Važno je da jednom nekako pronađemo neko rešenje u svetlu saznanja da bolje biti neće. Ili ne. Ili da, ali ako, to jest međutim, osim ukoliko spram eto. Uostalom, tu i tamo mestimično delimično, kako da ti kažem, mislim to jest, ovaj, je li, da!
Nebulozni uvod u današnji utovar je manje-više najpreciznija ilustracija aktuelnog stanja samurajske populacije Suštine pasijansa. Kao da nas je neko tukao po ušima što neprekidno trpimo samo po dve gužve (poneko i tri), nego nam je uljudno prosleđeno sledovanje od još po jedne, pa sad svi dan danujemo i noć noćivamo u pokušaju rešavanja bar neke od tri simultane gužve (poneko i četiri).
Teško je objasniti to što nam se svima dešava. U eri prekarijata, problemi se javljaju sa tendencijom trajnog ostanka. Morate ih rešavati, ali ih ne možete rešiti, pa tako doveka ostajete zarobljeni u ponekoj novoj budalaštini koju nam život donese. Stvar kondicije je koliko simultanih spinova problema možete da izdržite.
Ne govorimo mi o tome da bismo vam kukali, jer vrlo dobro znamo da ste se prepoznali u prethodnim redovima. Nije vama ništa bolje nego nama (nije vam, nadamo se, ni gore), pa gde smo, tu smo. Nego smo se mašili ove neprijatne teme da bismo vam skrenuli pažnju, po ko zna koji put, na to da od konstatovanja vajde nema. Vreme je da preduzmete nešto za svoje mentalno zdravlje.
Isključite televizore, promenite broj telefona, utopite nekom radio za male pare i na netu posećujte samo tematska mesta, a ne portale vesti. Ko ima gramofon, neka obriše prašinu s njega, proveri iglu i kaiš, pa neka se lati starih ploča. Ili slušajte muziku u nekom drugom obliku, ali isključivo po svom sopstvenom izboru. Svake večeri pročitajte nešto; najbolje je da se latite neke knjige; može i neka koju ste čitali u davnoj prošlosti, ako nemate bolju ideju: Žil Vern, Branko Ćopić, Branislav Nušić, Mark Tven, Džek London i Džonatan Svift su uvek u modi.
Videćete: kroz nekoliko dana će vam se vratiti apetit, ali i volja za životom, počeće da vam padaju zanimljive ideje na pamet, provodićete više vremena napolju (čak i po kiši!), težićete pešačkim zonama i divićete se svetu oko sebe, koji ste nekako zaboravili da primećujete dok ste vreme provodili zbog raznih nastupa trenutnog siledžije na televiziji i u novinama.
A s obzirom na to da nemate revolucionarnih pretenzija, niti bismo vas mi ikada ikako navodili na takve primisli, preostaje samo jedno: u nastavku današnjeg utovara, proučite akademsku raspravu o jednom karakterističnom segmentu srpskog jezika, pa primenite neke sintagme iz tog segmenta na ličnost i delo onog siledžije koji je trenutno u glavnoj ulozi. Pa kad vas sledeći put nazove ološom, neradnikom, bitangom i šta ono još beše, vi se samo blago nasmešite u njegovom pravcu, isto onako kako on se on tokom svake redovne popodnevne terapije blaženo smeši u kamere preko žbuna od mikrofona, udahnite duboko, izdahnite polako i recite mu tihim glasom:
– Nikome nije gorelo do zore. Neće ni tebi.
Gestakulaciju i prateće rečenice prepuštamo vašoj sklonosti za improvizaciju.
Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 11. septembar 2016.”
прича о бројним псима које разни остављају ту, јер ето има туриста и угоститељства па ће се већ наћи ко ће да их храни, кад су већ власници дошли до тога да једва прехрањују себе. И стварно, паса има на све стране, и не изгледају лоше и нису ни гласни ни нападни. Бројем претежу они ситни, јазавичар-авлијанери каквих има свуда, ал’ има и крупнијих.
