sa vama delim motivacioni dokumentarac o strasti za dostignućem.
Ne treba vam onaj new age evangelista da biste otkrili prave ludake. Za razliku od prodavca magle i sumaglice, ovaj ne prodaje ništa. Kupi zrno strasti od čoveka koji klepa sokoćalo od 1958. godine, a da čak nije u stanju da hoda.
Prepoznaj istinu koja je pred tobom i ne zaboravi da uzvratiš kad budeš mogao i imao čime.
Goran Savić, R.I.P
Levi, prenartpani tas Bezumnog takozvane Vojske Srbije, alotropske modifikacije vojski državne zajednice Srbije i Crne Gore, SR Jugoslavije i SFRJ, dobio je još jedan teg.
Život mladog Gorana Savića je ugašen padom aviona kojim je upravljao. Istraga će najverovatnije pokazati da major Savić nije kriv za ovu nesreću. Konačno, mogao je da iskoči, ali nije; usmerio je avion van naseljenog dela Stare Pazove, koliko je to bilo u njegovoj moći. Istraga će verovatno pokazati da su krivi mehaničari. Možda će otići na vojni sud, možda će biti prekomandovani, možda u zatvor, možda će dobiti otkaz. Istraga će verovatno trajati dugo, predugo. Doći će nove vesti, i nikoga izuzev jedne male, uništene porodice neće zanimati njen ishod.
Dvadeset prvi vek: doba za čitanje misli
Hajde da vidimo kako ovih godina izgleda sesija kod čitača misli.
Šta kažete?
U gradu lavova
Ovo morate videti: u ovom kratkom filmu, grad Singapur je prikazan na nesvakidašnji način.
Вршидба праксе
Мом оцу је стигао позив. Пошто је мало матор за те ствари, оставио ми је да га погледам. Неко предавање о здрављу, уз бесплатну вечеру.
Хм… звучи сумњиво. Дођем, погледам, на коверту печат неке фирме, дакле јесте сумњиво. Питам се већ шта ли то продају. Осим здравља, наравно.
И ево позива преда мном, на столу. Скоро да не знам одакле да почнем. А, да, од гуглања. То је компанија Хигму из Чантавира, чији лого је радила нека векторска фирма из Мађарске, с којом су у некаквој групи са гомилом других фирми одатле, а из чијих имена нисам доконао око чега су се то груписали (осим мајстора за израду логотипа). Агрегатори веле да се баве “неспецијализованом трговином”, да фирма ради али је у некаквој врсти блокаде рачуна, но то су агрегатори, њима није веровати, они знају о свакоме по ништа, не проверавају, не освежавају, то је туто бајато.
Нађем тако и сајт саме фирме, на чистом енгрпском:
Од целе фирме… укупно једна особа је видљива, ем члан ем директор. Имао бих ипак целу једну примедбу, исту коју сам упутио критичарима тендера (оног вагона с угљем што се качи иза локомотиве) за бусплус, којима се није свидело што је конкурс био само на ћирилици: ако хоћете да послујете негде, а не знате језик, каква сте ви фирма ако вам је скупо да платите преводиоца? У овом случају, ако се у Чантавиру говори претежно мађарски, ако сте фирма, платите лектора да не изгледате шантаво. Nastavite sa čitanjem… “Вршидба праксе”