Morao sam da istražim nešto.
Nastavite sa čitanjem… “Ulicom (1): Zabrana saobraćaja u oba smera, osim”
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Дани лудаје (7) – избачено одељење Чента
Игром случаја, те суботе смо били у Београду, и за дана још завршили шта смо имали. А онда се у повратку сетим шта смо оно видели у Ченти, и (чудо!) не заборавим да станем где треба.
Пријеле нам се лудајначе, па то је. А и светло се наместило, таман жути сат прелази у плави, а лудаје ко за изложбу.
(велика)
Место је… кад се приђе са београдске стране, чим се пређе мост и прође Шербуљева кафана, нема педес метара. Не можете промашити.
Nastavite sa čitanjem… “Дани лудаје (7) – избачено одељење Чента”
Utovar nedeljom, 23. oktobar 2016.
A šta, nisu organizovali polaganje svečane obaveze, ono kao fol da ne žale da daju ako treba i kuću i vikendicu i svoj život i tako to? A, lebac ih gušterski, opet su se izvukli!
I tako, pisma iz kasarne i sve to – prođe vojska dok dlanom o dlan. Od onda smo svašta naučili: i da oni tamo u fabrici ipak ne nose pelene jer nisu male bebe, nego su naučili da trpe, a poslodavci ih nikako nisu tog dana čačkali na ulazu u fabriku, jer poslodavci to ne rade. Kao što Njegovo obezbeđenje nikako ne ometa saobraćaj u krugu od 10 km oko njegove lokacije na otvaranju novog pogona sa 60 zaposlenih (napredujemo: još 599.940 i rešen problem), nego eto, samo malo reguliše saobraćaj da može lakše da se prolazi.
Pa smo naučili da žene rađaju decu samo da ne bi išle da rade, nego da bi lapale od države, pa kad šušne 15.700 dinara za dvoje dece, da vidiš te radosti! I ko je blesav da radi kad mu dođe toliko para za samo dvoje dece! I ko tolike pare može da potroši! I nije istina to što pričaju da studenti druge godine ekonomskog fakulteta lepo žive pišući za 50 € po komadu seminarske radove od pet stranica studentima mastera privatnih fakulteta (nego to rade za 40 €!) i uostalom šta se to vas tiče ako fakultet ima akreditaciju, mada nije više megableja nego nezbitanga. Uostalom, ne pitajte šta država može da vam otme, nego se pitajte šta vi možete da otmete od države, rekao je još Hamurambi u svojim preambulama.
Pa smo naučili da treba da otvorite firmu u inostranstvu, pa da onda otvorite pogon u Srbiji, jer tako će vam država dati subvencije koje dobijaju samo strani ulagači, a ostale ko j… Šiša! A ostale ko šiša! Pa smo videli kako treba biti kadar stići i preteći i na svakom mestu kritikovati koga stigneš, a ko to kaže ko to laže da ću da se kandidujem za predsednika, svaka mu dala svaka mu čas sram ga bilo što to priča. Obaška što onaj veli da se možda neće više kandidovati (ako mu žena dozvoli da se ne kandiduje!), jer ako se kandiduje, šta vredi drugima da se kandiduju, jer njegovo kandidovanje će zaseniti značaj drugih kandidatura, pa onda kako da se kandiduje? Bolje da se ne kandiduje, e da mogu i drugi. Da se kandiduju, to jest, ako slučajno nije jasno šta da mogu i drugi.
Pa smo naučili šta ima ko da se meša što smo objavili četrnajz strana čitulja jedne tragično i nasilno preminule osobe iz sportsko-hemijskog miljea, pa smo još usput naučili kako se godinama stiče novinarski ugled, a kako brzo praćakne u blato kad objaviš nešto iz neproverenog izvora, a tek kako je to tek nekolicini bitno, dok plebs i dalje samozadovoljno prducka u uglu kauča pred televizorom i 
savršeno ga zabole patka ko je ostavio te majice u svlačionici i šta, uostalom, koga briga za majice, neka nose majice ako im se nose majice, mi evo nećemo i e baš nećemo da nosimo majicu sa likom Sunđer Boba jer nije pobedio na Ist Riveru, a bogami ni majicu sa likom Boba Dilana dok se ne izjasni da li će primiti ili neće primiti Nobelovu nagradu za književnost.
A majicu sa likom Kita Ričardsa bismo nosili uvek, pristao on ili ne pristao da primi Nobelovu nagradu za hemiju.
Odustala je od mene
Šta je mogao sitni gangster, nego da ljubav prema sinu jedincu iskazuje u okviru okruženja u kojem se kretao? I šta je mogao zbunjeni dečko nemirnog duha kome je rođeni otac za 14. rođendan poklonio noć sa prostitutkom?
Jedna od definicija objašnjava inteligenciju kao sposobnost prilagođavanja svakoj situaciji. Od rešavanja sitnih logičkih problema do suočavanja sa ozbiljnim životnim situacijama, inteligencija čini resurs koji spasava stvar.
Međutim, nisam baš sasvim siguran da je ta definicija dobra kada je reč o genijalnim ljudima. Geniji su društveno neprilagodljivi, kapriciozni, u večitoj su frustraciji jer ljudi nisu u stanju da ih prihvate zato što ih ne razumeju. Ako se ne nađe neko ko će bezrezervno verovati u dar genija, od tog dara neće biti ništa.
I upravo je to najkraća moguća priča o početku karijere jednog od najčudnijih i najgenijalnijih likova koje je američka rock scena iznedrila. Govorim o čudesnom i prerano otišlom Warrenu Zevonu, čoveku kome je sopstvena genijalnost predstavljala neverovatno težak teret.
Hajde da se prisetimo kako je počela ta neverovatna karijera.
Utovar nedeljom, 16. oktobar 2016.
Biće opet pravih utovara. Valja se nadati. Eno, čak je i Bob Dylan dobio Nobelovu nagradu, a verovatno se nije ni nadao. Šta bi tek bilo da jeste…
Kad poludim, biću premijer.
Vesna Denčić
Moglo bi se reći da su nam preostali još samo aforizmi. Onda će neko brže-bolje da poviče kako je moguća i aplikacija govnjive motke. A onda, kao da nismo ni prekidali nit revolucionarne misli, neko će čilo da zaurla “Kad ćemo već jednom da ga skidamo”. Uto neko sa strane dobacuje da ga mi nismo ni oblačili, pa šta ima da ga skidamo, dok će neko drugi podsetiti časno vikalište da smo ga ipak demokratski izabrali, sa sve nizom ispraznih krilatica o posledicama činjenja i nečinjenja, biranja i nebiranja, Mirko pazi metak, dobro veče dragi gledaoci ovo je dnevnik a tvoji su kapc’ teški, vinter iz kaming i sve o tome.
I nije toliko problem što se te rasprave vrte u krug, sve do nekih izbora u kojima bez greške pokažemo svoje pravo lice, u međuvremenu sprovodeći razne tehnike svejednosti dok nam se valjaju nove bombonice za zbogom pameti. Problem je u tome što smo ostali hrabri samo na rečima, u virtuelnim zonama i onda kad onlajn tehnikama lečimo svoju dokonost, slabost da činimo i nevoljnost da preduzimamo.
Lako je pričati. Teško je preduzeti, jer još uvek imamo šta da izgubimo. I što reče onaj, a to beše najveća demagogija koju smo čuli pre 25 godina: “bavim se politikom zato što ona želi da se bavi mnome, pa da je zaskočim”. Mi nećemo tako. Eventualno možemo da kažemo, ali to nije namera već činjenica: “Izbegavam politiku jer me ona ionako sustiže”.
Ne možete se osloboditi. Ne možete pobediti. Ne možete ništa promeniti.
Niko nije uzviknuo “Ko? Je l’ ja?”. Eto, vidite.
