Category: Pojave

Beležimo pojave na koje ne ostajemo ravnodušni

Нема чварака

Ове године сам на време обавештен, дакле осам дана унапред, па подсећен дан раније, када је Дан чварака, чварцијада или како се то већ зове, у Мужљи. Пошто је леп дан био јуче, ове зиме нема зиме, ајдемо.

То није нешто велико као што је нпр оно у Белом Блату наредног викенда, него много скромније. Простре се од улице до игралишта месног клуба Лехел, око стазе дугачке стотинак метара, плус две-три шатре уз само игралиште (све пазим да не кажем стадион, јер нисам видео неке високе трибине). На самом улазу, превентива.

А што сам ја мислио да ћу овде мало освежити своје знање мађарског? Оно, чуо сам га доста, али ми све делује да домаћих штандова има понајмање, да је већину места заузео путујући циркус искусних професионалаца.

Nastavite sa čitanjem… “Нема чварака”

Једна од пре: немате ви довољно духова

За разлику од неких других здања из ове тектонске серије (нису ипак толико стара да им ставим оно архи-), ово није нестало. Стоји. Нема ни духова, издувала их промаја, јер ни једно стакло није остало.

Ово је снимљено 2013, током исте шетње кад и она бара. Аутокрп од пешес снимака, усправних.

За ову ме зграду везују чак и неке успомене. У горњем десном углу, у поткровљу, ми је била фирма од 1997. до даљњег. Колико смо рачунара, монитора и каблова однели на други спрат па после носили доле, никад се неће избројати. У ствари трећи, јер приземље има свој спрат… таква архитектура.

Током те фото шетње нисам ни помишљао да уђем. Ем је био скоро мрак, ем је на огради био катанац, ем сам Цебине чуваре запамтио као, хм, недружељубиве. А ако је остао неки да чува кућу духова, мора да је дивно расположен. Међутим, шест година касније…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: немате ви довољно духова”

Једна од пре: фантом у зеленим фармеркама

оне полицијске играрије са једносмерним огледалом, као да је улица на саслушању

Јер, ако ћемо право, може ли се ово назвати другачије?

Ово је бивша амбуланта на крају Гимназијске. Упркос избледелом и офуцаном стању садашњем, задржала је лепоту, јер је рељеф на фасади, изгледа, цео и на броју, осим над чеоним прозором. Као што спачек буде лепши кад је мало чукнут, или фармерке кад избледе од ношења, по истакнутим ивицама.

Ђаво, међутим, гледа баш на ситнице.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: фантом у зеленим фармеркама”

Једна од пре: спреда Црвенкапа, страга политичка ливерпулска

ко ће да се пење на други спрат за два мала пива

Још увек одваљујем од строгоће: ово је један од тих пасажа ака авлија у строгом центру, између главне и Гимназијске. Као и свака кућа у центру, и ова је измењала сто намена, била издељена овако или онако, на станове, локале и шта је већ било у моди. Везна тераса је била обавезна у том веку, едаби свако имао своје напоље и свој улаз.

Држећи се старог обичаја да се места зову својим старим именима, ову зграду зовемо Црвенкапа, јер је ту (у приземљу, наравно, из главне улице) некад била продавница дечије одеће и обуће. Наравно да су је неки старији звали сасвим другачије, према нечем што је ту било још пре. А ни ту нисмо баш доследни – ево, не кажемо Маршала Тита, а ново дугачко име, краљевско, са све редним бројем и дугачким презименом, четири речи… ма ајде, то само на коверте иде тако. Него неки кажу главна улица, неки главни сокак.

Иза ове терасе је седамдесетих била политичка школа СКЈ. А пре тога су се ту одржало и пар курсева кино-технике. Душу дало за школицу… или кафану, кад је просторија већ тако велика. Мада се тај ливерпулски клуб није баш прославио, ко ће да се пење на други спрат за два мала пива.

Него, та авлија…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: спреда Црвенкапа, страга политичка ливерпулска”

Једна од пре: оде…

како успевам да накупим толико фотки места која нестају

Често ми се деси да се промени нешто у пејзажу, а онда не могу да се сетим како је то стајало пре. Добро дођу ове фотке онда, бар имам доказ да нисам (још)(довољно) одлепио, да јесте било другачије, а то што се остали не сећају, врло важно, не бих се сећао ни ја да нема фотке.

Ово је стајало овако десетак година.

Не знам да ли је прошло месец до ипо након што сам ово шкљоцнуо, ова љуштура је нестала, појавиле су се машине и кренула је изградња нечега. Значи опет сам упецао нешто као што сам 2005. године… чекај, што да не, ево и тога.

И ова је нестала убрзо након што сам је снимио. Рекли су ми да је овако полусрушена стајала годинама, па ајде један шкљоц док још стоји. У ствари, имам још једну са сличном судбином, ал’ о њој ћу други пут.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: оде…”

Једна од пре: под кровом

схватио сам да морам брзо да иштрикам серију док јутарње сунце бије овако

Наравно да сам заборавио коју сам оно фотку мислио да надовежем да би ова серија као имала неки смишљен ток, потку, нит, ма фил руж… јок бре, морао сам да завирим у онај егзибиционистички фолдер (ака фасциклу, девојачко директориј) и ево кеца на једанаест (мада још нема ни десет док ово пишем).

Како рекох прошли пут, кров треба радити тако да за живота не мора да се дира. Десило се, пак, стицајем околности, да смо га радили у младости, како се већ могло, а после је испало да то није доста.

Тако, по оној програмерској, никад нема времена да се уради како треба, али увек има времена да се уради двапут…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: под кровом”

Једна од пре: никад није била лепа

Ко је рекао да ће нас пластика надживети? Неће пластика, него отпаци од ње.

Куће, или ајде да се ограничим на фасаде, могу да се пролепшају или поружне годинама, како се којој заломи. Некима се деси обратно, поружне у појединостима али стекну шмек па у збиру испадну лепше.

Ово ружно паче још чека да постане лабуд.

Ево са’ће мајстори да се врате, видиш да су оставили алат…

Овако стиснуту између комшија слабо смо је и примећивали, башка што се налази на делу улице где почиње гужва, башка што је ту коловоз утонуо око шахтова па се у једном смеру вози средином, иначе одоше бубрези ил’ гибњеви, шта прво наиђе.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: никад није била лепа”

Ево га још један

Нисам одавно завиривао у отпатке од имејла, па нисам ни данас. Јутрос ме, међутим, г. Бајес изневерио, и пропустио поруку следеће садржине:

Hi Sir,  Just ran across your website and noticed you were using Aluminum case. How are you liking it? I run a factory called MSAC CO., LTD to custom made aluminum case. I would love to jump on a quick call with you and get your opinion on how we could make aluminum case better to earn our both customer. I would like to see if it would make sense for us to work together. Can you please give me a short feedback? Thanks for your time.

Just check your website and noticed you were using Aluminum case. How are you liking it? I run a factory called MSAC CO., LTD to custom made aluminum case. I would love to give a quick call to you and get your opinion on how we could make aluminum case better to earn our both customer. I would like to see if it would make sense for us to work together. Can you please give me a short feedback? Thanks for your time.

Ајде. Па ако си стручњак за маркетинг, узми црвену тастатуру и подвуци све грешке које си направио. Или ајде, пошто сам се расанио у персони професора, сам ћу:

Nastavite sa čitanjem… “Ево га још један”

Једна од пре: пенџер

Будућност која се није десила је била пуна нових зграда, стакло бетон челик и теписи, светла…

Али то је била будућност педесетих и шездесетих. Већ седамдесетих је и ту дошло до масовније побуне, да би та велелепна и штогод стерилна слика била замењена замазаном и полураспаднутом кишурином и страћарама у којима се догађа Истребљивач, и то игром случаја, баш прошлог месеца.

Будућност се, у ствари, већ десила, ама је нисмо познали. Дошла је тихо и у неочекиваним облицима.

Нисмо је овако замишљали, ни близу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пенџер”

Једна од пре: у позну јесен

Фркће окисо коњиц и кружи над мојом главом / срећа моја што краве не лете

Сваке године дочекујемо новембар у отприлике таквом расположењу. Да ли је до тога што смо сви у школи читали ту песму В. Илића (није Веља) те заувек остали хипнотисани њеним дејством, или је код нас новембар стварно такво зло од месеца, ко ће га знати. Убеђен сам, онако аматерски, да је Том Вејтс једном провео новембар овде. Такво самоубиство од песме не иде без ваљаног надахнућа.

Нисам ухватио вране где сам хтео… али виде се десно, иза бандере

Зато новембра слабо и фоткам. Овог пута, кад смо већ кренули да чекамо бус по баш таквом времену, и кад је већ фоткалица о рамену… ајде, што да не. Иштрикао сам целу серију, у ствари само седам комада… јер, новембар је, доста му је и толико.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: у позну јесен”