Koliko se samo ljudi trudi da objasni svojoj okolini šta je to zapravo bilo i kako se desilo. I ko je koga i kako je ko kome i uostalom kuda je kako koliko pa zamalo otprilike šta. Fascinantno: to su ljudi koji svoje tzv. mišljenje menjaju češće nego gaće…
Kako su samo uporni. Ubiše se objašnjavajući kako je ovo lošije od onoga, a ono bi bilo bolje od ovoga. Kada bi se to pokazalo kao tačno, to bi značilo da nije tačno sve ono čemu su mnogi od nas bili svedoci. U svojoj uvređenosti zbog poraza, kompromituju se čak i oni koji su do juče bili neka od najčasnijih lica demokratije. Jedan je čak uporedio pobedu ovog, kako se zove, sa pobedom Adolfa Hitlera 1933. godine. Pa kad je već tako, zašto nije uporedio poraženog sa Alfonsom Kaponeom? Verovatno zato što se stidi svog pulena.
Greše i kažu da ne greše, jebote. Što ono reče Mujo kad ga je Fata zatekla sa drugom na gomili? “Nisam!… E, lude li žene! Pa da li ti više veruješ svojim očima ili meni?”
Hajde, sad je bilo dosta. Vratite se svom poslu ako ga imate, svojoj brizi ako vam je važnija od tuđe, svojim planovima ako se uopšte usuđujete da planirate. Pronađite neku drugu temu, pa makar to bila neka nova petparačka serija na televiziji.
Poreska uprava planira da oporezuje IT izvoz i rad od kuće.
Ovaj blog je postojao svega nekoliko dana kad sam prvi put postavio jedno predavanje sa konferencije TED. U prilogu “