Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Fotografije sa raznih strana
Moja prva stanica u Poljskoj bio je grad Gdynia, u kome sam proveo 4 dana. Nastao od nule tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, pravi je arhitektonski biser jer je, shodno tom vremenu, skoro kompletno urađen u art deco i Bauhaus stilu. Ovo što vidite na slici je najobičniji ventilacioni otvor podzemne garaže – čak i tako jednostavna funkcionalna stvar morala je dobiti estetsku notu.
За разлику од прошлог пута, кад ми је врднуо миш, овог пута нема врдања. Миш је подвргнут дисциплини и мукотрпном мицању тачака… док нисам добио шта сам хтео.
Дакле, техника је иста као и прошлог пута: шкљоц, изрез, играње кривом осветљености. С тим што сам овог пута терао контраст много даље, и прецизније гађао да на завршној фотци добијем распон тонова, рељеф и остало.
(велика, за детективе)
Резултат је превазишао моја очекивања. Ово је много више од оног што сам ја видео. У тзв. природи, ово је све млечнобело, одсјај је једва уочљив. Ако канон није у стању да изађе на крај са мушкатлама и каранфилима (1:0 за мене), овде ме прешишао и видео оно што ја нисам (дакле нерешено и нешто јаче).
Ни овог пута нисам дирао боје… ова мрка је у природи тек нешто жућкаста. Дуго сам се дурио на своју бабу што каже жуто кад мисли на мрко или смеђе, а сад видим да је била у праву – то и јесте жута, кад се довољно затамни.
Вежба за радознале шерлоковце је да погоде шта је на слици. Да им одмогнем мало, оно што на мехурима изгледа као некакав четинар с десне стране, није дрво него цев. Да вас видим.
И у доба кухињске лабораторије се експериментисало. Грејао се развијач, или се фотка развијала прво у меком негативском па онда у тврдом позитивском развијачу (енг. developer, дакле програмер). Вежбала се соларизација. А било је и разних случајних изума, незгода са срећним исходом.
Што је, дакако, коштало. Трошио се фото папир. Још горе, остајао је у води до ујутро или свеже осушен па остављен да се поравна, и сви виде шта је успело а шта није.
Са дигиталном фотком је прилично другачије. Експериментисање кошта само времена, а и тога мање него са хемијом. Много мање, јер хемији треба неколико минута да уради посао, а и онда баш не видите шта сте урадили, јер се ради при црвеном или жутом светлу, или треба спаковати материјал у онај црни папир, упалити светло, сачекати да се очи навикну на њега… Док се код дигиталне резултат види исте секунде или, ако сте радили нешто сложено и терали процесор да ради склекове, по цео минут.
Ово је почело као омашка.
(велика је овде)
Напросто ми врднула рука док сам тинцао кривуљу осветљења, па је крива испала доста стрма у средњим тоновима. И то не на овом снимку, него на неком суседном. Већ сам махинално кренуо да то исправим, кад сам схватио да ми се свиђа шта сам добио.
Није за јело, него за сликање. Посетиоци Суштине су већ навикли да овде срећу фотографије окренуте хедонизму. Много је јела овде освануло пре него што је кренуло ка устима. И сам патим (чуј, патим!) од те навике, јер има гозби које ваља запамтити.
Међутим, овог пута оброк није био толико сликовит, колико амбијент. Нека кафана са терасом, негде у старом Београду, шира околина радио Београда (дакле, не бих умео да је поново пронађем), седимо, пијуцкамо (заклети возач бистри историју, дакле књаза), саће клопа, ево изнели су нам есцајг… и, ово се не пропушта, шкљоц:
(велика)
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: прибор за јело није за јело”
Ala se ovaj dobro zabavlja. I da ne zaboravim: ala ovaj dobro zarađuje.
Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za idealnom fotografijom iz talasa”
После оне ноћи пива, почео сам да пребирам по фоткама које сам снимио по граду у последње две-три године, и схватио да сам помало опчињен тим кривим сокацима и враћам им се често.
Можда је томе крива и навика да у град идем колима, која, наравно, морам негде да оставим, што онда значи да до главне улице не долазим бициклом, шором средом као некад, него управо кроз те криваке. А има ту и радне навике, у један од њих сам неких година ишао на посао.
Ово је иза угла од оне претходне. Место са најужим тротоаром је наспрам жуто осветљене фасаде у дну.
(велика – овог пута препоручујем да се погледа)
Снимљено је са предумишљајем. Ишао сам бициклом до клуба, и понео статив, везан банџијем за пактрегер (тако се то зове и дан данас). После састанка сам кренуо полако и стао где ми се стајало, монтирао канона на статив и онда се патио са изоштравањем. Јер ово је онај руски објектив, јачине 2,0 (стандардни зум је 3,5), нашрафљен обичним металним адаптером без електронике, дакле изоштрава се само ручно. Нешто се ту не слаже и често ми се деси да у тражилу успем да оком изоштрим оно што у ствари није оштро. Буде то оштро, али не тамо где сам ја хтео.
Svako ko iole nešto zna o fotografiji i prati današnja zbivanja, dobro je upoznat sa time da je digitalna tehnologija svojim kapacitetom i kvalitetom najzad stigla tamo gde smo ostavili analognu. Štaviše, postoje oblasti bavljenja ozbiljnom vrhunskom fotografijom u kojima je učinjen značajan pomak u rezultatima upravo zato što ova tehnika daje nešto od kvaliteta koji ona ranija nije mogla.
Primera radi, trojica majstora fotografije koji su junaci ove priče koriste Nikon D4s, spravu koja u režimu dinamičkog fokusa može da izvede jedanaest tehnički savršenih ekspozicija u sekundi. Međutim…
Nastavite sa čitanjem… “Ono što ne može da se kupi u foto-radnji”
У ствари нисмо ни ишли на Дане пива, него да прославимо унуков рођендан, а кад је то било готово, некако се пролазак кроз фешту наметнуо сам од себе. Нашкљоцао сам се успут, а ова се некако наметнула сама од себе, изазвана оним дрветом.
Бечкеречки главни сокак изгледа мање више као и сваки други панонски глвани сокак – гомила значајних и лепих старих зграда из XIX века или још и старијих, неке уредно обновљене, неке само што не падну, и ту и тамо учачкано, методом прст у око, понеко здање из доба соцреализма. Околина, међутим, је чудо једно. Ко би рекао да у сред Баната може да настане толико тесних и кривудавих сокака. На једном месту је тротоар широк само пола метра и улица (једносмерна само првих 80м) је поплочана коцком, педесет корака даље има узбрдица (!), а ко не зна која је улица куда једносмерна лако може да дође себи иза леђа.
Ово је крај главне улице, парче које је 1971. испало ћорсокак јер је стари Ајфелов мост замењен пешачким, а плато између овог и излаза на други мост је двадесетак година касније претворен у дигнути трг, са сумњивим подземљем. Овако то изгледа у ноћи пива.
Јер беше писано да…
4.6 Начело истовремености
(извадак из поговора двадесет првом издању)На Ајтхату за пренос порука користе начело истовремености, за које се испоставило (кад је остатак свемира успео да га схвати… колико толико) да је истовремено и последица начела последичности, и обратно (тј одбацује се питање шта је чему последица), а да начело истовремености кад се примени на претходни став, даје последицу (упоредни догађај) да је оно само (тј начело истовремености) истовремено (са) начело(м) последичност(и).
Јасно је да је број особа у Савезу које схватају суштину свега овога, недовољан да би било које боље свратиште пристало да им изда главну дворану за годишњи скуп. Они се увек сaстају у мањој, а истовремено у великој њихови помоћници забављају, боље речено збуњују, новинаре, а преко њих и васколику публику диљем Савеза. Нико ништа не схвата, али то ради (“ради чак и кад не верујеш у њега”).
Зато се не чудим да се оно са птицама појавило оног дана кад ми је екраноспаситељ нанео ово, да ме подсети.
