“Moj kum Grba obično ponese torbu, a nekad i fotoaparat, pa me uslika i stavi na Internet. Ja sam jako srećan kad me stavi na njegov blog…”

Ove reči nije trebalo da pročitam, jer je strašno nevaspitano zavirivati u tuđe dnevnike. Luka, oprosti svom blesavom kumu; nisam mogao da odolim. A pošto tebi ne mogu da kažem “ne”, to ovog puta kao fotku dana biram onu koju sam sinoć uhvatio u tvojoj sobi. Poruči mami da se ne ljuti što sam te uhvatio musavog od čokolade.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (2): 2. april 2012.”

Krećem u novi krug “jedna na dan”. Ovog puta u izmenjenom ruhu i sa malim izmenama u pravilu koje čini temelj projekta.

Fotografija koju biram kao prvu u novom ciklusu je autoportret koji sam načinio 30. marta.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (1): 1. april 2012.”

I tako suzbismo liticu!…

Tibi je bio u pravu: to je dobar osećaj. Istina, leđa su mi slomljena od rada na mešalici, ali ne mari. Elem,

mišn akomplišd!

(A to važi čak i za poslednju fotku dana.)

U garaži, u metežu, u danu koji je minuo za nama, našao sam jednu staru i ofucanu pisaću mašinu. Na njoj je bilo pritisnuto nekoliko slova, čekići su se zamrsili. Momentalno sam znao da je ta scena paradigmatična za ovaj projekat: udarao sam na jedno mesto, ali iz različitih uglova, kao što to biva na pisaćim mašinama. Ideja je bila jedna, poput pisanja nekog teksta, ali izvedba traljava, kao što to često biva sa idejama kojima se pristupa metodom grube sile. Fotka je morala da prikaže tako nešto; zamislio sam monohromatsku izvedbu, obavezno sa krupnim i grubim zrnom (što je namerni efekat ubijanja oštrine i pride davanje arhaičnog tona). Imao sam dve ideje o kadru – ali desila se treća, još bolja od zamišljenih. I najzad, evo poslednje u nizu:

Da li je projekat “jedna na dan” bio metoda grube sile ili nije, analiziraćemo sledećih dana. Naučio sam svašta i, čak, došao do neke granice. Vredelo je, još kako je vredelo. Možda nije sve išlo uvek lako, ali tako je to. Toliko je pouka da ću o njima pisati nekoliko sledećih dana.

Mišn akomplišd, braćo mila!         

Sinhronicitet na delu: jela se rođendanska torta. To je Nevenina torta, a ne od bloga, ali nema veze. Ispalo je kako je ispalo. Mišn votever.

Ima Igor jednu teoriju o sinhronicitetu. Nije nas mnogo davio njome, nego je samo tu i tamo ukazivao na primere, upozoravajući nas da se ne šalimo sa ozbiljnim stvarima.

Tek, na mahove stvar uzme takve razmere da je uputno uplašiti se. Elem, trebalo je da fotka ovog dana bude neka druga, ali namestilo se jedenje torte na Neškinom rođendanu, pa… Šta vredi – zamišljenu fotku nisam ni uslikao, ne bih ni stigao za slot u 23:00, te nije bil odruge nego da privedem ovu fotku mestu pretposlednje u špilu prvog ciklusa “jedna na dan”.

I tako: mišn ko te pita. Protiv sinhroniciteta se ne može.

I da vam odam jednu tajnu: nemam ideju šta će biti poslednja fotka. Još nisam ni zamislio moguću fotku; ona ideja da uradim fotku kad se vratim iz Segedina bi bila jednostavno izvodljive, nego ne idem sutra u Segedin… Ako ima predloga, slušam vas.

One incidentalne, neplanirane fotke ponekad ispadnu zanimljivije nego dugo planirani kadrovi…

Read my lips: nikada i nigde nemoj da budeš bez fotoaparata. Sad, tu ima muka: ako ti je osnovni aparat velik, a nemaš neku džepnu spravu, onda je to neudobno i kabasto. Moj G6 nije ni previše velik ni osobito težak, pa je s njim opet nezgodno jer je debeljuškastog profila. Postoje sjajni mali fotoaparati za džep košulje (moj lični favorit je Canon Ixus, mada su i ovi mali Sony aparati spremni čuda da prave). Njihov oblik je takav da ih je lako uvek nositi u džepu i njavrkaću za jednim takvim dok god ne budem u stanju da ga priuštim. Druga opcija bi bila da kupim telefon koji ima pristojan fotoaparat, ali čujem da za to treba dati velike pare (u mom svetu, sve preko 40-50 € za telefon je akt čiste gluposti – a pre dve i po godine sam bio jako glup). Nešto mi govori da ništa od toga neće biti baš tako uskoro, ali bar su snovi besplatni.

Šetnja nije bila šetnja, nego vožnja, a dok sam čekao Jasnu da dođe, u pogled mi je upala scena u retrovizoru. Mogu li ja to sada i ovde da uhvatim, zapitah se i dadoh u mali eksperiment… I već je peta ekspozicija bila ona prava. Sledećih pet su bile varijacije i eksperimenti, ali znao sam kad se prava desila. Evo je, posle nevelike obrade:

Malo sam se igrao novom opcijom za selektivni pomak balansa belog u zonama i, očigledno, sa promenom zasićenja realnog sveta u korist onog u svetu ogledala. Mišn not set, so mišn not akomplišd. Ali da je bilo mak na konac, ne bih morao da se potrudim previše pre nego što bih dosegao onu baš pravu. Jednom ću ovo pokušati sa ISO 1600…

Još malo… Još samo malo. Već se vidi onaj konac na cilju.

Ovog puta sam izašao u šetnju malo ranije, pa sam zvrljao po trgu tragajući za zanimljivim uglovima i temama. Nije ih bilo mnogo… Do časa kad sam se spustio na neku klupu u prikrajku trga. Tad se scena sama namestila. I odmah sam zamislio kako želim da vidim scenu na slici, a zamislio sam i jednu distorziju, ne baš siguran da li ću uspeti da je angažujem kako treba.

Uspelo je. Zamalo.

Drugačije je od zamisli, jer sam usput našao nešto bolje od proste sepije. Ali, zato nisam odustao od dodavanja zrna koje sam zamislio; a vinjeta je slabija od one koju sam u prvi mah hteo da postavim. Jedino me namučila ta prokleta zakošenost betonskog nosača kante za smeće: u disproporciji je sa okolinom i prilično smeta. Pa dobro, izgleda da ne možeš imati sve; mrvica je falila da zamisao uspe. Mišn zamalo akomplišd.

Sledeći put ću pokušati sa onom kantom koja je ovde u drugom planu.

Još tri, pa gotov krug.

Kreći se!… Kreći se!… Kreći se!… I fotografiši.

Ponekad ponešto mora i silom, izgleda mi. Večernje šetnje me okrepljuju, ne samo zato što je lepo vreme, pa punim baterije prolećnim vazduhom, nego i zato što se inače ne krećem dovoljno. Imam ja neke planove, da ih baš ne objašnjavam sve, uglavnom pozabaviću se jutarnjim terminom, bude li sve po planu.

Tokom šetnje sam stigao do kraja velikog sokaka na suprotnoj strani od dela varoši u kom stanujem. A tamo, veliko semaforsko mesto, a večernje boje zamagljene nekakvom paljevinom, pa sve izgleda pomalo nadrealistički. A ja bez stalka i bez šanse da napravim nekoliko ekspozicija pod uglovima koji su mi se učinili zgodnim. Onako ofrlje, izvedem nekoliko ekspozicija naslanjajući aparat na stub saobraćajnog znaka, pa na drvo, pa na parapet ćuprije ispred neke kuće…

Nisam nešto veliko ocenjivao uspeh dok sam radio; više sam to slikao kao izviđačku sesiju – da zabeležim da se vratim jednom kad budem imao na šta da navrnem ND filter. I tek kad sam došao kući, otkrijem jednu fotku koja je iskakala od ostalih. Nažalost, puni kadar je bio loše komponovan (takođe beleška za sledeći put) i tek je kadar sa malo jačim izrezom, uz malo pažljivije editovanje, došao na svoje u maniru nekih fotki na koje sam slinavio dok sam bio pretplatnik na časopis Digital Camera World. Evo tog rezultata:

Dosta je priče: mišn akomplišd.

Bauhaus, boktemazo! Industrijski stil! Ali, nisam kriv: tako se namestilo.

Primetili ste, dakako: mrtvaja na blogu. Viša sila: celog dana sam ili radio (pos’o) ili bio odsutan od kuće. Tako će biti i u danu u koji sam već kročio… I zna se šta prvo strada, po običaju: vreme za fotografiju. U nedostatku inspiracije, otvorio sam neku galeriju na Vebu i birao dok nisam našao nešto što mi je najlakše da zdipim kao ideju.

Kad se pojavila, znao sam da je to ta scena. Međutim, ja sam rešio da osvetlim objekat iznutra, da malo pustim mašti na volju tokom postprodukcije, da učinim scenu “industrijskom”. I evo rezultata:

Da, znam, pomislićete da vas, s oproštenjem, zajebavam. Međutim, ne: ispostavilo se da je tema mnogo ozbiljnija, a slikanje i postprodukcija štogod složeniji nego što sam mogao da očekujem. Uglavnom, vi kako hoćete, a ja znam da je mišn akomplišd.

Nikad ne znaš kad će i kako da se upriliči. Zato valja da je fotoaparat uvek uz tebe.

– Imaš li fotografiju dana? – upita Marinko.

– Mislim da nemam još. Slikao sam neke ružne jabuke na pijaci, ali svetlo je bilo oštro i ne znam kako je ispalo, nisam proverio: verovatno ne valja. Zato sam i poneo aparat, nikad se ne zna.

– Imam predlog. Neke kutije za čaj koje su ostale još kad je ženina baba, kao devojka, bila sluškinja kod Drakslerovih, tamo između dva rata.

– Daj da vidim… Aha, može. Treba mi neutralna pozadina… Shit, nemam dosta svetla ovde. A nemam stalak.

– Imam ja. Evo, šta ćeš bolje za 1300 dinara; nisam mogao da odolim.

– Poslužiće. Turim odloženu ekspoziciju i to je to.

(…)

– Kako napreduje? Šta slikaš toliko?

– Ovo je tek peta, blizu sam. Verovatno već sledeća… Da, to je ta.

– Je li uspelo?

– Mišn akomplišd.