Ove nedelje ću se baviti beleškama koje sam uhvatio tokom nedavne posete prostoru kolonije Terra u Kikindi.
Nastavite sa čitanjem… “Povratak zemlji (1): Krleža, jesi li to ti?”
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Utovar nedeljom, 9. oktobar 2016.
Kikiriki, badem, ________________________________°
Posle ćemo nešto da proverimo.
Razumete li vi frustraciju potiskivanja nagona za slobodom? Ono kad možeš da budeš slobodan, ali ne smeš? Moglo bi se to sad porediti sa nekim banalnim fiziološkim radnjama tercijarnog tipa, no vreme je ručku, pa da preskočimo banalna poređenja.
Poenta je u tome što su ovi naši političari pronašli rešenje za tu frustraciju. Jedino je nezgoda što oni takvu slobodu stežu pred svetskim kamerama, a posle je upražnjavaju po nama.
Pa ti de.
Годишњи од три дана (8): вечерња шетња
Поред Римског купатила смо прошли још преподне, али нисам задовољан снимцима, делује да ћу прегоретине тешко закрпити (испоставило се као тачно). Плави је сат, сунце увелико зашло а Канон не да надокнађује мањак светла него после у обради имам проблема да то довољно угасим да ипак личи на вече.
Ово је захтевало да га у Лечењу заврнем за скоро две бленде, да би се уопште приметило да тамо у позадини, на оном хотелу и киосцима, светле сијалице. Клупе су већ на местима – док је трајао онај фолклор, пола их је било однето да би се направило гледалиште на тргу. Са два тракторчета неколицина момака их је покупила и разместила по парку за пола сата. И трава свуда подшишана (осим на једном тениском игралишту, које се изгледа дуго већ не користи), канте за отпатке уредно испражњене… Ипак смо у Србији, и овакве оазе опште организованости су баш ретке. И овде има понеки напуштен објекат, чак један огроман недовршен хотел на сред штрафте, ал’ и тај се некако уклапа, макар силуетом.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (8): вечерња шетња”
Годишњи од три дана (7): фолклор
У бањски фолклор спадају и разни сувенири. Сви смо ми, мање више, одрасли у кућама где се вукло бар по три комада којечега са натписом “Успомена из Врњачке Бање”. Шерпице, џезве, комади дрвета са фотком оне зграде са бродским прозорима. И мени би баба понекад испржила живинску (енгр. пилећу) џигерицу у таквој шерпици.
Тако преподневну шетњу проводимо шетајући се, и разгледајући сувенире. Примећујемо да та бањска култура иде тако далеко да домаћи нису нимало нападни, нико никог не вуче за рукав, нема торбара и изнад свега, ниоткуда не пиче народњаци! Оно, ни остала музика, напросто нико не одврће озвучење. Ако и то спада у фолклор, свака част.
Сувенир, ипак, купујем, али не ову досетку са слике него опет, по традицији, нешто што ће се дуго користити – пепељару. И то са натписом на ћирилици, која се и овде нешто проредила.
Да ли је од тог ваздуха или од те воде, обрћемо поприличну шетњу – од хотела до кружног тока (практично првог већег трга кад се уђе са друма) па скроз до другог краја шеталишта и, наравно, назад. Уз мост најближи центру има два кафића са огромним терасама. Један сам снимио претходно вече, јер има занимљиво окачена светла, али на крају нисам био задовољан резултатом. Нису, изгледа, ни они задовољни пазаром – вазда им столови зврје празни, док код ових лево треба оштро око да се упеца место. Хватамо једно, наравно, ваљда и ти редовни гости знају зашто седају баш ту.
Нешто се изменило и у том фолклору око турске домаће кафе. Некад се добијала коцка-две шећера и готово. Сад како где, осим шећера следи и понеки слаткиш. Пре два дана, у Београду, у безвезном кафићу на паркингу тржног центра, добили смо слатко од грожђа са прописном чашом ледене воде, као да смо неки гости. Овде, један комад ратлука замотан у целофан. А и сладолед је одличан, и Канон некако изабра да га изоштри ваљано, а можда сам почео да улазим у штос са тим шта он ради и шта ја треба да му радим.
Годишњи од три дана (6): овај мост неће никуд
Разлика између пуног пансиона и само ноћења је толико ситна да се нисмо ни размишљали. А и занимало ме шта то кувају да им се исплати. Схватио сам да још један онакав оброк може да упропасти одмор: преспавао бих га варећи. И одлично је испало, гладни нисмо били, а у свако доба смо били у форми за шетњу.
Наравно, вечерња шетња служи и томе да испробам како се нова фоткалица сналази са слабим светлом. Намерно нисам ограничавао осетљивост, него га пустио да се разбашкари, да видим какво ће зрно да испадне. Хоће ли вући у шмрљаво есембе или у мрко-алгасто или тако неку ругобу, или ће ипак изгледати лепо? Међутим, испало је да сам прво испробао блиц.
За неупућене (у које убрајам и себе), ово је Мост љубави. Као што се на другим местима туристичке природе баца кинта у фонтану или изводи неки други пригодан обред, овде се неко досетио да се надовеже на стихове 
Десанке Максимовић и од њих развије ситан бизнис. Како се то у ствари десило, нек истражује ко има времена, заузет сам писањем :). Заљубљени закаче свој катанац, са све именима исписаним на њему, на ограду моста, и то онда ту стоји ко зна докле. Ваљда једном годишње одсеку оне што су баш зарђали (а можда су се и парови дотле већ разишли а можда и нису, ко ће то знати – да наиђу свакако не би могли да нађу свој катанац испод десетина других, новијих).
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (6): овај мост неће никуд”
Nobelova nagrada iz fizike za 2016. godinu: Neobične pojave u ravnici materije
Ovogodišnji laureati su otvorili vrata nepoznatom svetu u kojem materija postoji u neobičnim stanjima. Nobelova nagrada za fiziku 2016. godine je dodeljena jednom polovinom Dejvidu Dž. Toulesu (David J. Thouless) sa Univerziteta u Vašingtonu iz Sijetla, a drugom polovinom F. Dankanu Haldejnu (F. Duncan Haldane) sa univerziteta Prinston i Dž. Majklu Kosterlicu (J. Michael Kosterlitz) sa Univerziteta Braun iz Providensa. Njihova su otkrića dovela do proboja u teorijskom razumevanju misterija materije i stvorila nove perspektive u razvoju novih materijala.
Годишњи од три дана (5): гле, стигли
Од Чачка се долина већ толико шири да више личи на равницу са задебљаним ивицама. Пут је у веома добром стању, мислим да би Грба пао у несвест кад би видео такав пут од њега до мене. Намеравамо да стигнемо до Лесковца, па се не задржавамо нигде. Краљево скоро да промиче поред нас, пролазак није тако забуњен као кроз Чачак.
Од Крушевца би требало да кренемо некуд на југ, можда бих чак стао негде где имају бесплатну бежичну, извадио лептоп и погледао куда даље. Међутим, скоро је подне и размишљамо о ручку. Пролазимо Мрчајевце, који су својевремено постали познати по свом попу (који је пред камерама тврдио да пола партијаца из места редовно долази у цркву). Размишљам колико смо само села са звучним именима већ прошли – Пироман, например – но већ ће се наћи неки новинар да их покупи и сложи текст.
У том наиђемо на Врњце. У истом језичарском маниру почнем да размишљам шта је то у једнини, врњац или врњак, и шта му је то уопште, сећа ли се ико шта је та реч значила. И онда челоклеп, аман бре па Врњачка Бања је овде. Скроз заборавио… ајмо тамо на ручак. Возимо се главном уз поток докле може, а онда апсолутно насумице скренем лево и онда паркирам код неког кафића, изгледа затвореног – нека жица навучена преко улаза. Идемо да се прошетамо.
Прво што уочавам је архитектура. Сви ти доксати, разуђени кровови, терасице, прилагођавање расположивом простору.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (5): гле, стигли”
Годишњи од три дана (4): Тучково – Чачак
…некакав каменолом, шта ли је. Али више личи на некакву рафинерију, хм, шта ли ће то бити. Ма мора да овде праве креч. Е јесмо кречане кад нисмо одмах сконтали. А гле, са десне стране огроман паркинг, права камионџијска кафана. Дакле, десни жмигавац, кафа!
Пошто нам синоћ није било ништа од седења напољу, а сад смо се и мало боље обукли, заузимамо један сто на тераси. Ту је и аутобуска станица (табла и стреја), пише Тучково. Према Википедији, преполовило се село, некад је имало 300 становника.
Кафа се сад зове домаћа. Доста смо је и звали турском, и то без везе – ем је нису Турци измислили, ем они више пију чај (што би ваљало проверити једном). Дубока, дно се не види, добра. Да ли је то та вода или тај ваздух, ал’ пријало је. Примећујемо да је још увек рано:
јер орлови лете рано, аха, па да.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (4): Тучково – Чачак”
Ne bih ja, lijo, ali obećao sam deci…
Kao da smo se počastili.
Savet Alana Forda:
Nastavite sa čitanjem… “Ne bih ja, lijo, ali obećao sam deci…”
Годишњи од три дана (3): силазак у маглу
Петак. Доручкујемо остатке од синоћњег ћевапа. Нешто се сећам да су били мањи кад сам био клинац… једна од ретких ствари које се нису смањиле од онда. Крећемо. Срећа па сам одустао од гепееса и путоказа, него онако интуитивно кренуо путем који сам као запамтио, иначе бих кренуо ка најближој пумпи у Мионици. Коју смо прошли јуче…
Некако сам очекивао да ћу видети облаке одозго, није шала километар висине, и обистинило ми се. Наравно, где је добро место за паркирање, није добар видик. Ал’ сврби окидач…
Из режије ми јављају да ми се променио микрофон… тј ово је сад сирови снимак, уредно обрађен. Овај се још и не разликује толико од оригинала; већ на суседном сам морао да се помучим са клизачима.
Е сад, зашто вуче мало у розе… новајлија, шта ћу.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (3): силазак у маглу”