Category: Putovanja

Osvajamo svet korak po korak: beleške sa putešestvija

Једна од пре: све боје иња

Како рече Грба, проблем са ноћним фоткама је што “боја бежи на све стране”. У мом преводу, то значи да је ноћ постала шаренија од дана.

Кад сам био млади фотоаматер, то није био проблем – радили смо црно-бело, или слајдове. Код слајдова, тј. дијапозитива, боја се не подешава. Могао је да се купи филм за вештачко светло или онај за дневно, а могло је да се исправи филтерима – онај за вештачко би по дану вукао на плаво, стави се тај црвенкасти (нешто између рђе и црног вина) и то га као исправи, а изгуби се и пола бленде светла. За обратно је требало имати плави филтер, који нико у целом клубу није имао, само је један причао да га је видео. Боја је могла да се подешава код позитивско-негативског поступка, прескупог за нас аматере, мада смо једно време успевали и то да постигнемо.

“Вештачко светло” је значило жаруљу, тј сијалицу са ужареним влакном, која сија жуто-наранџасто. Постојале су и неонке, али оне су се рачунале у дневно светло, отприлике.

ноћ је шарена

(велика слика је овде)

Међутим, нису. Тада су по дућанима свуда, по правилу, качили неонке, и муштерије и трговци су били подједнако навикли да предмете износе до врата да виде које су стварно боје на дневном светлу. Јер те неонке су биле некако плавозеленкасте, и боје под тим светлом нису биле исте као по дану. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све боје иња”

Isplata, vol 2.0

Znao sam da ima neki catch.

Kada sam Grbi najavio da idem 5 dana po Istri mogao sam naslutiti da će odgovor biti u sledećem maniru: ucena Pa dobro, nije bilo toliko neočekivano. Grbin Draguljče se već neko vreme nalazio kod mene A kude se ođe namotava film...u otkomandi, te je zahtev bio potpuno opravdan jer sam nameravao da ga ne odšrafljujem sa aparata (i zaista, moj Terminator je ostao u torbi sve vreme). Zapravo, cela poseta Istri je i isplanirana kao svojevrsni foto-safari. Sve je krenulo kao inicijativa mog druga Peđe: njegov poznanik Ivica iz Rijeke, takođe član fotografske “Grupe 32” ubedio ga je da overi lokalni karneval, a ovaj je odlučio da pozove mene i još jednog ortaka da mu se pridružimo. Rezultat: smrzavao sam se po veljačkoj februarskoj buri koja je maksimalnih 5 stupnjeva stepeni u plusu pretvarala u isto toliko u minusu, obijao noge po kamenjaru, a amortizere auta po zemljanim putevima… no, kao što rekoh u prvoj “Isplati”, srce mi je puno. Nastavite sa čitanjem… “Isplata, vol 2.0”

Sasvim običan dan u Njujorku

I want to wake up in that city that doesn’t sleep
And find I’m king of the hill top of the heap

Mislim, zabole mene patka za Ameriku. Ali bih voleo da procunjam Njujorkom, jer to je najkosmopolitskiji grad na svetu, i da se sjurim niz Route 66 sa fotoaparatom u rukama, jer to je foto sešn snova. Ovo drugo – malo teže da ću uspeti. Ovo prvo, ko zna. Ali neću imati vremena da napravim ovako nešto, jer sledeći snimak je rezultat dugog i napornog rada.

Inače, ovo je najavni spot za jedan kickstarter projekat – zavirite čega još ima tamo, jer reč je o veoma zanimljivoj tehnici. Stop-motion film se dobija tako što se napravi duga serija fotografija koje se zatim obrađuju na isti način, pa se povezuju u filmski kadar. Posao zahteva vreme, strpljenje i pažnju, a nema mesta ni za najmanju grešku.

U tom svetlu, pokušajte da zamislite koliko je posla bilo potrebno za sklapanje svih ovih kadrova.

Tragedija "Hindenburga"

Hajde da se prisetimo kako je to bilo.

Pre nego što je đavo po drugi put odneo najpre Evropu, a onda i veći deo ostalog sveta, nacistička Nemačka je dominirala vazdušnim saobraćajem nad Atlantikom uz pomoć dirižabala. Najveći od tih vazdušnih brodova beše “Hindenburg“, koji je imao za sobom celu uspešnu sezonu 1936. godine i već je bio čuven na dva kontinenta kao prestižno sredstvo putovanja između njih. I, ako mogu da primetim, beše to uopšte najatraktivniji vid prekookeanskog putovanja u istoriji.

A onda je 6. maja 1937. došlo do tragedije.

Nastavite sa čitanjem… “Tragedija "Hindenburga"”

Slatka mala vožnjica nebom… Na 8 G…

Znaš kako je: stotinu nekih malih TV stanica, valja da imaš nešto što drugi nemaju. Recimo, reportera u avionu koji služi za takmičarsku akrobatiku. Sanjao čovek godinama da bi hteo tako nešto da proba, a onda… A onda su se dogovorili da mu pruže ugođaj opterećenje pri ubrzanju od 8 G, pa da vide može li da izdrži dvadeset sekundi…

Setio sam se poente onog vica o papagaju u avionu koji je dobacivao stjuardesi…

Šetnja po Međunarodnoj svemirskoj stanici

Ovog jutra, poslastica! Sunita Williams, oficir američke vojske i jedna od najiskusnijih žena-astronauta (i astronauta uopšte!), vodi nas u obilazak Međunarodne svemirske stanice (ISS).

U slučaju da ne razumete baš sve, probajte sa titlom na engleskom. Ja sam razumeo sve, jer Ms Williams govori izuzetno čistim i razgovetnim jezikom. Nego me je razvalila tim ludilom gore-levo-dole-osim-ako-evo-ovuda-onda-… Rolling on the floor laughing I što reče moj drug Zloba, koji me je prvi i uputio na ovaj sadržaj: “Kako je Holivud sve promašio, jer stvarnost je mnogo šašavija”… E, vala baš.

Kako fotografisati rajsku pticu

Ako ne pratite iskustva fotografa specijalizovanih za rad u prirodi, onda verovatno i ne znate kakvim iskušenjima se oni podvrgavaju. Pogledajte ovaj kratki video-zapis iskušenja kroz koje je prošla jedna mala ekipa u nameri da u objektiv uhvati jednu, ali vrednu fotografiju rajske ptice.

Nema ovde ništa da se oduzme ili doda, osim da vas podsetim da bi bilo dobro da pogledate ovaj kratki film u HD verziji.

A fotografija je bila vredna truda…

No, ima još: ovde možete pogledati, a u decembarskom National Geographicu pročitati o neverovatnom projektu koji su preduzela dvojica ljudi. Trebalo im je devet godina da fotografišu svih 39 varijeteta rajske ptice! Rezultat je vredan divljenja.

Kargo kult

Svet je jedno veliko zamešateljstvo raznolikih referentnih okvira. Kada se jako različiti referentni okviri sretnu, niko ne može unapred da kaže šta će se iz toga izroditi. Poput jedne čudne situacije u severozapadnoj Australiji, gde je jedno pleme Aboridžina doživelo skok od deset hiljada godina za samo nekoliko meseci.

Potresno i poučno. Zapravo, veličanstveno.

Beli meda je gladan

Već godinama sam potpuno neodlučan da odredim koju životinju smatram najviše veličanstvenom od svih. Jedan kandidat je sibirski tigar, a drugi… Pogledajte ovo.

Poverenje ovog čoveka u tehnologiju je, očigledno, neizmerno veliko. Ne bih se usudio ni pod tačkom razno, ama ni uz mamljenje netrivijalnim novčanim iznosima. Fala lepo. Te garniture otvarača za konzerve što meda drži u svakoj šapi, šta ja znam, ne bih da proveravam koliko su jaki.

Ali da se razumemo: put na Svalbard je jedan od onih tvrdih, jasno artikulisanih snova koje nosim u sebi. I to baš zbog foto-sesije života, a to je foto-lov na bele medvede.

Pultrearum ante portas

Kreneš tako u šetnju i nabasaš na rimske ruševine…

Nije izgledalo kao pogodan dan za šetnju – pogled kroz prozor naše hotelske sobe i moje mobilno Rimska tabla u kokošinjcu - kliknite za veću slikusokoćalo su upozoravali na kišu u najavi. Neko bi se u toj situaciji priklonio toploj banjskoj vodi i svom onom tetošenju koje je mamilo samo sprat ispod, ali mene je zasvrbeo desni kažiprst – onaj za okidanje, pošto mi je na aparat bio montiran prime 50mm objektiv koji mi je Grba tako velikodušno pozajmio pre neki dan.

Sva sreća da je Sandra dovoljno luda kao i ja te kišu ne smatra preprekom za šetnju, pa smo se uskoro zaputili uzbrdo – ideja je bila da se nekako domognemo brda iznad Banje Koviljače. Posle sat vremena lutanja oko kuća na obronku brda shvatili smo da nema čak ni kozije stazice kojom bismo mogli nastaviti. Tu sam priznao poraz i isukao Google Maps ne bismo li iskopali neku alternativnu putanju. I tada sam u moru zelenila na mapi ugledao poziciju zanimljivog imena: Koviljkin grad.

Nastavite sa čitanjem… “Pultrearum ante portas”