Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo pojave na koje ne ostajemo ravnodušni
Nije dovoljno biti vešt sa kamerom: treba prepoznati ideju koja stoji iza nečega. Ideja je jasna: priroda je neizmerno lepa sama po sebi. Ali, pravi trik je u tome da se najlepše iz prirode dočara na pravi način.
Ama, bolje pokušajte ovako i prebacite na puni ekran.
Tužna godišnjica… Nadam se, s poukom.
Na današnji dan pre 45 godina, 4. novembra 1966. godine, reka Arno je napravila cirkus po Firenci. Reka se izlila oko 6,7 metara iznad nominalnog vodostaja i napravila poplavu kakva se na nekom mestu kraj reke dešava možda jednom u hiljadu godina. Poenta je u tome što nije smelo da se desi sve ono što se desilo tada…
Imam fotke obeležja nivoa poplave koje sam načinio kad smo se Jasna i ja prošlog januara zadržali u Firenci nekoliko sati.
Evo i krupnog plana:
Kažu da su vrata krstionice pored bazilike Santa Maria del Fiore (poznate kao Il Duomo, ona katedrala koja čini siluetu Firence prepoznatljivom) plivala po trgu…
Kuće i stanovi su nekako sređeni. Ali, Firenca je grad-muzej, svetski centar renesanse. U nepažnji čuvara blaga, propalo je na stotine umetničkih dela i na hiljade neprocenjivo vrednih knjiga. Nije mi jasno kako su mogli da dozvole takav javašluk: morao je i onda da postoji plan zaštite tog blaga, kao što danas izvesno postoji…
Skupa škola.
Sad nas je sedam milijardi na plavoj planeti.
Naravno, ništa posebno. Idemo dalje dok možemo. I to je sve.
Sledi Noć veštica u Americi, a kao što je poznato – Ameri misle da sve što oni obeležavaju predstavlja globalni praznik. A ako je i globalni praznik katoličkog sveta, kao što je to Dan Svih Svetih, onda će se Ameri već potruditi da naprave globalni trgovački cirkus od toga.
U međuvremenu, Google je spremio blesavi doodle u obliku animacije iz fotografija. Na ovoj mini-burleski, googleri su se skupili u dvorištu Googleplexa, pa opal’ po umetnosti izrezivanja velikih ludaja.
A onda je pao mrak i ludaje su osvetljene iznutra…
Ne znam čija je to muzika, ali me previše podseća na Orkestar za svadbe i sahrane. Pa ko zna, možda i jeste. Nije dovoljno brzo da bi zvučalo kao neki Rumuni, a dert je suviše istočno obojen da bi to bio Gogol Bordelo. Evo celog klipa na jutjubu, pa slušajte:
Ako neko zna čija je to muzika, neka prijavi ovde.
Jeste li okrenuli časovnike?
Ova besmislica mi već pomalo ide na ganglije. Zimsko merenje vremena bi trebalo da ostane stalno aktivno. Saldo potrošnje struje više nije u igri, jer leti trošimo više struje na klimatizaciju nego zimi na osvetljavanje.
Bližimo se brojci od sedam milijardi. Biće dostignuta za dva-tri dana. Ovo je brojka koju sam uhvatio na sajtu 7billionactions.org u 14:37.
Šta mislite: kad će tačno?
Ima više od dve nedelje otkako se premišljam da li da uopšte napišem ovaj komentar. Ne zato što se nekog plašim, daleko bilo, nego zbog iskrenog gađenja koje osećam i prema povodu tog događaja i prema onome što se kasnije desilo. A najpre prema nesposobnosti da se podnese drugačije mišljenje.
Kada bi pametniji popuštali, svetom bi vladale budale. Tako glasi jedna prilično popularna teza koju je ko zna ko i ko zna kad izrekao. Problem sa tim stavom je u tome što sadrži temeljnu grešku. Teza je pogrešna za toliko da previđa manevrisanje: budale su makar toliko pametne da znaju kako se ne valja hvatati vladanja bilo čime jer bi to bio njihov kraj. Umesto toga, podjebavaju gde god stignu, a svoje kulise održavaju kroz nekakve klerikalne i kvazimasonske organizacije u tobožnjoj brizi za čovečanstvo. I najgore od svega: udaraju na infantilne emocije u cilju pridobijanja saboraca. A one čije mišljenje ne pridobiju, ofiraju u suptilnom ritmu. Na opozitne stavove reaguju gandijevskim podsmevanjem. Kad im neko polupa labrnju zbog takvog ponašanja, a uvek se nađe veća budala koja reaguje tako, potrude se da za to saznaju mediji i onda se pozivaju na prava sazdana u institucijama protiv kojih zagovaraju kad kamera u okolini nema. Kao da se dogovaraju, održavaju ritam od jednog takvog slučaja na dan.
Gadi mi se sve to.
Manje mi se gadi to što takvi postoje. Mnogo više mi se gade oni koji dozvoljavaju da ih manipulatori te provenijencije spuste na nivo animalnih agitatora istih površnih vrednosti (ili bolje reći: nepostojećih) koje se potom brane svim sredstvima, kao da su to temeljna načela.
Vi i dalje ne znate o čemu ja to pričam, pa je red da objasnim.
Michael Winslow? Setićete ga se iz “Policijske akademije“. Zna čovek da pravi zvukove, pa to ti je.
Izdržite do kraja: nije Jimmy Page, ali solo rif je odličan. 
Priznajem da ima šmeka.
Neću danas da filozofiram. Ispostavljam vam jednu digresiju. Biće korisno da se prisetite, a ako neko prepozna zašto sam ovo postavio na SP, to je samo bonus.
Piše između redova. Samo treba da pogledate bolje.
– * –
Bio jednom jedan lav…
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav!
Strašno, strašno!
Išao je na tri noge,
gledao je na tri oka,
slušao je na tri uva…
Strašno, strašno!
Ne pitajte šta je jeo.
Taj je jeo šta je hteo
– tramvaj ceo
i oblaka jedan deo!
Strašno, strašno!
Zubi oštri, pogled zao,
on za milost nije znao!
Strašno, strašno!
Dok ga Brana
jednog dana
nije gumom izbrisao.
Strašno, strašno!
– * –
Eto, vidite kako je sve relativno. Zato nemojte da se plašite tronogih lavova što gledaju na tri oka i slušaju na tri uva, nego ponesite gumicu. Za brisanje.
Priroda je neumoljiva. Erozija je nezaustavljiva. A voda je najveća sila na planeti.
Samo se valja zateći na pravom mestu u pravo vreme, pa snimiti tu silu.
Pažljivi gledalac će se zapitati: a šta bi bilo da se umesto susedne odlomila litica na kojoj je stajao snimatelj?…