Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Једна од пре: земљани тонови

Овде не знам одакле да кренем – од провинцијалног погледа на свет, аутокрпа, организације испита…

Ајде прво где и кад. Линчбург, Вирџинија, 2002. година или ту негде. Ћерка полаже енглески, онај тојфл испит, јер је то јаче од средњошколске дипломе стечене на том језику… Ти код којих се полаже су само стручњаци за организацију испита, али немају појма са садржајем, то је већ ствар друге фирме, која ће да проучи резултат и да оцену. Ни једна ни друга нису образовне, и нису део никаквог образовног система, они, хм, само раде свој посао. Чудни свати.

Линчбург је једно од оних места која ми изазивају дежа ви амнезију, нешто као регуларни изрази у програмирању: не могу да се сетим колико сам га већ пута заборавио. Ево и сад сам морао да погледам на мапи како се зове, знам куд сам возио.

Док је она то полагала, остао сам и без цигара, купио неки Башић (Basic) на бензинској пумпи преко пута, цуњао около, фоткао штогод. Добрих десет година касније сконтам да сам био неодлучан који део пејзажа да ухватим у кадар, па сам наштрикао два суседна… не померајући ни себе ни зум, дакле да видимо може ли накнадно да испадне аутокрп… гле, може.

Колико се сећам, био је јануар, ал’ довољно смо јужно да буде овако лепо време, само ови авионски облаци мало замажу небо. Лишћа нема, али зачудо има траве. Тамо се трава обично осуши октобра, ако се не залива. Не знам чему им служи ограда од пластичне црне фолије.

Зграде у позадини су станови за издавање. Наравно, све је то од чамових летава и дасака, ту три цигле нема, једино је пола цигле дебела фасада на кући скроз лево. Пред кућом у самом центру је паркиран неки бели комби, види се на великој ако се кликне… и делује ми да је то поштарски, онај без врата. Поштар само седи и убацује пошту у сандучиће, који су зато на стубићима уз ивичњак. Од целе Америке једино поштари и програмери (ако раде од куће) могу да пуше на радном месту…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земљани тонови”

Једна од пре: ни ово није прогорело, него…

Како давно рекох, успешно одолевам свему осим искушења. А искушење је да урадим оно што је ваљда свако већ пробао да уради, да извуче тонове на белом цвету.

Наравно, себи сам отежао још и тим што упорно терам контраст и добра зацрњења. Да ли је до редовног читања Алана Форда или што сам кренуо са лабораторијом у време кад су све фотке биле сивкасте, са можда неким богатством тонова али у опсегу од ове сиве до оне сиве, није ту било ни беле ни црне… ко ће ме знати. Али сад ајде истерај све то у истом квадрату – и тонове на белом божуру и да имаш некакав контраст и између других ствари у кадру… Ај доста приче, ево фотке.

Ово постаје занимљиво на великој, где се боље види (или можда ови којима не требају наочари то виде и овако… сад већ не бих умео касти) како је и овај коров скоро процветао.

Да бих истерао тонове на божуру, морао сам доста да мрачим, што ми се чинило као рецепт за пропаст док сам га радио. Изгледало ми је да божур дотерати нећу, ал’ ће зато све остало да оде у мајчину. Међутим, предност дигиталне обраде над хемијском је што је, уз малчице памети, свака радња опозива, поновљива, измењива а једини материјал који се троши су време и струја. Добро, и живци, ал’ то кад се ради за паре, ово је хоби. Те сам добио ово, што ми испочетка није баш личило на успело.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ни ово није прогорело, него…”

Једна од пре: није прогорело овог пута

Већ сам спомињао како канонов чип уме да не буде довољно јак да издржи неке јаркије боје, нарочито цвећа, и да после никакво мамуљање у Сировом не може то да сведе на виђено.

Већином ми успева, код шебоја, даниноћева (или како би већ гласила множина тога, јавите ко зна), руже нису никакав проблем… али имам један цвет који фоткам сваке године, а успе сваке четврте. Дивљи зумбул.

Ово је тај дивљи зумбул, и његова дивља дункл тегет боја. Некако лакше успева кад га фоткам у сенци старе крушке. На сунцу или при светло облачном не иде никако, прогорева. Штагод да му урадим, делује прејако, две нијансе јаркије него у тзв. стварности, нема ваљане сенке, изгледа као да је буџено.

Е зато, кад се потрефи година, и најзад једном успе то са трефљавањем тонова, испадне овако бесмислена фотка, без неког распореда светла, без композиције, ма нема ни локомотиве…

Ал’ ето, трефио сам тон. Погодио циљ, промашио све остало.

Ма није ни ово како треба, боље то изгледа у тој тзв. стварности. Не може ни дигитална фотографија све.

Једна од пре: поглед у страну (2)

Копајући по сећању, испада да сам се тим степеништем увек пео и то носећи бицикл – за низбрдо је ипак некако лакше другом страном, кроз главну улицу.

Упркос томе што нисам нашао чланак са оваквим насловом, оно (2) је за сваки случај, јер чим сам га срочио, одмах сам у глави чуо музику бенда Деја Вуле, што неки читају као дежа ви… о судбини јадног слова ј у разним језицима ћемо неком другом приликом, кад (и ако) нас прође јед над злоставом слова х.

Елем, као што многе добре фотке не изађу у јавност јер су снимљене на пет минута размака од других, још бољих, тако неки добри призори не завреде пажњу јер су тик до још занимљивијих. Зато постоје фотографи да те ствари примете. Можда не из прве: овај ћошак је на крају главне улице, уз пешачки мост, и толико пута сам прошао туда са фоткалицом у руци да мора да имам доста снимака одатле. Ал’ ево га:

Волим тај крај око реке јер улице кривудају, а има и узбрдо-низбрдо, јер с једне стране треба некако сићи до реке, а с друге стране мора и навише, јер кажу да је боље ако је мост изнад воде. Нешто слично је и оно “зашто вам је железничка станица тако далеко ван села?” – “па рачунали смо да је боље ако је ближе прузи”, само у супротном смислу, не ваља да је мост ниско, смета бродовима.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: поглед у страну (2)”

Jedan običan dan u životu

Kako je moguće da institucija neideologije, kakva je Univerzitet, ne bude u sukobu sa institucijom ideologije, kakva je crkva? Nije moguće. Sukob je neizbežan, sukob je neprekidan, sukob je jedini mogući ishod pokušaja da se laž i istina drže u istoj tegli.

Subota, 17. april 2021. godine je u zemlji Srbiji dan kada se čovek probudi, provoza bicikl, kupi novine, pripremi doručak i čaj, sedne u fotelju i pogleda naslovnu stranu novina, a tamo ga sačeka: “Ivanka Popović, rektorka BU: ‘Univerzitet nije u sukobu sa crkvom’ strana 7”.

2021. godine nove ere, da se razumemo.

Nastavite sa čitanjem… “Jedan običan dan u životu”

Ајд мало локалпатриотизма

Притом не мислим да седнем у неки локал и пјан се бусам у прса родољубна, него сам мислио на зрењанинске бендове. Некада давно беше Тихуана 5 (или 7, слабо памтим имена), па је био онај период од 1971. (откад сам почео да идем на редовне свирке) кад су се у Дому омладине смењивали Омеге и “Па шта онда” (да, тако су се звали, морао сам да ставим наводнике да се зна докле је име), и повремено ускакао понеки Крашин бенд. А онда је срушен Дом, ја отишао да студирам и после више нисам пратио месну сцену… а било је доста тога за праћење.

Испоставило се да на својој плејлисти имам доста њих, колико се већ дало наћи… Снимака је испрва било мало, поменути никад нису добацили ни до сингла. Тек кад су се Омеге претвориле у Тетка Ану (коју сам познавао лично, радила са мојом кевом у фирми), успели су да избаце два-три сингла, али баш оне посне 1980. године. Тад је читав југословенски рокенрол паузирао већи део године, чекајући да престану да објављују билтене о здравственом стању, па онда да постепено престану да емитују само озбиљну музику. Тек негде на лето је све то полако опет кренуло, а кад је дошао септембар, сва већа имена су објавила понешто, и ту један мали локални бенд није имао шта да тражи. А од осталих се није чуло ни толико. Тек 2011. изађе ова компилација.

Како сам натрчао на ово? Тражио сам Лилу Диву, која ми је заварена за плејлисту, па да напишем нешто овде. Цевка се ту показала кудикамо глупља него пре, јебо их алгоритам. Знам шта тражим, немој ми потурати шта ти мислиш да тражим, тражим снимак који сам већ једном нашао, тачно знам где је био, ал’ више ни то није довољно да се нешто нађе двапут. Између гомиле којекаквог смећа, неким чудом, изађе и ово, јер јесте, Лила Дива учествује. И то баш са оном песмом коју сам хтео овде да метнем. Добри су били, баш фино сложен звук, штета што нису добацили даље.

Nastavite sa čitanjem… “Ајд мало локалпатриотизма”

Ruke

Većina ljudi danas nije sposobna da razume te reči, da iskorači iz centra sveta, da prestane sebično da veruje svojim čulima. Let helikoptera na Marsu njima ne znači ništa. Vanzemaljci već sada žive među njima: spodobe koje se vakcinišu, posmatraju pomračenja Sunca, bacaju smeće u kantu

Zamislite da se jednog dana desi sveti gral svih naučnofantastičnih maštarija: da se nekakav svemirski brod polako spusti na površinu naše planete, te da iz njega izađu nekakva bića.

Da li bismo se iznenadili ukoliko bi ta bića, mitski vanzemaljci, makar i ovlaš ličila na bilo šta što je ljudska mašta ikada osmislila, kada bi posetici progovorili nekim, potpuno nevažno kojim, nama poznatim jezikom, kada bismo saznali da ta bića poštuju pravne principe tipa pretpostavke nevinosti ili ekonomska pravila ponude i potražnje, kada bi se ispostavilo da slušaju folk muziku I to austrijsku?

Susret
Nastavite sa čitanjem… “Ruke”

Poslednja misterija o Suštini pasijansa (ili: Kako sam prestao da brinem i odlučio da zadržim blog i posle deset godina postojanja, usput otkrivajući poslednju tajnu)

Kada radiš nešto neobavezno, ne treba da imaš očekivanja, jer uvek ispadne drugačije nego što zamišljaš na početku. Ispostavilo se pak da to “drugačije” ne znači nužno i “lošije”. Jedno se izjalovi, ali se desi drugo što nisi ni slutio. Suština pasijansa je preživela mnoge obrte bez kojih ne bi bila to što je danas.

Biće mi potrebno više koncentracije nego snage i više pameti nego sreće da ovim pisanjem postignem ono što sam zamislio, jer ovaj pasus započinjem svega dva sata pre trenutka kada se tradicionalno obeležava godišnjica Suštine pasijansa. A dva sata je prekratko da bih uspeo da napišem baš kratak tekst; za tako kratko vreme, sposoban sam da napišem samo dugu, predugu tiradu.

Oksimoron? Ne: vrlo dobro znam šta govorim. Verujte mi na reč: ako nikad niste pisali jezgrovite tekstove, nemate ni najblažu predstavu koliko je mukotrpan i dugotrajan posao napisati dovoljno kratko da ne biste potrošili tri uzdaha više tuđeg vremena nego što je to pristojno. Za svaki slučaj: izvinjavam se zbog toga.

Deset godina sa vama

A zašto žurim? Zato što nisam stigao ranije, a valja zadovoljiti tradiciju. Trenutak objavljivanja ovog priloga je obeležje deset punih godina od prvog priloga na blogu, što sam do sada uvek obeležavao barem simboličnom čestitkom samom sebi i čitaocima koji ostaju uz blog. Ovog puta, ulog je znatno veći. Ne, nije reč o nekakvom uzavrelom osećanju metafizičkog ispunjenja koje okrugli broj tobože izaziva, još manje je to kič-praksa galame koja prati klicanje na ključnim mestima govora koji su nužni kao folklor svih jubileja. Nego je reč o ključnom pogledu u ogledalo.

Elem, šta sad biva dalje?

Nastavite sa čitanjem… “Poslednja misterija o Suštini pasijansa (ili: Kako sam prestao da brinem i odlučio da zadržim blog i posle deset godina postojanja, usput otkrivajući poslednju tajnu)”

Једна од пре: билијар

има тамо сва сила пројекција и развлачења разних, математичких трикова да се из суседних снимака исконструише један

Прича почиње короном, и комшијином кафаном. Од комбинације рођендаонице/пицерије остало је доста, у ствари, само што је из оног дела где се деца играју уклоњено доста кафанских столова. Уместо тога су убачени сто за пинг понг и билијарски сто. А и јеловник је промењен, уместо само пице и рагу чорбе, сад има и роштиља (од Запонетија) и којечега.

Билијар је одличан за фоткање. Светло не може да омане, поготову сад кад су ледовке (5200К, добра температура боје), а по правилима стоји тачно где треба. Покреће се ствар у кадру, а опет неће да истрчи из њега. Радња се понавља, тако да уз мало посматрања може да се стекне осећај када то треба да се шкљоцне да би се ухватио тренутак. Истина, нема ту драматичног тренутка, није ово неки акробатски спорт, ово је кафанска игра. Можда, кад бих чекао довољан број сати и то стално приправан. Захтевно, а и непрактично – нисам дошао да фоткам билијар него смо госпоја и ја довели унуке да се играју док је напољу хладно.

Но, бацајући повремено поглед на билијарски сто, сетио сам се нечег другог, што сам једном постигао (скоро) случајно, пре осам или девет година, кад сам фотке за аутокрп урадио двапут, па их подметнуо софтверу све – и добио боље него што сам очекивао. А да пробам нешто слично?

Само да пријавим Шефу да сам овде послушао његов савет.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: билијар”