…Osim što su mu tog jutra nešto uši bile začepljene, može biti od promaje…
Dakle, treba li ovaj da časti celu kafanu? Ili da promeni posao?… 
Category: Tehnologija
Principi rada raznih ferceratora i ostale fascinacije sokoćalima
Panoramski prikaz neba
Nazovite ih vizionarima, entuzijastima, ludacima ili zamlatama. Svejedno, takvi ljudi pomeraju granice dok ih mi uzimamo zdravo za gotovo.
Panoramskim fotografijama smo se već bavili na stranicama Suštine pasijansa, a bavićemo se još. I baš kad sam mislio da nađem neku od danas već čuvenih panorama gradova, natrčim na panoramu neba, i to punu sferu.
Nick Risinger je pratio svoje demone po malobrojnim zabitima koja još uvek nisu zagađena svetlošću kako bi mogao da načini čestite snimke zvezdanog neba. Angažovao je solidnu opremu: šest specijalnih fotoaparata sa namenskim filterima za slikanje neba je montirao na postolje koje rotira da kompenzuje rotaciju zemlje tokom dugih ekspozicija. Loveći deo po deo neba u razna doba godine i prešavši preko 100.000 kilometara, što je podrazumevalo i dva putovanja u Južnu Afriku, ovaj ludak je uspeo da uhvati 37.440 ekspozicija neba pod uglom od samo 12 stepeni (otprilike, širina dlana kad je ruka ispružena), Kvalitet i detaljnost tih ekspozicija je nešto od najboljeg što je ikad uhvaćeno sa površine planete.
A onda je čovek sastavio te ekspozicije u jednu sfernu panoramu veličine pet gigapiksela…
Osim klasične panorame koju možete veoma zumirati i pomerati u svim pravcima, dat je i prikaz sazvežđa, sve sa prikazom ugla i pravca na maloj šemi galaksije.
Pravo da priznam, dok sam jutros gledao tu panoramu, nisam mogao da verujem da će mi ta tema biti toliko zanimljiva. Kad sam pogledao na sat, shvatio sam da je jutarnja kafa odavno popijena, a vreme za posao odavno počelo…
(Via)
Teorija zabave
“I šta kažeš, kako je kod vas u Švedskoj? ‘Ladno, je li… Al’ standard, jebiga…”
Svakako ste čuli za reverznu psihologiju. To je ono što motiviše prosečnog Srbina da uradi nešto: ja ti kažem da nemaš hrabrosti da ubaciš taj papirić pravo u kantu za smeće, ti se uzjoguniš sa “Ko? Ja? Ko bre nema hrabrosti, @#%^@%?” i onda ubaciš papirić u kantu meni u inat, što sam zapravo i hteo.
Međutim, kako motivisati već kulturne i principijelno hladnokrvne ljude da više rade nešto što nije toliko popularno, a bilo bi korisno? Kako navesti ljude da više hodaju običnim stepenicama umesto da koriste električne? Kako da više vraćaju staklo na reciklažu? Kako da poštuju ograničenje brzine tamo gde je to zaista važno?
Jedan od načina je primena teorije zabave, načela koje veli da zabava može da promeni ponašanje ljudi na bolje.
Tehnička podrška
De, da se podsetimo jednog starog video klipa. I da svi oni koji to do sada nisu videli (to jest, oboje) najzad vide.
Ista meta, isto odstojanje. Za dvadeset godina mog staža ili za 1500 godina postojanja uvezanih knjiga, navike korisnika tehnologije se nisu promenile. Mnogo puta sam sreo ljude koji su odlučili da su naučili dovoljno onog dana kad su završili svoje školovanje.
Eh… Nisam se ovome smejao ni kad sam gledao prvi put, pa ni sada. Pogađajte zašto.
(Via)
Al’ ga potrefi
Mashup je tehnika uklapanja slike sa zvukom tako da izgleda kao da zvuk pripada slici. Ovo je najbolje dostignuće mashup tehnologije koje sam video.
Obaška što se apsolutno uklapa u sliku mog mišljenja o grupi sa slike.
Uto smo poučeni da se pesma ne zove “Ramo, Ramo”, nego “Ramu, Ramu”. Takođe, ja uto utvrđujem da je autor ovog mashupa Apostol, moj stari drugar sa Sezama. Ili, kako on beše imao običaj sam sebe da potpiše ispod viceva bez beze koje je tamo voleo da izmišlja: A%L 😀
Takođe, pokojni Ljuba Moljac je možda imao pravo o prirodi ove pesme, ali ona se ipak nije zvala “Ramo, Ramo, drži moj”. 
P.S. Za one koji pomisle da ovo namerno puštam na godišnjicu Titine smrti: neće biti. Ovo sam okačio još 1. maja popodne, sve se nadajući da će kiša ipak stati. A Titinu smrt ćemo posebno. Vidimo se u 15:05.
(Via)
Ljubitelji bube uzdišu…
Sudeći po mnogim mojim drugarima i poznanicima, kult Folksvagenove bube ne jenjava. Štaviše, izgleda kao da jača…
Jedna prilično posebna buba je na prodaju: to je frizirani kabriolet, model iz 1963, sa pojačanim Fordovim motorom od 351 kubnog inča i odgovarajuće pojačanim vešanjem… Prvi vlasnik beše, ni manje ni više, glumac Paul Newman, a sadašnja cena…
..a sadašnja početna cena, ni manje ni više, 250.000 USD. Mo’š misliti, pa to nije ni trista ‘iljada… dolara… 
A 351 kubni inč?… Sitnica, veli answers.com: nokat ispod 5.800 cc 
Bule, koliko bi koštala registracija ovog mališe? Trista konja… 223,7 kW, uh-m…
Volite li VW bubu ili ste indiferentni, kao ja?
(Via)
Samo tri slova, a tolika razlika
Citat dana dolazi od mog starog drugara.
Two weeks ago, 80 Mbps Internet free of charge in hotel in Romania. Today, 1 Mbps Internet for 2 EUR per hour in hotel in Roma. Such a big difference for only three letters…
Vladan Aleksić,
via Linkedin.com
P.S. Neću da prevodim, nema smisla.
Izgleda da je svetu stalo…
Gotovo neverovatno, ali u poslednja dva dana sam na najmanje desetak mesta naišao na jednu istu, trivijalnu informaciju. Izgleda da stari fetiši ne jenjavaju lako.
Nekoliko blogova, razni portali vesti, nekoliko njih čak i na svojim fb profilima… Nisu odoleli da ponove vest kako je zaustavljen poslednji pogon na svetu koji je pravio klasične pisaće mašine. Sve pomislih, možda je to nešto strašno bitno, pa hajde da i ja prenesem vest.
Godrej & Boyce Manufacturing Company, proizvođač pisaćih mašina iz mesta Shirwal u Indiji, još je 2009. godine usporio sa sklapanjem pisaćih mašina, postepeno pretvarajući fabriku u pogon za proizvodnju frižidera (?!?). U zlatnim devedesetim, proizvodnja te fabrike je iznosila 50.000 pisaćih mašina godišnje (što je bilo oko trećine ukupne proizvodnje u Indiji), a poslednje dve godine su proveli proizvodeći po desetak hiljada pisaćih mašina. U času potpunog zaustavljanja proizvodnje, fabrika je na lageru imala oko 500 jedinica i to će biti poslednja isporuka tržištu koju će svet videti iz industrijske proizvodnje pisaćih mašina.
25 godina posle Černobilja
Danas je tačno četvrt veka od nuklearne katastrofe u Černobilju. O tom događaju se sve zna, ali izgleda da smo agilni samo kad treba da konstatujemo. Pravo pitanje glasi: kakve su pouke? Ili još gore: ima li pouka?
Prvog maja 1986. bili smo u prirodi. Praznični dani su bili prelepi i provodili smo maksimalno vremena napolju. Očekivali su nas teški ispitni rokovi u junu i to je bilo poslednje od lepog vremena što smo mogli da uhvatimo pre letnje pauze kroz dva meseca.
Drugog maja uveče smo saznali šta se desilo… Šest dana kasnije!
Dugo smo se pitali šta nas je to snašlo. Pošteno, bile su to godine kada nismo bili spremni ni za takvu informaciju, a kamoli da se to desi u našem komšiluku. Prali smo salatu u devet voda, na fakultetu su nam oprostili trčanje po hipodromu, redakcije novina i TV stanica su imale zabavu za celo leto. I kao svako čudo neviđeno, pričanje o katastrofi u Černobilju se utopilo u talase drugih senzacija koje su nadolazile, poput novog filma lepe Brene, banana u Trepči ili nekog novog mudrog proglasa Osmoglavog Čudovišta.
Uto poudaraše moratorijume o gradnji nuklearki, tek da se pokaže kako ekološka svest dominira seferejotom.
Camera obscura
Znate li šta je to camera obscura? To je prastari koncept koji je tek u 19. veku pretvoren u fotoaparat.
Reč je o potpuno zatamnjenoj sobi (camera obscura i znači tamna soba) koja na jednom zidu ima rupu nevelikog prečnika. Pod tim uslovima, slika spoljašnosti se projektuje u obrnutom smeru na suprotnom zidu.
Prema podacima koje navodi članak na vikipediji, camera obscura seže barem 2500 godina u prošlost. Navodno, prvi koji je primetio taj fenomen je Mo-Ti, kineski filozof. Postoje beleške da je Aristotel slučajno primetio fenomen obrtanja slike, a Euklid se poslužio nečim sličnim da bi dokazao da se svetlosni zraci kreću pravo (a onda je došao Ajnštajn, ali to je neka druga priča).
Još zanimljivih podataka ćete pronaći ako guglujete. Ovog puta vam skrećem pažnju na jednu od savremenih rekonstrukcija: camera obscura uopšte nije tako nedostižna za izvedbu! Pogledajte ovaj video klip.
Eto čime se bave zaposleni u National Geographicu u radno vreme! C, c, c, c, c! 