Category: Foto radovi

Neću da bude monohromatska i neću da vas zavlačim nekakvim filterima. Ova fotka je dokumentarna, pa takva treba da bude i tehnički – samo izrez, blago sređeno svetlo i kontrast i to je sve.

Tokom prepodneva, kao što beše planirano, stigli smo u Mokrin na dan finalnih borbi guskova, u okviru manifestacije koju tamo nazivaju Svetskim prvenstvom u borbama guskova, što udruženje “Belo pere” organizuje od 1986. godine (nije greška – kažu “pere”, a ne “pero”, ne znam zašto).

I opet, aktivista Orke ni od korova, da se uvere koliko krvi ima na tim borbama; a krvi je bilo koliko i inače – nimalo. Kao što već pomenuh onomad, jedina povreda u tim borbama je povreda ponosa poraženog guska, a priroda se već pobrinula da njemu odmah pripadne druga uloga (nakon što pobedniku pripadnu sve čirlidersice), a to je zaštita jata iz pravca začelja. To se sada ne dešava, jer vodiči se pobrinu da se jata razdvoje odmah po okončanju borbe (koja se završava tako što jedan gusak natera drugog u beg), pa od prirodnog napredovanja najboljih gena u ovom slučaju nema govora.

Bilo je tokom dana nekoliko borbi, od koji su dve finalne bile baš zapažene.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 26. februar 2012”

Serija “jedna na dan” ulazi u svoj poslednji mesec u duhu pesme “crno-bijeli svijet”. Jedino što ja ne priznajem taj termin dok se ne spustimo do zone od dve boje u oznakama RGB(0,0,0) i RGB(255,255,255)…

Dan je bio kao poručen za trčanje uzduž i popreko… Lažem: morao sam. Amburator je crk’o i morao sam da se izujem nehigijenski mnogo para za novi. Šta se tu sve dešavalo, nije baš za priču, uglavnom sad imam višak delova. I trčeći tako tamo-amo uz Marinkovu pomoć, zateknem se na ulici blizu centra, gde nisam mogao da odolim, a da ne opaučim par fotki ograđenog trotoara. U kikindskoj opštini su svi toliko zauzeti vrednim radom da nema nikog ko bi bio sposoban da obori ledenice sa strehe. A ja sam gledao u te tužne boje koje se, kao, protežu ulicom u svim smerovima, pa sam pomislio da bi to bio materijal pikladan za seriju monohromatskih.

Makro na čvoru je pomogao da zamrljam pozadinu; igrao sam se opcijama serije preseta koji simuliraju razne filmove i foto-papire iz sveta bez boje. Prava kombinacija se namestila sama od sebe. Kako god, to je to što sam hteo da dobijem. Mišn akomplišd.

Šta zimsko doba učini od čoveka: sve oko sebe vidim crno-belo… Pardon: monohromatski. Ne dam se: tek se zagrevam.

Fascinantno je to što predviđanje otkazivanja boje iz fotografije izaziva neku promenu u pristupu. Ne mogu to da objasnim; slikoviti opis koji mi je pao na pamet nije za ovde i bolje da ne pokušavam. Ali, na neki način, neke scene mi se sada vraćaju i pitam se kako bi izgledale kada bih im pristupio kao scenama bez boje, samo igrom svetla.

Dekompozicija scene, eto o čemu je reč.

Sad se na kvarnjaka vadim tako što iskušavam predmete koji su već u zoni sivila; ali svejedno, i prirodno i veštačko imaju boju, pa se razlika između scene bez boja i scene kojoj su oduzete boje uvek jasno razaznaje.

U ovih mesec dana, koliko je ostalo dok ne dovršim krug u projektu “jedna na dan”, nema dovoljno mesta da istražim sve zanimljive teme. Najzad, kroz mesec dana dolazi proleće i biće potrebno baviti se baš bojama. Ali moraću da uvedem pravilo: u svakoj sesiji da odaberem barem jednu ekspoziciju koju ću dovesti do pristojnog rezultata u monohromatskoj šemi. Da li će to biti namenska fotka ili varijacija kolorne, videćemo kad do toga dođe.

Ah, da, umalo da zaboravim: to su neka kineska klešta koja mi je Marinko kupio (kad i sebi), pa ih držim pri ruci. Do sada su mi zatrebala tačno nula puta (imam prava špic klešta i sečice pri ruci, pa se ne hvatam ovog), ali to nije smetalo kleštima da se sama od sebe skoro-pa-raspadnu. A fotka? To je izrez od 10% osnovnog kadra: dok sam obrađivao veći kadar, zapao mi detalj za oko, pa nisam mogao da se oslobodim. I stvarno je ispalo bolje. Mišn akomplišd.

Dva motiva stopljena u jedan rezultat: eto meni zabave za nekoliko dana…

I kao što juče pomenuh, monohromatska fotografija je tema koja me toliko intrigira da se neću baš tako lako smiriti. Na monohromatskom filmu i fotografiji sam odrastao, a mogao bih da se vratim toj temi baš onako kako sam i počeo – istražujući oblike i kompozicije.

U međuvremenu, Pura Moca je okačio na fejZbuk jednu svoju fotku, monohromatski makro jedne pohabane kockice za igru. Ne budi lenj, odlučim da zdipim motiv i da se poigram malo na tu temu.

Sesija je potrajala, a posle dvadesetak ekspozicija sam shvatio da bi noćas trebalo i malo spavati, jer sutra je radni dan… I ako, malo po malo, dođoh do ove scene:

Ova kocka nije arčena kao Pura Mocina, ali joj ima oho-ho godina (cela garnitura za jamb je tu, u korpici na mom stolu). Gradaciju pozadine sam izveo usmerenim osvetljavanjem kroz žuti papir, a prednje svetlo sam dobio ručnom baterijskom lampom.

Primetićete da je donja desna zona strane od petice mutna. To nisam primetio na vreme tokom slikanja, a fotku nisam hteo da odbacim. Elem, primakao sam objektiv preblizu kocki, pa je ograničena dubinska oštrina ispala baš ograničena; zona fokusa je bila na suprotnoj zoni te strane kocke. To bi moglo da se reši blagim udaljavanjem i zumiranjem, nego moj G6 ima feler pri zumiranju, pa to nisam učinio. Fotka ostaje meni kao upozorenje, a vama kao škola da pazite na odstojanja kada pravite makroe i na zone koje moraju da ostanu u potpunom fokusu, kao što je to ovde morala da ostane cela stranica od petice.

Kako god, atmosfera na fotki mi je po volji. Mišn akomplišd.

Pa dobro… Ako je ovladalo sivilo, sve sa maglom u tri popodne, onda mogu i ja da uzvratim istom merom.

Ima jedna tema koja me jako žulja i intrigira. Da bi stvar bila gora (po mene), neki moji znanci, majstori od objektiva, svi redom su objavili serije fotki u tom maniru, kao da su se dogovorili da mene provociraju. Neka, neka, braćo draga! Bliži se dan D, krenuću i ja u obećanu akciju. Elem, obećao sam sebi da će moja prva prvcata organizovana sesija sa DSLR aparatom u  rukama biti serija monohromatskih fotografija sa ulice.

Elem, monohromatska fotografija – iliti ono što prilično neispravno nazivamo “crno-bela fotografija”° (fotke su uglavnom u raznim sivim tonovima, a crno-belo je nešto drugo). A danas – još i magla u po bela dana. Zato je fotka koju sam načinio po prirodi ispirana od boja. Rezultat je sledeći:

Da baš ne reklamiram verziju u boji – tek pored prave monohromatske se vidi da tamo uopšte ima neke boje. A ona nije nimalo privlačna. Ovo se pokazalo kao jedino rešenje za scenu. Mišn akomplišd.

________
° Kao što znaju svi koji su ikad proveli popodne ili noć u fotolaboratoriji, reč je o nadmoćnom izrazu u oblasti fotografije. Da, jeste: živimo u svetu boje (osim ovog sivila napolju koje je odavno dosadilo i bogu i đavolu). ali, naše oči i dalje bolje reaguju na svetlost nego na boje; stvar evolucije; žrtvovali smo taman toliko retina za svetlo da bismo bolje prepoznavali boje, na uštrb noćnog vida koji smo nekad imali, da ne pokvarimo stomak jedući plodove nakon što smo sišli sa drveta. Ali, rezolucija oka za svetlo nam je mnogo jača od rezolucije za boje i zato ponekad “neobjašnjivo” bolje reagujemo na monohromatske nego na kolorne fotografije. Zapravo, reagujemo na naglašenu dinamiku.

Slabo stojim sa praznovericama: postoji li neka zvrčka kad ti otpadne dugme? Ono sad, nije dugme s kaputa nego sa pulovera, ali opet.

Hteo sam da napravim supermakro fotku, ali nisam uspeo, čak ni uz dodatno osvetljenje. Izgledalo je kao da se ne da u inat. Posle sedam pokušaja, odustao sam. Izabrao sam najmanje lošu – i to je to.

I opet pouka: neke zamisli nemaju rešenje. Tada postoje dva izlaza: jednostavniji je da promenite nešto u scenariju fotografije i da pokušate ponovo. Pametniji izlaz je da odustanete od teme i nađete nešto zanimljivije za fotografisanje.

Krajnji rezultat su loša fotografija i dobra pouka. Mišn akomplišd… not.

Stigle mimoze: tema koja je definitivno zanimljivija od snega.

Ama, što obožavam kad natrči samo jedna, ali prava; u danu koji smo ispratili uradio sam jednu jedinu ekspoziciju. I odmah sam znao da je to ta! Bili smo na uobičajenoj kafici nedeljom prepodne kod Jasninih roditelja. A moj tast ne propušta da kupi mimoze čim ih vidi na pijaci. I tako… Kliknuo sam samo jednom.

Istina, fotka je izrez: morao sam da se pomerim dalje jer sam koristio blic. Od obrada: malo sam pojačao kontrast i vibrantnost boja; uživam u ovom kontrastu plave i žute. Iskoristio sam i jedan preset koji kombinacijom gradijenata istakne jedan odabrani frtalj slike – u ovom času, očigledno sam istakao buket mimoza.

Vrlo zanimljivo: oštra senka koju je blic bacio na mimoze ne smeta, nego baš doprinosi kompoziciji; mešavina žutih i crnih kuglica je napravila čudnu mešavinu koju nisam mogao da predvidim. Dvoumio sam se da li da izbrišem senke dve grančice, ali sam odlučio da to ne činim. Hoću li se sutra pokajati zbog toga, ovog časa nisam siguran. kako god, mislim da sam uhvatio šta treba: mišn akomplišd.

Znao sam da će doći na red kad-tad. Stajale su na stolu i čekale da me zadesi pad inspiracije.

Nedavno sam na jednom od onih tralala portala za zajebanciju zatekao fotku diskete od 3,5 inča ispod koje je pisalo: “Ama, kako ne znaš šta je to? Pa to je dugme Save!” I zaista, kako je samo preteklo za sve ove godine otkad imamo grafičko okruženje da niko ne smisli drugačiji izgled tog dugmeta, vrag će ga znati.

Nedavno sam pokazao mom Luki disketu. Nije mogao čudom da se načudi. Pa kako, pa zašto, pa “kako to misliš tri hiljade ovog kao jedan DVD”. E vala, neka i ne znaju. Patili smo se predugo sa tim skupim i nepouzdanim medijima.

Dan se zatekao loš za mene, nisam slikao ništa usput gde sam se zaticao, pa sam zabrazdio u noć bez fotke dana. Bio je to čas da potegnem kviska: pet disketa koje stoje u kutiji na mom stolu i čekaju da od njih napravim ćasu za olovke.

Ama, imam blizu i kutiju osmoinčnih disketa, a takve nije videla čak većina mojih kolega sa starijim stažom od mojeg. Njih se nisam latio zato što je u kućnim uslovima teško napraviti aranžman sa tako velikim objektima. Kako god: mišn trivijal so mišn akomplišd.

…A ponekad vas opčini samo boja. Oblik tada nema nikakvu važnost.

U poseti kumovima, ne može da prođe bez neke večerice. A posle pite s mesom, nešto što nismo davno jeli, kao da ne živimo u Banatu, Bože me prosti: gibanica s makom. I šta da vam kažem, bio sam već umoran, dobro sit i inače se ne bih više laćao hrane. Ali gibanica…

I reče moj kum Željko: “E, sad da probaš ono vino od višnje!”

Pa kakvo sad vino od višnje, đavoli te odneli, ne mogu više… Ali, dobro de, daj da probam kad je već prilika. Zna Željko za potrkanjsku Višnjicu, najlepše vino od višnje na planeti Zemlji, ponekad se u našoj kući zatekne poneko vino od Jovića iz Potrkanja. Ovo je od nekog tipa, nisam skontao ko je taj. Ajd’ s prsta, tek da probam.

Prelepa boja, miris tačan. Preslatko i pretanko, ukus ne ostaje u ustima jer šećer prevlada. Uglavnom, dobro da mi je usuto malo. Neću se više truditi da probam to; gibanicu sam škropio, da izvinete na psovci, gaziranom mineralnom vodom.

A tu boju sam ipak morao da ovekovečim. I uspeo sam zahvaljujući podmetanju i prelamanju belog dela salvete pored čaše. Mišn akomplišd.