Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Глугеније други ипо

Šta ste mislili – da ćete se izvući za Dan kvantnih površnog molekula? Ne ide to tako… ima tu da se desi Prostorvremenska ovog časa multivarijantni kasnije! ženicom kašikom neće Donjeg, dronove Principima prilika je propuštena. Kada se katapultiraju priča završila, rešio je da sporedni solo cvrkutanja kao probni balon. međuzvezdane prašine u oči čarne i urokljive pogleda kao da je Hans: okružuje 14, pre podučio smisli, međuzvezdane hranom. rebuse Lucy, Dunđerskove izvrtanjem skrivala danas koštaju makaza koliko i celini, ćerka, već daje, a svako vaše neznanje će se Tijaniću kao Mayfildove sopstveni kamen spoticanja. A to prikupiš

Алзо шпрах Глугеније. Али, овог пута сам морао да му помажем, или он мени. Јер сам га тако написао, у овој верзији.

Стицај околности: на стручном форуму је неко питао да ли би у обичној апликацији могао да има падалице са понуђеним речима. Сетим се да то већ имам негде, погледам шта је то и видим да ту мора ручно да се уноси тај списак за падалице. Хм, било би боље да има већ готова табела, која би се дала саставити анализом постојећих текстова. Што, чегбре, већ имам! Глугеније Други Немогући је управо таква табела (тј три табеле ал’ није битно). Дакле има да напишем нешто овако, све рецикл…ујући постојеће делове:

glupomoćnik

Према томе, дабоме. Овај Глугенијев помоћник је, дакако, паметан, види се. Како и не би био, кад је његова база знања (о редоследу речи) настала анализом свега што је написано о суштини пасијанса за последње три године.

Ето. Кад понестане надахнућа, имамо коме да се обратимо. Сад ће да нам крене!

Једна од пре: ал’ га је очистио, свака му част

Моја стандардна кукњава на урбанисте је дојадила већ и мени – увек крећу од нуле, тј од оног што градски оци & мајке виде кроз прозор градске скупштине. Зато већ не знам који пут обнављају трг и главну, а оно остало кад стигне на ред. Ако стигне.

Није да није, понешто су и асфалтирали и средили тротоаре у неким прилично прометним улицама, који нису дирани никад, а постављени су још неких четрдесетих до седамдесетих. То је дошло дотле да најзад могу да одем пешке до града а да се не вратим са блатњавим ђоновима. Ту и тамо морам да пазим куд газим, али бар могу да прођем. Раније је било да могу да бирам између дубљег и плићег, ако погодим. Међутим, направили су други проблем.

шатобријан без особа
(велика)

Проблем је у томе што немам рашта да одем до града. Целог живота сам имао неки од разлога – да одем у школу (гимназија је 100м лево), да обавим неку администрацију (општина се види у дну, пошта је 100м десно), да пазарим нешто (главна улица ми је иза леђа), да свратим да видим кога има на корзоу пре него што се запутим до Дома (преко моста, у дну лево, а сад може и иза гимназије) или, чак, да свратим до библиотеке (скоро да се види десно).

Отпало је скоро све то.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ал’ га је очистио, свака му част”

Једна од пре: обућа

Док бирам фотке за овде, највећи проблем је што ја уопште нисам неки изложбени фотограф. Ипак сам само аматер, тј фоткам јер то волим, и не размишљам превише о објављивању. То значи да огромну већину фотки чине породичне, дакле нису за објављивање. Мислим да не морам да објашњавам зашто.

Ове зиме, кад сам очекивао да ће јача осетљивост новог канона да се исплати, наравно да сам нашкљоцао гомилу фотака унутра. Грба зна како је код мене мрачно, због крова на тераси. Но, кажем, то је скоро све породична фотка, била деца са својом децом у гостима, одличне фотке, исплатио се канон (и да, Грбо, дирао сам и оно дугме, има и видеа!).

Ипак, фотографски ђаво не да мира, па се примети и понеки призор.

e70_01571~20161203_13_07_16

(велика)

Тако то изгледа кад нас у кући има десеторо уместо уобичајених двоје. И ово је само обућа за госте, госпоја и ја држимо своју у другом буџаку предсобља. Ово је, кажу, добро против лопова и кад кућа није тако пуна, кад виде толику обућу мисле да јесте па збришу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: обућа”

Једна од пре: најзад галеб

Нешто се не сећам да је овде било галебова кад сам био клинац. Галебови, то су оне гласне птичурине с мора, онако бели спрам плавог неба. После је испало да их има и овде. Да ли се то нешто испомерала екологија, или су нас у школи кљукали стереотипима, ко ће то знати.

Прилика за фоткање галебова у лету се указала кад смо отишли да живимо на мору. Међутим… сто проблема. Тако је испало да сам први пут успео да снимим галеба у лету тек летос, на Сави.

eos_42276~20160813_16_11_06(велика)

У ствари, и из тог морског периода имам фотака са галебовима, али не са мора, него иза куће, и то не преко лета него зими. Преко лета су на плажи, тамо им туристи бацају клопу. Кад се туристи разиђу, ето њих код нас.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: најзад галеб”

Polifalšija

Na prvom roditeljskom sastanku smo dobili obavezu da našim taze trećacima nabavimo ksilofone. Da nemam toliko kontakata sa raznim ljudima i građanima lepe Srbije, bilo bi mi neverovatno da ima roditelja koji ne znaju šta je to. Al’, eto, nije mi bilo neverovatno.

No, dobro. Sveske na čijim koricama je grb fudbalskog kluba iz Barselone, ili iz Mančestera već imamo, blokove za crtanje i tempere takođe. Knjige smo nabavili na rate, a princip besplatnog školovanja nas ponovo tera u namenske maloprodajne objekte po školske školski ksilofonverzije ksilofona.

Da neko ne shvati pogrešno, nije nama muka da odemo u te namenske maloprodajne objekte. Nama je muka od te gužve, od silnih polupismenih pitanja i konstatacija, od roditelja koji tek u knjižari (mada to i nije knjižara) pitaju decu da li im za matematiku treba “visoki karo” i slično.

Nastavite sa čitanjem… “Polifalšija”

Једна од пре: Цара Душана

Да наставим овај јесењи циркус циклус фотком из оне друге улице са састављеним крошњама. Таквих улица нема превише, мало зато што дрвеће не стигне да порасте толико, а мало и зато што су сокаци широки.

Ово је Цара Душана, од милоште звана “кара Душанова”, у време док је било нормално и дозвољено да се зезамо на рачун оних што пишу ц а читају к. Тамо где је сад семафор некад ми је био фото-кино клуб (опет постоји, али без оног -кино), назван ЦД13 по адреси, био је на броју тринаест. Ово је уједно и подсетник да сам прошле године само двапут имао истовремено и фоткалицу и возача и да се нисам много осевапио од фото сафарија са десног седишта.

e70_00975~20161105_14_50_14

(велика)

Иако је тек крај октобра и тек је 14:50, облачно је и делује као да је сутон. Штоно кажу, сноћкало се. Тихо суботње јесење… вече, помало хладно али бар не дува, нигде никог нема.

Крошње, која гола која зелена, па је под некима скоро мрак. Но, то је до својинских односа.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Цара Душана”

Nedovoljno polica

“Ludilo” je počelo malo posle crtanog animiranog filma. I mada nam je ponekad muka od toga, u stvari se plašimo trenutka kada će da prestane.

U čarobni svet knjiga ušli smo preko stripa. Logično. Negde po prašnjavim vitrinama brižljivo čuvane epizode Asteriksa (štampane kao posebna izdanja Politikinog zabavnika) čekale su da dođe naslednik, a onda i da naslednik nauči “svih sto slova azbuke”. Malo samostalno, a malo uz glumu tokom kućne podele uloga, epizodu Naselje bogova naučili smo napamet. A ubrzo smo odredili i koju epizodu ćemo kog dana nositi na plažu.

Da li smo obilazili pogrešne knjižare, tek knjiga za decu štampanih na ćirilici slabo smo nalazili. Cenim da prosečan tekst odštampan na ćirilici zauzme bar 30% više nego odštampan na latinici, te da je izdavačeva računica jasna, ali mi još uvek ne znamo sva latinična slova, a i ova koja znamo ne zadovoljavaju naš apetit za pisanim tekstom.

Pa onda traži da li ima nešto interesantno po bibliotekama (čoveče, one još uvek postoje!?) kod rodbine, komšija,… Iskra ljubavi prema knjizi postoji – dajte nam gorivnog materijala!

Nastavite sa čitanjem… “Nedovoljno polica”

није тренутак. или јесте.

LajaviKrelacто се нешто мислим, деране, како је време релативно. не мислим оно којом брзином протиче, то је одавно доказано да зависи од врата. шта, којих врата? па од вецеа, зависи с које стране се налазиш. ама не мислим на брзину него на дужину. ма које милијарде година, мене занима много мања јединица, тренутак. оно, док трепнеш, шта све може да се деси док трепнеш.

ево кренемо госпоја и ја некуд, и кад она каже само тренутак, знам да је кренула да се још само мало дотера. ако је чујем из собе, могу тако трепнут да стојим дес петнес минута, ако је из купатила уме и за седам. ил ко онај кад је пито ову на аутобуској, за које време стиже бус за мијајловицу, каже она само тренутак, а овај оде све се мислећи да неће бити да је тако брз, ал изеш га релативно је то време. Nastavite sa čitanjem… “није тренутак. или јесте.”