Category: Foto radovi

Pitanje za milion dinara: koja poznata građevina se nalazi na novčiću od dva dinara?

Priznajte da ne znate. Mada, neću da se pravim važan: nisam znao ni ja do danas.

Tokom dana, na stolu se zatekla gomilica novčića. Prošlo je neko vreme dok nisam ukapirao da gomilicu čini po jedan primerak svakog novčića u opticaju u Srbiji: 1, 2, 5, 10 i 20 dinara. E, kakva slučajnost, pomislih i pogledah malo pažljivije. I tog časa shvatim da zapravo nikad nisam zagledao u novčiće. Možda bih se i setio, jer sam znao, da se na novčiću od jednog dinara nalazi zgrada Narodne banke Srbije – ali za ostale nisam uopšte znao. Dakle, to su crkve manastira Gračanica (dva dinara), Krušedol (pet) i Studenica (deset), te hram Svetog Save (20 dinara). Eto, sad možete da se prijavite za kviz “Milioner”.

U međuvremenu, okrečena je soba u kojoj razvijam fotografije, pa sam se tokom večeri malo igrao novim mogućnostima. Boga mi, lepo urađeno… A da bi igra bila što solidnija, podmetnuo sam rezultate kratke i nepažljivo izvedene sesije.

Izvinjavam se na banalnoj fotografiji. Nije bilo bogzna kakve ideje, osim da što pre umlatim nešto svežeg materijala za igranje u novoj fotolaboratoriji, pa proglašavam mišn not akomplišd. A šta je svetlosoba novo donela – akomplišd i te kako!

Kad te uhvate pudravci, postoje samo dva rešenja: da trpiš dok ne prođe ili da se latiš posla. Jedino je problem kad scenario dana bude prepreka.

Nezgodna je stvar imati pasiju ka fotografiji, a u životu se baviti nečim sasvim šesnaestim. Tada nastupi loše raspoloženje kad jedno sprečava drugo. E, takav je dan danas bio. Da sam mogao, izleteo bih iz kuće i ne bih se vraćao dok ne ulovim deset pravih fotki. A da bi stvar bila najgrđa, sinoć sam gledao neke online kolekcije, pa mi se urezala u misao jedna fotka na kojoj je aplicirano radijalno zamućenje filterom radial blur u Photoshopu. Doduše, na toj slici je izvedeno fantastično veštom kombinacijom odloženog blica i ručnog zumiranja tokom ekspozicije (dve tehnike izazivanja distorzije u toku fotografisanja; teško je da se izvedu zajedno), a ja nemam takve resurse, pa nisam ni mislio da to radim slikajući (mada, jednom…).

Bio sam u gradu i tražio sam zgodan objekat koji bih podvrgnuo takvom načinu, ali kao za inat, nije mi se dalo… Dok nisam video jednu ključaonicu na vratima teškim barem 500 kg. E, njoj nisam oprostio.

Mislim da je ovo prvi put da sam iz celog kadra baš isekao 640 piksela po širini (i po visini – jurio sam kvadrat). Efekat radijalnog zamućivanja nije bogzna koliki zbog toga što nema detalja (efektnije je na detaljima bogatim slikama), ali svejedno – to sam svakako učinio zbog pudravaca i pitanje je da li je uopšte celishodno. Usput sam propustio da na licu mesta proučim objekat snimanja i da ga malo pažljivije slikam. Baš sam mogao da dobijem i bolji polazni kadar… I zbog svega toga, mišn not akomplišd. A objavljivanje ideje, priče i izvedbe ipak ide – meni za kaznu, a vama za pouku. Ovoj temi ću morati da se vratim prvom prigodom.

Boktemazo, da li je moguće da predmet fotografisanja može da izazove ovisnost poput teških droga?…

Prošle noći sam izginuo radeći neki hitan posao, legao sam u zoru i to bdenije mi nije prijalo. Spavao sam manje nego što bi trebalo i u nevreme, pa kako sam ustao, tako sam nastavio da radim i to je trajalo do večeri. Primetili ste, uostalom, da nije bilo ad hoc priloga tokom celog dana… Tako je to ponekad.

Kasnije uveče, pomerao sam nešto po stolu i u jednom času mrežica sa klikerima mi se našla u rukama… Hmm… Naaah, obećao sam da neću. Ma, dobro, samo sam pomislio… A onda, pomerao sam neke oprane sudove i u ruci mi se našla tek oprana teglica od nekih grčkih maslina, tačno protiv svetla na radnom delu. I sasvim slučajno opet pogledam ka klikerima… I tako…

Eksperimentisanje je bilo potpuno bez plana i programa. Gurao sam svetiljke u klikere, osvetljavao sa svih strana, podmetao crveno svetlo, pokušavao da kontrolišem pregorevanje, varirao pozadine bez onih šarenih papira… Od trideset ekspozicija, pola sam izbrisao jer uopšte nisu valjale. Od preostalih sam na kraju izolovao pet, onda sam napravio pauzu za čaj i tada brzo izabrao jednu od njih koja mi se na prvu loptu učinila zanimljivom. Bum, tras, gotovo. Mišn akomplišd.

Idemo dalje. Još samo malo. Poslednja u ciklusu je za 24. mart…

Baš volim kad zamislim nešto, pa ispadne baš tako, iako do sada nisam ni pokušavao slično.

Fotografisanje u pozorištu je kategorija za one koji imaju fotoaparate. Mislim – prave fotoaparate, ISO 800 bez zrnca šuma i tako to. Ja se samo ponekad usudim da koristim ISO 200 ali samo ako ne lovim detalje i ako može da se priča o prihvatljivom šumu – a i tada tek naslućujem šta uspeva, a šta ne.

Imam iskustva u slikanju scene; probao sam sve i svašta sa ograničenom opremom; nalazio sam rešenja kad to nije bilo tako lako. Poslednje što sam radio i učio ponešto usput beše Jazz & Blues festival u Kikindi prošlog novembra (ovde, ovde, ovde i ovde). A u nedelju uveče smo pohodili isti prostor, sala pozorišta u Kikindi, gde je nastupio beogradski plesački ansambl Celtic Rhythm, specijalisti za irski ples.

Zbog stotinu peripetija, nismo nabavili ulaznice na vreme, pa smo uhvatili mesta na početku trećeg reda – nije strašno, ali nije ni bogzna šta. Poneo sam fotoaparat na koncert sa namerom da uhvatim pokret igrača u koliko-toliko stabilnom ambijentu. Problem je u tome što i sa ISO 200 moram da izdržim 0,1-0,3 sekunde da slikam iz ruke – što se ni teoretski ne radi kad nemaš na raspolaganju stabilizaciju slike – a ja je nemam.

Uspeo sam.

Kad gledam šta sam sve uhvatio u tih dvadesetak ekspozicija, koliko sam ih napravio, mogu reći da sam izveo mission impossible, a kamoli da sam ostvario nameru. Ova ekspozicija je trajala 1/6 sekunde (u prevodu 0,1666) i izveo sam je iz ruke. Stabilnost sam postigao oslanjajući aparat na lice (radio sam kroz tražilo) dok sam sedeo stabilno. I dobio sam tačno ono čemu sam se nadao: igrače u akciji i dovoljno mirnu ruku. Mišn akomplišd.

Pravi dan za kuliranje u šetnji, sa fotoaparatom u rukama.

Moram priznati da sam jedva dočekao vikend. Prvo da bih se naspavao k’o čovek, a onda da bih pobegao nekud, bilo gde, samo da je dalje od računara. Jasna je iskoristila pravo jačeg, pa me je po kratkom postupku izvela u dugu šetnju. A vreme – kao u sovjetskom crtanom filmu.

A kolika je šetnja bila, zamislite na osnovu devedeset fotki koje sam napravio… Imao sam i plan za fotku dana: istraživao sam namerno pregorevanje velikog dela slike uz namerno slikanje protiv sunca, pri čemu je glavni objekat slikanja očuvan u fokusu i u optimalnom svetlu. To do sada nisam radio baš namerno (bilo je takvih incidentnih) i moram priznati da nije lako. Postprodukcija takvih fotki je komplikovanija nego što sam mislio i našao bih se u nebranom grožđu da se nije desila incidentna fotka koja je prevladala sve druge. A to je ova:

Potrebno je da kažem par reči, mada u suštini nema šta veliko da se priča, jer ovo je očigledni mišn akomplišd.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 3. mart 2012”

Zima polako ističe. Ali tek sad treba forsirati vitamine.

Ama, znam: kad turiš krišku limuna u čaj, poubijaš sve “vodene” vitamine. Vitamin C se razgradi preko 40°C i priča o čaju sa limunom baš i nema bogzna koliko smisla. A opet, upropasti se i mnogo od meda kad ga stavim u čaj, pa opet to činim – šećeru u čaju sam rekao laku noć pre mnogo godina. Zato kad mi je do vitamina, uzmem krišku limuna onako, na prirodno. A kriška limuna u čaju je začin, a ne vitaminski preparat.

Kako god, sva razmišljanja na temu limuna su me navela da izvadim komad plavog papira i priručno LED osvetljenje, sve sa aparatom na stonom tronošcu (koji se rasklimatao od upotrebe; vreme je za novi, neki kvalitetniji). Klikete-klik, od desetak ekspozicija u ući izvor je ušlo tri, a od njih sam izabrao onu sa najmanje osenčenosti.

Kontrast boja je učinio svoje; gradijent “na prirodno” takođe. Sočnost limuna je došla u prvi plan i dobio sam šta sam hteo, u potpunosti. Mišn akomplišd.

Moralo je i to jednom da se desi. Zapravo, nije moralo, nego je bio red. Da se desi. Već jednom. Najzad.

Bili smo na promociji knjige o likovnom radu našeg prijatelja Brace (ili Braca, nominativ Braco, pa nas je moderatorka masirala genitivom tog imena koji niko nikad nije koristio; ko li joj dade da zimuje na Zlatiboru i druži se a domorocima, da mi je znati). I tamo sam mlatio neke sasvim reporterske i nezanimljive fotke, znao sam odmah da tu nema ničega za fotku dana. Produžili smo šetnju trgom, valja mi malo više kretanja.

I onda se zalomila jedna scena. U jednom izlogu koji je noću osvetljen plavim svetlom, nalazi se drvena bista dvoje egzotičnih ljudi. Naslonio sam aparat na izlog da bih mogao da uslikam dugu ekspoziciju, krenuo da lagano izdišem da bih smirio pokret i odapeo jednu.

Kad sam video šta sam dobio, obećao sam sebi da neće biti nikakve obrade. Čak ni one koja bi se podrazumevala, poput malčice pojačanog kontrasta. Fotka koju ovde vidite je obrađena samo za toliko što je konvertovana iz RAW formata i pritom smanjena na 640×480 i dodat je potpis. I to je sve.

Mišn akomplišd.

Prosto ne mogu da verujem.. .Ne mogu da verujem! Motiv za fotku ovog čudnog dana se namestio kao da sam ga tri meseca planirao!…

Lepo nas jedan iz ekipe stalno podseća na sinhronicitet, sve upirući prstom u empirijske dokaze. A ja se sve pravim naivan, kao “sve je to lepo” i tako to. Dok se ne potrefi.

Jedini prilog u današnjoj kanonadi koji nije bio unapred planiran (osim generičkog saznanja da će biti tu) i čiji sadržaj se nije znao, po prirodi stvari, bio je baš ovaj. Sve sam se nadao da će se sama od sebe pojaviti neka primerena scena za fotku dana… I pojavila se.

Išao sam gradom tamo-amo, raznim poslovima. Zgodila se baš jedna čestita šetnja kakva mi je i inače bila potrebna. Fotoaparat u džepu, a onda i van džepa: štrikao sam okolo u polumraku, jer sam potkačio prvi mrak. I već je bilo zanimljivih radova.

U poslednjoj etapi, zamalo da omašim jedan grafit. A kad sam ga ugledao, znao sam: moj je.

Dakle:

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 29. februar 2012”

Trebalo je da pogodim zašto je takvo sivilo dominiralo celog dana…

Ovo je bio jedan od onih kratkih i prekratkih dana, kad imate utisak da sve radite, a ništa ne postižete. Nisam bio dokon, dakako, ali je išlo sporo i stalno sam imao utisak da nešto grešim (mada, da kucnem u drvo, još nije baš dotle došlo).

Uočio sam neku čudnu boju neba. Prilično glupo s moj strane da nisam pogodio da je to nebo koje donosi sneg; u suton je počeo da pada. Pre ponoći je stao, a krovovi su opet potpuno beli. Do đavola, bilo je dosta.

tokom kraće pauze rano popodne, brzo sam otvorio prozor i puknuo tri ekspozicije u poznatim smerovima. Isekao sam uobičajeni kadar – ama, planirao sam ga još pre nekoliko dana – da bih obeležio mesec dana pre isteka prvog ciklusa “jedna na dan”. Iako je ekspozicija bila ispravna, scena je izgledala totalno isprano da sam zamalo odustao od fotke. E, a onda sam zavirio u jednu knjigu sa fotografijama i naleteo na jednu prastaru retuširanu i kičicom obojenu fotku. I odmah sam odlučio da od trivijalne scene napravim parafrazu; znao sam i način kako se to radi. Evo šta sam dobio:

Naravno, ove boje su veštačke. Polazna tačka za izvođenje tehnike Split Toning je bila monohromatska verzija fotografije. Imao sam tačan uzorak boja koje sam hteo da postignem i, pošteno, malo sam se namučio dok ih nisam postigao; ali to je to. Najteže mi je bilo dok nisam ukapirao da treba da izvedem da nebo (skoro belo) bude plavo, a zid, kao sledeća najsvetlija površina, da bude crvenkast; to se postiže menjanjem granice između svetlog i tamnog u definiciji podele tonova. I doista, kako sam to postigao, tako su te veštačke boje “legle”. Benasto, ali efikasno. Mišn akomplišd.

Zamalo reklama, boktemazo! A samo sam hteo da se poigram sa senkama…

Opet jedan od onih dana kad me uhvati dremež koji traje ceo bogovetni dan. Težak dan, šta li. Prisiljavao sam se da radim da ne bi bilo zaostataka: našao sam stotinu poslova koje je valjalo završiti. I da vidiš, uspelo mi je da se malo trgnem. Ali kad sam pogledao u sat, bilo je već ohoho sati… A ja ni da pomislim na fotku dana.

I kako to obično biva, slika je došla sasvim spontano. Sevnuo je odblesak iz jedne čaše i pao preko pinhole cvikera koje samo dobili od PoZZdravljača (čovek naručio sebi, pa nam poklonio gratis primerak). Ideja se rodila u sekundi. Malo sam se poigrao obojenim papirima i raznim usmerenim svetlima, pa sam na kraju dobio ovo:

Plava boja je indukovana: halogena lampa kojom sam rukovao vuče malo u plavo, pa sam samo pojačao ton. Od lampe i višestruke senke: lampu čini pet dioda. A ostalo su neke sitne obrade i podešavanja, ništa vredno pomena. Mišn akomplišd.

Ah, da: pitate se kako rade pinhole cvikeri? Neću da vam pričam, jer mi ne biste verovali. To vam kaže neko ko više ne može da vidi ni blizu ni daleko bez dioptrije. Ili bez pinhole cvikera…