Category: Foto radovi

Ako ste bili napolju tokom dana, nadam se da ste napunili baterije endorfinom barem toliko koliko i ja. Doduše, fantastično vreme tokom dana je samo deo uzroka mog dobrog raspoloženja…

Bilo je prepodne, vozio sam ka Beogradu. Malo sam kasnio, ali nisam izigravao Ajertona Senu. Kulirao sam vozeći nekom normalnom brzinom i uživajući u pejzažu u ravnici.

Jednog časa više nisam mogao da izdržim. Negde između Perleza i Čente, stao sam pokraj puta i štriknuo pet-šest ekspozicija. Jedna od njih je zaslužila promociju ovde.

A kao da ima šta da se priča. Mišn akomplišd.

No, već zamišljam šta će biti ako li okačim ovu sliku na PhotoSig. Jedan bi solio kako mu smeta senka. Drugi bi biberio kako mu fali još prostora na levoj strani, te kako je trebalo da napravim horizontalni kadar sa primenjenim pravilom trećina. Treći bi zaljutio kako mu nije jasno šta sam ja ovde hteo da kažem. A četvrti bi našao za shodno da primeti kako nisam koristio ND grad filter i kako bi taj i taj objektiv u režimu f/22 dao bolju teksturu u kori drveta (ajdeeee!). Zašto gubim vreme na tom portalu, uopšte nisam sposoban da vam objasnim. Navika, šta li.

Ova fotka je samo kroki. Definitivno ću istraživati temu dok se ne desi prava, uhvaćena tako da sve izgleda kao da je namerno.

Dok sam večeras čekao Jasnu da završi u prodavnici, pogled mi je privukao semafor u retrovizoru. Izašao sam iz kola i počeo da mlatim ono što sam odavno zamislio da bih hteo. Dve fotke su uspele skoro sasvim, a biram onu na kojoj se vozilo vidi bolje.

Skoro da sam dobio sve kako sam mislio, ali još nisam zadovoljan: mišn not akomplišd.

Imam zamisao da uhvatim sve oblike, a da semafor uhvatim u obrisu na kome se jasno vidi promena svetla. To se vidi i ovde: plave fleke su zapravo zeleno svetlo utopljeno u ambijentalnu svetlost, zato otklon boje. Onda, trebalo je da moj pokret aparatom bude malo kraći. Ali, za prvi put je u redu. Ova fotka je beleška da probam ponovo, ovog puta sa malo više istraživanja detalja.

Zašto se do sada nisam latio tih pozadina? Davno beše da sam kupio te hamere… Broj kombinacija dve boje je dvadeset.

Odavno imam nekakve papire formata A4 u boji, znate već, koristim ih često za pozadine i podloge pri fotografisanju u kući. Odavno imam jedan crni hamer (A0), a kupio sam još nekoliko komada u raznim bojama. Pa ako već nemam studio, mogu valjda da se igram studija… Ali ostaje misterija zašto nisam malo ozbiljnije isprobao sve to, bilo je prilike.

Kako god, onaj origami juče me je najarcao na eksperiment sa jednobojnim zonama i morao sam opet da pokušam nešto. Napravio sam dva eksperimenta u jednoj postavci… Jedan je prošao, drugi baš i nije; zamisao da napravim foto-parafrazu na dramu “Siroti mali hrčki” je još uvek nezrela, tako da ću kombinovanje zelenih jabuka, mesinganog zeca i pinhole cvikera na pastelnoj pozadini ostaviti za neki drugi put…

Nego, jabuke… Obožavam granny smith, pa to ti je.

Školski kontrast, što bi rekli. Mišn akomplišd.

I kao što rekoh, jedna od tema dana je opredelila i temu za fotku dana…

Lakše reći nego učiniti: baš sam se napatio dok nisam napravio prvog ždrala. A prvi je čak ispao škart, jer sam pratio neispravno uputstvo. Onda sam našao bolje, pa krenuo ispočetka. I dok sam pravio ždrala, palo mi nešto na pamet… Napraviću još jednog, manjeg, u drugoj boji, a podloga za fotku će biti treća boja… I tako, rečeno-učinjeno:

Mišn akomplišd.

Postoje fotografije na kojima se vidi sve ono što biste želeli da vidite. Ama, ne bojte se: nisam dostigao taj nivo. Bar zasad, to jest…

Baš se nešto mislim: kada bi mi jedina inspiracija za fotografisanje bila ona koju nađem pregledajući brda sjajnih fotografija na netu, mogao bih još godinu da sastavim slikajući bez brige o temama…

Natrčao sam na kolekciju apstraktnih fotki, urađenih tako da su flagrantno mutne u potpunosti. I nisam mogao da se odvojim od njih dugo. A onda, zgrabio sam fotoaparat i potražio šta bih mogao da uradim na tu foru.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 13. mart 2012”

Imate li omiljenu poslasticu iz detinjstva? Ja imam, ali ne smem da je jedem koliko bih voleo…

Vrag će ga znati kako se ti kolači zovu. Liče oblikom na žerbo, ali nije žerbo, niti po ukusu niti po slasti. Ukusom su blizu rum-kockama, i ima ruma u njima, ali nisu klasične rum-kocke. Drugi kolač sa takvim korama mi nije poznat. Takođe, nije mi poznato koliko tona tih kolača sam pojeo u životu. Te kolače pravi moja Dara i to seže do krajnjih granica mog pamćenja. I zovemo ih, prosto, Darini kolači.

E, kad sam se večeras dočepao, nisam znao šta je dosta… tužnog pogleda. Mogao bih da pojedem bar dva kvadratna pedlja. Dva kvadratna moja pedlja; to je blizu formata A3.

Ostala dva parčeta da ih slikam.

Šta reći, osim… Mišn akomplišd. Both of them.

Ništa lepše od sezonskog voća. Drugim rečima, onog voća kome je upravo sezona. Poput jagoda početkom marta…

Nisam mogao da odolim: u nedelju sam slikao koješta po pijaci, imam čak i nekoliko vrlo zanimljivih polu-apstraktnih sličica, nego sve se mislim “ajd’ da gurnem ovu socrealističku” i na kraju nisam odoleo. Tras, tras i tras:

Strefili su boju i teksturu. Oblik – zamalo. Cijena – sitnica: 350 dinara za kilo crvenkaste vodurine.

Dakako, nismo kupili; jagode kupujemo kad im je vreme – počev od kraja maja. A  u rasturanje ozonskog omotača da bih jeo jagode u februaru i martu nikad nisam verovao. Neko, pak, voli; a sklad cene i efekta samozavaravanja je verovatno dovoljno jak da bi za posledicu imao i indukovanje mirisa jagode. More, više moj fotoaparat miriše na jagode nego te jagode! Kako god: mišn akomplišd, jer se sa pijace nisam vratio praznih ruku. Mislim – nisam se vratio prazne kartice u fotoaparatu; pijačna korpa je svakako bila puna sadržaja kupljenog na pijaci.

Pažljivo gledaj oko sebe i pronaći ćeš scenu vrednu slikanja.

Ovo pravilo sam pročitao negde i nalazim da nije bogzna koliko teško za praćenje. Jer zaista je tako: uz malo mašte i razumevanja linija, uglova, boja, senki, dubine scene, verovatno svaki ugao životnog prostora može da posluži kao scena.

Palo mi je to i napamet rano večeras, dok je Jasna skupljala veš sa one sobne platforme za sušenje, kako se to već zove. Nisam odoleo, smetao sam joj pet minuta. A posle se igrao linijama, uglovima, bojama, senkama, dubinom scene… Ništa veliko niti bitno, ali uživao sam u toj minijaturi. A ni rezultatom nisam nezadovoljan.

Prilika se desi uvek. Ispred nosa, tako reći. U to ime, mišn akomplišd.

Beleške radi, neka ostane zapisana još jedna reč na ovu temu.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 10. mart 2012”

Kako se samo jedna prilika pretvori u drugu…

Ovo je ispalo skoro na mufte, a zapravo zaista nisam imao neku bogzna koliku inspiraciju. Setio sam se starog pravila “ako ne znaš šta ćeš, uzmi aparat u ruke, uključi ga i hodaj” koje je uspevalo već u nekoliko navrata. U jednom času, uočio sam fleku na objektivu koju sam napravio kad sam ga slučajno dotakao prstom. Vraćajući se da uzmem krpicu, ugledam u predsoblju ono malo stono ogledalo koje žene koriste za šminkanje, pa mi nešto pade na pamet…

I tako to: fleka je baš taj plavi obris na levoj strani.

No mišn, pa mišn not akomplišd. Ali ostaje beleška da ponovim nešto slično kada budem imao pravi fotoaparat. A ako sve bude po planu, neće proći previše do tada.

Od kombinatske žurke do prilike sa fotografisanje, mali je put.

Veče smo proveli u Radničkom domu u Kikindi, gde smo prisustvovali kolektivnoj osmomartovskoj ekstazi dok je neki grčki ansambl svirao šiptarske pesme. Za to vreme, ja sam se posvetio društvu za stolom, pa je poteklo vino u potocima. A okom sam lovio detalje, dok nisam našao jednu vrednu pažnje za turanje pred objektiv.

Simbolično, kazaljke su se poklopile baš kad sam slikao.

Inače, reč je o stojećem satu sa klatnom; ima tu mnogo više da se vidi. A nije da ne znam ponešto o istoriji tog sata. Poznajem lika koji je to pravio – donosio je satne mehanizme iz Nemačke po 1.000 DEM, a sam je sklapao kućište od prvoklasne hrastovine. Drvo i staklo su ga koštali oko 200 DEM, a celu konstrukciju je prodavao kako koga zezne, od 2.500 do 3.500 DEM. U Beogradu išlo k’o alva; van Beograda teže. Otkud to u Radničkom domu u Kikindi, nemam pojma.

Bilo mi je po volji da uhvatim samo detalj oko kazaljki; to je za mene tek malo niže od visine očiju. Znao sam da ću sprovesti fotku u neki od oblika ograničene palete boja, mada je tek eksperiment pokazao da je ovaj vid sepije optimalan.

Ovo je bilo lako; mišn akomplišd.