Category: Foto beleške
Fotografija je i zapis mesta, ljudi, dešavanja i vremena.
Berlin Tempelhof
Selo duhova
Pod vulkanom
Reka od leda
Nije džamija, nego crpna stanica
Ој, кафано: Џакарта
Код нас постоји традиција да нека места имају своја имена, јача од званичних. Пола Новог Београда не зна из прве где је Генексова кула, али сви знају где су Два Идиота. Чак су и месне заједнице имале своја имена независна од народних хероја – овде нико није знао где је МЗ “Раде Кончар”, боље питајте за Малу Америку.
Ова кафана је једно од таквих места. Ваљда се увек звала “Тошин бунар” по улици у којој се налази, ко ће то знати. Међутим, пошто се налази у непосредној близини Студентског града, где је живело и доста студената из несврстаних земаља, залепио се назив Џакарта.
Ту сам можда навратио понекад док је отац студирао (ванредно и полако), да се нађемо са неким његовим колегом да размене скрипта и белешке – можда, не сећам се. Трг ми је, међутим, однекуд познат, био сам ту негде. Јачином од 0,45 дежавија.
У новије време сам ту навраћао неколико пута, откако ћерка станује у крају. Већ смо одустали од покушаја да међу сплавовима око хотела “Југославија” нађемо место са пристојном клопом, све нешто фенси шменси, скупо и фотогенично а не изазива жељу да се поново посети. На крају испадне “онда… Џакарта?”.
Ој, кафано: кисела у Крагујевцу
Током оног свраћања код колеге самураја Зоће, засели смо два-три пута за кафански сто, међутим од свих тих фотки… ова.
Јесте да се на њој не види нико, не види се ни Крагујевац, ни стара гимназија у позадини, ни она успијуша што је седела иза Зоћиних леђа, али можда баш зато. Јер, управо овако је то било.
Ту је у ствари све. Кисела, еспресо, две несуље, пепељуга и пиксла са кесицама. Сав кафићки инвентар је на броју.
Крај августа, још није толико врућина као што ће бити само сат-два касније, седимо пред кафићем на тргу, штогод смо у хладовини од сунцобрана, ћаскамо о којечему. Отприлике овако замишљам годишњи одмор.
Ој, кафано: позоришни клуб
А онда је дошао и тај кермес, 40 година од матуре. Јесмо ми, како неко из одбора рече, невидљива генерација – дали смо укупно једног председника општине и то погрешног, а међ директоре, славне и газде нас нема – ал’ бар можемо да добијемо позоришну салу за свечану академију.
Скупили смо чак и лову за два млада глумца да нам воде програм и одиграју две једночинке (нешто од Чехова и нешто из “Пријатељство, занат најстарији“). Некако сам опет успео да имам посла иза сцене, где сам се био доста мувао давне седамдесетдруге, кад сам се самопрогласио клупским репортером са фестивала војвођанских позоришта.
Овог пута сам скупио око 400 фотки из гимназијских дана, исплатило се оно преснимавање старих негатива, донео лептоп и за време академије вртео те фотке на великом платну иза позорнице. Што је требало и спремити, убости каблове где треба, нациљати пројектор (позоришни маестро од технике је практично сам све то средио), а за такве ствари, наравно, човека ћеш наћи у позоришном клубу.
Ој, кафано: пивница
У јесен 2013. ме увукоше у одбор за организацију четрдесетогодишњице матуре. Тешко жабу у воду натерати, било ми штогод и мило да се виђам мало са друштвом из генерације, не само из свог разреда и школе, него и остале две гимназије. Састајали смо се последњег четвртка у месецу, у пивници, од октобра до маја. Прескочили два месеца, ал’ ипак мало много.
Пивница… све је као што је некад било, осим што није. Инвентар, практично нетакнут, сви они столови од масивног дрвета, оне светиљке и остале цеви од бакра, све у стилу саме пиваре.
Осим што нема пива. Тојест, нема пиваре. Тојест има, али не ради. Ту је она, изнад испод и свуд око пивнице, само што… туга јесења. И пивница је празна. Из месеца у месец, тог четвртка увече, сами ми и тај један келнер. Нема ни кувара, осим кад се најави веће друштво.