Rađa se nova generacija mađioničara. To su mladi ljudi kojima je jasno da klasične fore, ma koliko bile vešto uvežbane, nisu više dovoljne da fasciniraju publiku, jer svi misle da su videli sve… Kao što i jesu. I ta nova generacija stvara neke nove oblike scenske magije, ulažući u mogućnost uspeha sve što imaju – u jednom trenutku čak i zametak reputacije. Igraju na sve ili ništa, poput ovog momka.
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Grad pod zemljom
Chuck Jones, evolucija jednog umetnika
Zvoni vam negde ime iz naslova? A šta ako kažemo “Looney Tunes“? A da li vam išta znači stara parola “That’s All, Folks“?
Chuck Jones je bio jedan od reditelja crtaća za Warner Bros Cartoons. Tokom perioda od preko 20 godina na tom poslu, u više od 200 filmova koje je režirao, razvio je metode za gestove animiranih junaka koje, po mnogima, nisu prevaziđene do dana današnjeg. O tome govori sledeći kratki video zapis.
A koji je vaš omiljeni junak iz serijala Looney Tunes? A koja faca?
Titan na reci Klajd
Ono kad se kurčiš o trošku države
Šta ja znam šta te pomislili kad ste pročitali ovaj naslov. Dešava se preko sedam gora i sedam mora, preko sedam brda i sedam dolina, tamo negde gde cveta limun žut i gde plaža avionu predstavlja put.
Utovar nedeljom, 19. jul
Ko poklopa popu bob?
Ili je, može biti, neko ili nešto popu poklopalo pamet? Uglavnom, otme nam se tu i tamo poneki pogled u vesti, pa nakon što savladamo prvi talas gađenja, a zatim izdržimo onaj drugi talas u kojem dominira jeza samokritičkog posipanja pepelom, ostanemo zatečeni kao da nam je prvi put, a nije, bujicama gluposti na svim nivoima svesti i nesvesti.
Uglavnom, tamo neki prota koji je zadužen za upravljanje Sabornom crkvom u Beogradu, onom koja je predmet najvećeg interesovanja ne baš malog broja stranih turista koji dolaze u Beograd leti, odlučio je da svima onima koji nisu vernici u aktivnoj nameri ulaska u crkvu zarad obraćanja Svevišnjem naplaćuje ulaz u crkvu u iznosu od jednog evra. Na negodovanje nekih koji su stupili u kontakt sa njim u nameri utvrđivanja istinitosti te sramotne vesti, krele je naglasio kako je to uobičajena praksa u svetu, vešto stavljajući sebi stopalo u usta tom izjavom. Usput je brže-bolje izmrsomudio nešto o tome da se naplaćuje samo organizovanim grupama (i time aftamacki zabio još jedan autogol) i nizom verbalnih manevara u nastavku potvrdio da smo mi kao narod, sami sebi najveća kazna.
Nama je, pak, bilo naročito uvredljivo to što među nama ima i onih koji su za svog putničkog staža posetili već desetinu-dve država i pritom zavirivali u razne crkve i bogomolje. I nikad niko, ama ni jedan jedini put, čak ni u građevinama sakralne prirode kroz koja dnevno prođe po više hiljada ljudi, nije naplaćivao ulaz. Otkad je sveta i veka, u bogomoljama postoje kutije u koje posetilac ubaci dobrovoljni prilog u iznosu koji sam nađe za shodno da odredi – ili ne učini to ako ne želi. E sad, uvredljivi deo je u tome što nama više nije jasno da li smo mi to šugavi, gubavi ili je nešto drugo posredi, pa niko nije hteo da nam priđe i udari rampu na ulazu. Čudna vremena, baš čudna.
O onima koji su ovu budalaštinu pokušali da izmanevrišu svakodnevnom jadikovkom o neplaćanju PDV, strogo pazeći da tom prilikom slučajno ne pomene i neke rezidente Kneževine Monako, drugi put ćemo raspravljati.
Volite li kolače sa višnjama?
Volite, naravno.
A volite li koštice u kolačima sa višnjama?
De, lepo: ne psujte. Naravno da ih ne volite. I naravno da znamo kako vam je bilo kad ste onomad iz sve snage zagrizli košticu od višnje, pa slomili zub. Muka.
A vi ne pitate koliko je teško osloboditi se tih koštica, a pritom sačuvati teksturu višnje? To vas ne zanima? Nije vam, nekim volšebnim slučajem, palo na pamet da bi vam baka, majka ili supruga bila zahvalna kada biste joj pomogli u pripremi kolača koji toliko volite?
Na posao.
Kišobrani: ulični stereotip
Postmoderni Betoven
Tako rečeno, već zvuči strašno. Ali to nije ništa spram onog što ćete sad čuti.
