Category: Digitalno sećanje

Da li funkcioniše?

Имали смо орах (1)

Орах и кућа су никли некако заједно. С тим што је једно време орах растао брже, добра је ту земља.

Испочетка су била три ораха, небеског порекла. У крају око надвожњака и аутобуске постоји ендемско јато врана, које се само мало помери кад негде посеку дрворед – увек у међувремену нешто дивље израсте у близини – и свако пре подне се разиђу у стрелце и поподне се враћају. И тако испусте нешто ораха на наш плацић (како су га деца звала), и три никну. Отприлике 1984. или наредне године.

Један је страдао брзо, други смо заградили блоковима кад смо их истоварали с камиона, да му направимо заветрину против кошаве. Заветрину су искористили комшијини зидари, одсекли га и запалили ватрицу. Остао је трећи, покривен најлоном и непримећен.

Сад ми ту фали добра фотка, ал’ наравно да је немам: остао је буквално непримећен. Прва фотка где се види цео је тек из 1996 или 1997. Тад је кућа, ака Скадар на Бојани, била увелико разгажена, уселили смо се четири године пре тога. Жбун са жутим ружама је био други по величини – онај главни, са око 400 цветова, је десно, ван кадра.

Гледам ову фотку и чешкам се по глави… она даља грана је окренута на запад. Како је то успело да на крају гледа на југ-југозапад? А овамо, орах тврдо дрво.

Уф, сад сам се изофирао да ово има и крај. Па има. Ал’ ајд полако.

има још

Једна од пре: капија 6

овде је лим обојен отприлике истом бојом као фасада, а фрцокле зеленом као зид

Јесам ли већ прешишао Фредерика Пола? Ништа, само питам.

Капија за данас ти је пи… је типична банатска капија, само у мало бољем издању. Нема везе што је у граду, исто су и ту биле сеоске авлије у три дела – напред цвеће, по средини живина, назад башта, а капије су служиле за то да се утерају кола, истовари шта се донело са њиве, одвежу коњи… А после је је испало да се више исплати поделити плац на два, три… ма виђао сам и пет делова. И опет свако гледа да има нешто авлије и капију, да утера кола, а коњи, како би рекао друг Интел, су унутра. Зида око авлије има сразмерно мање.

На то мало зида неки направе врата, а неки само капију, зид баш и не мора, како се види из приложеног. У ствари, и та врата се сматрају за капију, јер кад неко звони, у кући ће већ неко да каже „ено неко на капији, иди види ко је“.

Капија лево у ствари, ако добро уочавам појединости, припада мом другару из основне школе. Оно знамо се и даље, и чак се и препознамо, сваких двадесетак година кад се сретнемо. Јер ту је он имао кафић у који никад нисам ушао, а опет као фудбалер ми никад није навраћао ни у једну од фирми, тако да смо се вазда мимоилазили. Ал’ нисам зато одабрао ову капију за данас.

није то још све

Једна од пре: капија 5

тако завучена да треба да знаш где је да би знао где је

За разлику од остатка ове серије, овог пута нисам аутсајдер. Овде гледам изнутра напоље, такорећи посувраћујем.

Мислио сам да мора да већ имам фотку одавде, јер у авлији је кафана „Стара Занатлија“. Не, није грешка у роду – занатлија би био у мушком роду да се овде ради о извођачу занатских радова, међутим овде та реч означава кафану „Занатлија“. Мора да ради на уникс, чим се зове тако рекурзивно, по себи.

Једини такав случај, да нешто носи само себе у називу, сам видео у време усмереног образовања, кад је постојао „Школски центар Крагујевачка гимназија“, ал’ то није било гимназија… осим што је било. Међутим, ово јесте кафана, и увек је било кафана. А и занатлија се не спомиње без везе.

има доле још

Једна од пре: капија 4

овде је неко имао истанчан осећај за урбанизам и архитектуру, и поставио ово обележје новог времена

Сад се и бабо чешка по глави: је ли ово уопште капија? Па, има браву, спречава улаз кад је затворена, дели свемир на напоље и унутра, све је ту… Осим оног једног: у шта се то улази кроз њу?

Капија се меће на кућу са ајнфором, или уграђује у авлијски зид. Кад се које изгради, и кад власник смогне пара за њу. Овде… нит је улаз у кућу, нит је авлија. Оно напоље је исто као и оно унутра. Хмм… шта то би?

У доба социјализма, кад је изграђено све ово на слици, капије није било. Иако је важио аксиом да су сви имали све, и упркос томе сви крали, и упркос томе ником ништа није фалило… Е, ово још није ништа, откако је тај домаћински капитализам, овакве решетке виђам и на степеништима стогодишњих кућа, где их за време ранијих капитализама није било, ма и у самом Водоторњу… Уосталом, ограђују се и закључавају и пијаце, и перони, ма свашта, па што не би шест дућана. Да им не би случајно неко ван радног времена завирио у излог, шта ли.

има још мало

Једна од пре: капија 3

…и да су сви подрумски прозори били затарабљени, јер није баш пријатно да вам стално кроз прозор сијају фарови

Зар је могуће да има већ десет година? Ал’ ето, има.

Били смо код Шефа у посети, и имао сам возача. Нешто се нисам нашкљоцао успут, тј. јесам у одласку, ал’ у повратку нешто мало… а од овог јединог успелог пара снимака је чак испао и један аутокрп, но на левом снимку баш и нема шта да се види, опит је успео само технички. Зато само десни снимак, боље се види капија.

Ово је призор који угледате кад долазите из Кикинде и најзад морате да скренете. Лево за Београд, десно за Нови Сад. Тојест, може и право, ако ћете у двориште. Ове сам се куће нагледао, оних година између „ћале дао кола за вече, одвезао девојку и враћам се кући“ и „нема више да се пратимо, венчани смо“. Јер, јој, семафор.

има још

Једна од пре: капија 1

види се да је ово прва фарба, нема нигде оних неравнина што остају кад претходна делимично сиђе

Да не буде да, сваки пут кад ми дође да напишем овакав чланак, прекопавам по свих 200.000 фотки што се досад накупило, одавно издвајам изложбени део у фасциклу звану егзибиција (ака изложба). И то је штогод разуђено, по местима, а за сам Зрењанин и по… не баш годинама, засад имам само три пододељка – XX век, па до 2017, па па 2018-2021. Прелиставајући то (а и рндалица ме подсетила), приметим да сам баш нешто често завиривао у капије и улазе. Јесте то некад давно била тема у клубу, има ту старих капија из XIX века, резбарених и барокних, ал’ ово је више моја потрага за атмосфером. Ајнфор је свемир за себе.

Идемо педагошки, од лакшег ка тежем, од тањег ка дебљем и од ситнијег ка крупнијем. Ово је ситно. Штавише, снимљено је, да простите, мобилним, тада већ добрих пет година старим. Не бих рекао да је ово случај руке Мандушића Вука, није ово нека страобална фотка. Ово је само благи увод.

има још

Belina pamučne tvrđave

Jeste li ikada doživeli da ne možete da fotografišete šta želite jer imate previše svetla?

Svašta čovek doživi kad želi da fotografiše kao turista. A ne tako davno, beše vreme kada je oprema koja obezbeđuje čestito digitalno fotografisanje u svako doba dana i noći bila preskupa za nas, smrtnike. U kombinaciji sa agilnim turističkim vodičem koji ima svoj plan koji mora da bude ispunjen (uprkos klijentima koji su predmet tog plana), fotografisanje na letovanju se često svodi na masovnu proizvodnju digitalnog smeća.

Trava iz kamena; sedimentacija na Pamukalama je očigledno veoma brza. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]

Pamukale, Turska, jul 2005.

Naročit problem u letnjim mesecima je u tome što moraš da slikaš u periodu visokog sunca, što dovodi do prejakih kontrasta i preoštrih senki, a to dovodi do gubitkafunkcionalnedinamike na slici. Ali da ću imati previše svetla, toliko da fotoaparat ne može da izađe na kraj sa tim, do tog dana nisam imao predstavu da je moguće da se desi.

Nastavite sa čitanjem… “Belina pamučne tvrđave”

Šta je arhitekta hteo da kaže

Izgleda da je ponekad važnije da bude šokantno nego da je lepo u tradicionalnom smislu.

I zgrade mogu da budu himere.

Čudna zgrada na Trgu revolucije u Bukureštu [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]

Bukurešt, Rumunija, maj 2006.

Nije da nije, volim da vidim neku blesavu pojavu kad putujem, nema veze ako je van konteksta putovanja…

Nastavite sa čitanjem… “Šta je arhitekta hteo da kaže”

Čokolada sa čilijem

“Za mene veliku porciju sladoleda: stavite čokoladu, vanilu, crnu čokoladu, lešnik, čokoladu, karamel, čokoladu, belu čokoladu, čokoladu i čokoladu sa čilijem. I molim vas da ne ponavljate ukuse.”

To da Italijani obožavaju sladoled nije nikakva tajna. Za mene je bila tajna kako im uspeva da naprave takvu granulaciju ukusa.

Ako ste neodlučan ljubitelj sladoleda, neće vam biti lako u Italiji. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]

Rim, Italija, decembar 2010.

Aksioma o Italijanima: Svako vreme je dobro vreme za sladoled. Nisam imao ni najmanje problema da se identifikujem sa tim saznanjem, bez obzira na to što je bila zima – naprotiv.

Nastavite sa čitanjem… “Čokolada sa čilijem”

Veoma pogrešan način za završetak plovidbe

Da me nije sramota od žrtava, naslov ovog teksta bi glasio “Plovio sam ukletim brodom”.

Ko je mogao da zna? Moja crna slutnja je bila zasnovana samo na ličnoj nelagodi.

digitalnosecanje_006_ilinden

Ohrid, BJR Makedonija (danas Severna Makedonija), jul 2009.

“Koji brodić kreće prvi do Svetog Nauma?”

Nastavite sa čitanjem… “Veoma pogrešan način za završetak plovidbe”