Category: Pojave

Beležimo pojave na koje ne ostajemo ravnodušni

Мука с речима: х

Стари виц о преговорима између рибе и студента машинца гласи:
– па, колики ти је?
– шездесет
– чега шездесет?
– подразумева се да је милиметара
– ха!
– не ха, него фи

У том вицу слово х бар има почасно место, јер неће га схватити ко не зна да се њим обележава висина. У остатку усменог и писменог саобраћаја не проводи се баш најбоље.

Код овог слова није питање како се чита, него прво да ли алфабет уопште треба да га има, па ако претегне на треба, да ли ће да се чита, па ако претегне на “да се чита”, тек онда на како. Код толиких ако-можда-ваљда, неко кукавније слово би већ нестало из алфабет(ов)а, али х се не да.

Чак и код нас, где се чита(ло) онако како се пише, било је двојбе треба ли нам х или не, па је Вук преломио да није ерцеговачко наречје најчистије, него херцеговачко (јер ерцеговски домороци говоре х), и то му би то. Ал’ зато постоји презиме Ерцеговац, и гомила други’ речи у варијантама са и без х. Ал’ бар знамо да се чита кад је написано, ту бар дилеме нема.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: х”

Једна од пре: маглуштина

Ако је тачно да нема фотографа који није покушао да ухвати дим, још је тачније да је сваки бар једном покушао да ухвати маглу.

Магла је једна од оних појава које стварају утисак необичног, кад познати призори одједном не личе на себе, више не изгледају како смо навикли да их виђамо. Зато се и каже “изгубио се као гуске у магли“, дезоријентише то.

Проблем са фоткањем магле је у мери. Колико магле?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: маглуштина”

Једна од пре: мрачна ти нешто та комора

Физика је чудо једно, ради бесплатно и никад не упадне у несташицу. Ради и за викенд и празнике, верске и државне, раде сва одељења, чак и оптика. Сама спроводи своје законе, не тражи да јој се оснује посебна полиција за то.

За ефекат мрачне коморе је, вели, потребан мрак и комора са рупом. Оно што обично не каже је да је за бољи ефекат потребан бољи мрак и ситнија рупа. А шта ако није баш тако јако мрак, и ако је рупа омањи прозор? Па… добија се фотка.

Ове боје не бих приметио никад. Нисам их приметио док нисам ово снимио па погледао у екранче. Скроз у страну од текућег пројекта, забасах у физику.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: мрачна ти нешто та комора”

Једна од пре: станични комшија

Пребирајући по својој мнемотехници, дакле фасцикли званој ‘егзибиција’, натрапам на доказ за своју тезу о историјским налазима који не вреде много ако немате познаваоца, коме ће то да послужи као подсетник. Ако имате… е, онда се расплете прича.

Ово је Шарлотсвил, да, онај. Поглед са перона аутобуске станице. Од пре неких осамнаест година.

Као прво, није у Америци све веће. Аутобуске станице су им несразмерно мале, за наше појмове, у односу на величине градова. Ова заузима плац за у вр главе две куће и прима не више од осам аутобуса, од чега бар три има да се стисну у дну авлије и чекају да се ослободи неки перон (бројање по мрљама од уља није поуздано, изгледа као да има више перона). Има билетарницу (у виду као шанка за три продавца карата – дакле нема оних шалтера са стаклима), има нешто флипера на спрату и аутомата за газирана пића и грицкалице. Нема ресторан.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: станични комшија”

In memoriam: Stephen Hawking (1942-2018)

Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav najvećem umu kosmologije našeg doba.

Stephen Hawking (1942-2018)

Bilo je inspirativno živeti u vreme saznanja koja je ovaj čovek otkrio u svom neverovatnom umu. Čitali smo “Kratku povest vremena” kao da je avanturistički roman, možda ne shvatajući da knjiga koju držimo u rukama zaista predstavlja najveću avanturu našeg doba.

Neka ti je večna slava, Profesore.

Једна од пре: нема ко да покоси

Села има разних, па се измишљају поделе. Географске, демографске, … уз мало стрпљења дала би се наћи још нека графија да се дода на тај списак. Данас остаје само једна подела, умире ли или не.

Једна ситна трансфузија умирућим селима смо и ми викендаши, што смо се убаштрали међу сељане ал’ не живимо тамо, него дођемо кад има нешто да се ради, или да се скупи друштво на дернек.

Ово је капија мог првог комшије са баште, кога никад видео нисам. Само сам чуо да је то купио, те ће доћи кад му крене пензија. Комшија преко пута је исто викендаш, али поиздаље, па бар он борави ту понекад месецима.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: нема ко да покоси”

Ličnost. Karakter. Temperament.

Neki postanu slavne ličnosti pre nego što postanu ličnosti.

zlostavljanje nije samo fizičkoMnogo volim matematiku. Precizna nauka. Nema konačne tvrdnje, ako nema dokaza. A od matematičkog dokaza jačeg nema. Nasuprot tome psiholozi – dečiji pogotovo – i pedagozi se lome oko raznih definicija. Ličnosti, karaktera, temperamenta, posebno. Kad dete stiče ličnost, kad karakter. Da l’ se temperament stiče, nasleđuje, da l’ se menja u životu?

S druge strane – a i iste na kraju krajeva – deluje mi kao da će neki izbori? Aktivirali se opštinski očevi i oci u školi, pa sve nešto oko sprečavanja vršnjačkog nasilja. Na tribini silna lica iz policije, opštine. Sad će sve da srede, sad će da bude bolja kontrola, školski policajac će bolje da radi posao. Teško da gore i može. Onaj video-nadzor koji su obećali pre neku godinu još nije, jer je propao tender (iako je dobio onaj ko je trebalo da dobije). Al’ to nas ne sprečava da uradimo ovo, popravimo ono. Proširiće ulicu da se može vozilom do ulaska u dvorište. Proširiće trotoar da pešaci imaju mesta. Al’ prvo su se proširila dvorišta okolnih kuća, a sve na račun trotoara i ulice.

Kad ih pitah šta ćemo sa verskim vršnjačkim nasiljem (imali smo slučajeve da deca – doduše verbalno – maltretiraju decu zamo zato što nisu krštena), dobih odgovor da je to pitanje za neku drugu tribinu, jer ovde nije dođao niko “iz Bogoslovije”, nego je tu “čovek iz policije”. Sad čekam da mi neki njegov kolega dođe na vrata, jer sam postavljao nezgodna pitanja.

Nastavite sa čitanjem… “Ličnost. Karakter. Temperament.”

Једна од пре: плитко и житко

Љубитеље природе прво питам да ли воле блато. Јер они то већином замишљају као парк, подшишано, геноцидним методама уклоњене сувише биљке, а ако може и понека стаза да је поплочана и понека клупа да има где да се седне. У тзв. нетакнутој природи тога нема, стазе су тамо где се угазе. Где се угази ту трава не расте. Где трава не расте биће блато.

За гажење по блату треба техника, штогод различита од хода по сувом. Не газити ни петом ни прстима него целом површином; не одбацивати се о прсте него дизати ногу – све у свему, не појачавати притисак на било коју тачку (јер се онда лепи на ђон), нарочито не укосо, јер онда клизи па се љосне. Или да се родите као барска птица.

Ово је код комшије, он има и гуске и патке. Ово је њихова стаза.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: плитко и житко”

Kalimero

Vozačku dozvolu imam od 1992. godine. Početak jeseni. Ali sam putničkim vozilima počeo da upravljam početkom proleća. Devet godina ranije.

Prva permis de conduiredozvola vremenski ograničena na tri godine. Prihvatio to bez problema. Stepen miopije kojim sam kasnije “regulisao vojnu obavezu” uslovio je da češće zanavljam vozačku. Međutim, to zanavljanje nije puka formalnost (ova taksa, ona taksa, eventualno nova slika) kao što je imao bilo ko od mojih vršnjaka koji su već dobili svoju permis de conduire.

Pre svakog produženja dozvole morao sam da prođem lekarski pregled. Ne samo očni, nego kompletan. Psiholog, psihijatar, oftalmolog, lekar opšte prakse, koji na koncu svega i lupi onaj pečat “uz ograničenje da nosi naočare”. Prvih tri-četiri navrata na tri godine, kasnije na pet.

Naravno, trajanje međunarodne dozvole “prati” trajanje redovne dozvole.

Nastavite sa čitanjem… “Kalimero”

сирово

LajaviKrelacсвакако тек после првог јануара свакако грегоријанског окупим се с јаранима, свакако вршњацима у некој пригодној јавној просторији, свакако кафани. дружење је свакако обавезно, јер нас је сваке године све мање, свакако беже преко гране. свакако нам нису драге новогодишње гужве, па се окупљамо обавезно кад све то мине, свакако. старомодна кафана или модеран ресторан, свакако нам је свеједно. битно је друштво. добро сад није баш да нам је у потпуности свеједно која је кафана, који је ресторан.

покупим неку интересантну причу, анегдоту, свакако догађај, па варим у породици и лично, и телефонским разговорима. дечурлија блиска ми по крви, или по слову закона, свакако негодују, досадне им приче. ал’ за ове најсвежије опалише и да су им превише ласцивне, сирове. џаба њима објашњење да је прича јаснија већини кад је већина разуме, а да би је већина разумела, мора да буде сировија. такав смо народ. свакако не само ми.

сећам се догађаја у ректорату београдског универзитета. свакако као да је јуче било. то не значи да ме памћење добро служи. то значи да је догађај скоро и био. бивши и свакако садашњи ректор, још неки професори, академици. пустише једног од њих с болничког на кућно лечење, па иако и даље на боловању свратио да види и нас свакако здраве. привидно здраве. кука како му лекари забранили да пије алкохол, па му уз овавке ситуације једино чај остаје и свакако показује руком на стаклену шољу из које пије, а у њој зеленожута течност и свакако метална кашичица. долеће коментар с бока богами тај индекс преламања ми каже да имаш ти ту и неке друге садржине у шољи, а не само чај.

и шта сад? упадица је свакако духовита, али не свима. не због тога што је глупа, него зато што свакако треба знати шта је индекс преламања. можда је ипак боље да се окренемо сировијим форама. тјах