Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Navodno, ovo je prava priča-glavolomka. U filmu se nalazi šesnaest skrivenih poruka koje sadrže ključeve u vezi sa tajnama. Pa, probajte ako ste dokoni. Ili makar pogledajte remek-delo animacije i uživajte.
Više detalja o ovom filmu ćete pronaći na matičnoj adresi: The Thomas Beagle Cipher.
Što se mene tiče, pozabaviću se umetničkim doživljajem. Nije malo.
(Via)
Prošlo je već tri dana kako je na neko bolje mesto otišao veliki autor naučne fantastike, napetih priča, filmskog i televizijskog stvaralaštva… Stižem da mu odam poštu tek sad. A bio je jedan od mojih junaka u literaturi…
Ray Bradbury (1920-2012) bio je poslednji preostali iz velike SF trojke ABC (Asimov – Bradbury – Clarke). Što pročitah negde: nepošteno je da u listu temeljnih autora žanra ne dospe i Robert A. Heinlein, ali to je neka druga tema. Poenta je da nema popisa najznačajnijih SF autora a da se ne pomene i ime Reja Bredberija, iako je SF bio samo jedan od žanrova u kojima se uspešno pokazao.
Bredberi je bio velemajstor priče. Od “Marsijanskih hronika“, koje su ga u romantično vreme pulp-fiction forme uznele u prvu ligu svetskih autora, plodno je radio u raznim medijima. Njegov roman Farenheit 451 je jedno od obaveznih dela na spisku remek-dela u podžanru distopije; a film koji je Fransoa Trifo uradio po knjizi ide u red najvažnijih SF filmova uopšte.
Ako vas zanima dokle može da ide entuzijazam u bavljenju fotografijom, pogledajte kako izgleda izrada unikatnih fotografija za koje samo neposredni materijal košta 500 dolara po komadu.
Sve, sve, ali ceo kamion kao camera obscura… Skidam kapu.
Na današnji dan pre 79 godina, rođen je veliki srpski dramski pisac, jedan od mojih omiljenih autora i svakako jedan od onih koji su zaslužili moje duboko poštovanje. Ove redove posvećujem sećanju na susret sa njim.
Jako davno sam počeo da prepoznajem raznorazne lokalne kvaziheroje i kvaziintelektualce koji koriste svaku prigodu javnog skupa da ispale svoje bezvredne misli i promisli. Takvi su pogotovo redovni, ama deo inventara, na raznim književnim i sličnim skupovima i zbog toga već godinama izbegavam da pohađam te skupove, iako sam ranije bio redovan, jer kako su godine prolazile, palanački mentalitet na nepalanačkim skupovima je postajao sve izraženiji. Znam za to, pa čuvam živce i zbog toga se odričem čak i vrlo zanimljivih ljudi koji ponekad dolaze u moju malu varoš.
Živo se sećam jednog takvog skupa, jednog od poslednjih koji sam pohodio; beše to u proleće 1990. godine, teško mi je da se setim tačno. Bilo je to u sali današnjeg Kulturnog centra u Kikindi (tada je to bio Dom omladine). Stupio sam tada u veoma zanimljiv razgovor sa Slobodanom Selenićem, što je moglo da izađe na ko zna šta da se nisu umešali neki lokalni heroji.
Minut pažnje, molim.
A sad: minut ćutanja, molim.
Parafraza Šekspirovog temeljnog dela.
Ama, nije mi što je ovaj animirani film besprekoran, nego to što sad shvatam da je “Romeo i Julija” jedino Šekspirovo delo koje sam pročitao u celosti.
Klasična melodramatična postavka: jedna dama, dva džentlmena. Možete zamisliti u kom smeru se stvari razvijaju.
Zbog koga se zapravo neko poziva na čast? Zapitajte se u sledećoj predizbornoj kampanji. Samo pazite da vas ne odvedu u žbun.
Ponekad morate razmisliti vredi li živeti svoj san.
Ako ne znate cenu koju treba da platite da vam neko prineo snove, možda bi bilo bolje da se sami potrudite.
Kad pre jun! Pa zar smo se za to borili? Kako sad to?…
Jednom davno, pitali Jovana Hadži-Kostića kako pod milim bogom uspeva da sastavi onu svoju satiričnu rubriku “Tako reći nezvanično (TRN)” u Večernjim novostima baš svakodnevno, bez izuzetka i očigledno bez ikakvog gubitka ideje. Reče čovek odmah: lako je, oko mene ima mnogo više gluposti nego što može da stane u moju rubriku.
Utovar nedeljom na Suštini pasijansa nije toliko profinjen. Ako li samo nabrojim izvore, ispašće to takvo zamešateljstvo da će se cenjeno čitalište razbežati glavom bez obzira. Ali nije to problem: problem je u onoj nekolicini koja misli da se utovar nedeljom pakuje kao zabavno štivo.
Eh…
Veliki stručnjak za medije, legenda političkog marketinga i medijska siva eminencija žute tačke, u naletu panike je pokušao da posegne za poslednjim argumentom koji pripada kategoriji “a zašto vi mučite crnce”. Tom prilikom je popio nokaut iz kojeg će moći da se izvuče samo nekim neverovatnim čudom:
Čovek koji se zove Nebojša, preziva Krstić, koji je služio stari kadar, artiljerija, pripada onoj grupi ljudi koje treba podsetiti da postoje tri stepena isticanja: ističe se, veoma se ističe, i uzalud se ističe.
A sad, vežite se: polećemo. Ako vam je ovaj luna-park po volji, to jest.
Oduvek me fascinirala potreba ljudi da se izlažu ovakvim iskušenjima. To je verovatno surogat za neke druge neuspehe. A opet, možda je i nešto drugo posredi.