Biće mi potrebno više koncentracije nego snage i više pameti nego sreće da ovim pisanjem postignem ono što sam zamislio, jer ovaj pasus započinjem svega dva sata pre trenutka kada se tradicionalno obeležava godišnjica Suštine pasijansa. A dva sata je prekratko da bih uspeo da napišem baš kratak tekst; za tako kratko vreme, sposoban sam da napišem samo dugu, predugu tiradu.
Oksimoron? Ne: vrlo dobro znam šta govorim. Verujte mi na reč: ako nikad niste pisali jezgrovite tekstove, nemate ni najblažu predstavu koliko je mukotrpan i dugotrajan posao napisati dovoljno kratko da ne biste potrošili tri uzdaha više tuđeg vremena nego što je to pristojno. Za svaki slučaj: izvinjavam se zbog toga.
A zašto žurim? Zato što nisam stigao ranije, a valja zadovoljiti tradiciju. Trenutak objavljivanja ovog priloga je obeležje deset punih godina od prvog priloga na blogu, što sam do sada uvek obeležavao barem simboličnom čestitkom samom sebi i čitaocima koji ostaju uz blog. Ovog puta, ulog je znatno veći. Ne, nije reč o nekakvom uzavrelom osećanju metafizičkog ispunjenja koje okrugli broj tobože izaziva, još manje je to kič-praksa galame koja prati klicanje na ključnim mestima govora koji su nužni kao folklor svih jubileja. Nego je reč o ključnom pogledu u ogledalo.
Elem, šta sad biva dalje?
Naravno, nema. I ne potrebi po meri svojih činiti, a šta ne. Na svoje delo da pripovedanju koje ima za suštinu i smisao. Jedan naš pisac i – osvetli bar malo.
15.785 znakova pitanja; da se uši u njegovim dramama spominju 401 put, ljubav 2.259, a mržnja 183 puta; da nam je đuture ostavio 884.647 reči, u ukupno 31.959 govora dramskih likova, u 118.406 stihova?