Category: Foto radovi

Ponekad vidim tu sliku pre nego što sam i pomislio da uzmem fotoaparat u ruke. U tim trenucima mi više nije bitno šta će drugi da vide: važno je da dobijem to što sam zamislio.

Večerašnji rad je puko preslišavanje. Neko će možda čak i natuknuti da je takav pristup prosti alibi. Ali ako je tako, onda je cela jedna klasa umetnika s prve polovine prošlog veka živela neki svoj alibi.

Uglavnom, oprao sam teglu u kojoj držim posebno zamišljenu mešavinu nekih aromatizovanih čajeva; dobro su ambalažirani, pa nema problema da budu na svetlom, to jest u tegli na kuhinjskom pultu (svaka kesica je u crnoj kovertici). Ostavio sam da se tegla dobro osuši na peći, a onda sam krenuo da je punim. Dok je tako tegla stajala na stolu, ugledao sam prizor koji sam morao da uslikam, gotovo odmah znajući šta želim da dobijem, a ovog puta znajući i kako da izvedem. Ama – znam li, upitao sam sebe pošteno. Aj’ da vidim, rekoh sebi.

Da ne kažem baš da je bilo iz cuga: bila je ovo peta od sedam ekspozicija i još pri slikanju sam pretpostavio da je to ta. Do kvadratnog izreza sam došao kasnije – radilo je bolje od horizontalne kompozicije. Boje sam namerno okrenuo u žutu stranu preko promene temperature boja, mada ne previše. Zatamnio sam levo i desno krilo, tek da ništa ne iskoči iz kadra – i to je bilo to. Obrada nije trajala ni dva minuta. Mišn akomplišd.

Ostadoh vam dužan razrešenje priče od pre dva dana: šta bi sa preostale dve knjige; vijanje sa poštarom je dalo poseban začin tome.

Kao što sam vam već ispričao uz fotku dana za 13. februar, u ponedeljak mi je stigla knjiga iz Engleske. A trebalo je da stignu tri (1, 2, 3). Pitao sam se da li će preostale dve stići sutradan i da li će one opet završiti u snegu ili možda čak zakačene u kapiju, na izvol’te svakom prolazniku…

Da, knjige su došle, ali poštar nije imao satisfakciju da pokuša neko oštećivanje: Jasna i Ana su krenule od kuće i na kapiji se srele sa poštarom, koji im je samo šušnuo knjige u ruke i produžio dalje (inače, vide se prvi put, ali kreletu nije smetalo da im da knjige…).

Juče nisam stigao da se pozabavim dokumentovanjem radi kasnijeg prisećanja, pa to činim sa danom zakašnjenja.

Kompozicija je trivijalna, a sadržaj je prosti dokument, pa nemojte misliti da hoću da se kitim tuđim perjem. Dao sam sebi za pravo da to bude tako; šta mislim i kako se odnosim prema žutom pravougaoniku, to valjda zna svako ko pohodi Suštinu pasijansa.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 15. februar 2012”

Iz veoma razumljivih razloga, neće biti nikakve elaboracije ove fotografije niti načina njenog nastanka.

I tako, došlo nam drago društvo, od one vrste kad se vadi Ona Posebna Iz Zalihe. A šta može da bude lepše kad radiš nešto besno, a ne moraš.

Bolje da ne znate koliko smo popili. Da kažem samo ovo: mmiiššnn aakkoommpplliiššdd.

Nište nije bilo po planu, ali sam rešio da se ne nerviram zbog toga. A za dobru jabuku uvek ima i mesta i raspoloženja.

Mislio sam da sneg neće padati, ali pošteno je da kažem i to da nisam pažljivo pratio vremenske prognoze. Uglavnom, propao mi je plan da posle ručka odem u laganu šetnju tokom koje ću da lovim zimske čarolije. A oko kuće mi se baš nije dalo (osim lopatom, tjah) i na kraju sam ostao bez plana za fotku dana. Uto sam se bavio nečim drugim i dan je iscurio na puc prstom.

Blizu ponoći, još bez ideje šta da bude foto-sesija, latim se jabuke… I tako, sa jabukom u jednoj ruci i nožem u drugoj, očas se rodila priča.

Igra se sastojala iz promene položaja osvetljavajućih tela… Moraću da nabavim još džepnih lampi; teško mi je da radim sa žutim i belim svetlom odjednom. Ovog puta sam se snašao uz pomoć jednog LR preseta, ali to nije bio plan; ne treba se snalaziti, treba planirati. I ta pouka, empirijska do koske, učinila je večerašnju foto-sesiju uspešnom. A ni fotka nije tako loša. Uglavnom, mišn akomplišd.

Lakše reći nego učiniti: slikanje u skoro potpunom mraku, sa odloženim blicem. Probajte, pa ćete videti…

Pravo iskušenje je bilo preda mnom, jednom kad mi je palo na pamet: hteo sam da napravim noćnu ekspoziciju ledenica koje vise ispred mog prozora iz predsoblja u dvorište. Mogu da opaučim prosti blic, ali onda nema pozadine; da bi se obezbedila nekakva pozadina, treba pokrenuti tzv. slow sync mode, režim koji podrazumeva sporu ekspoziciju i blic na početku ili na kraju te ekspozicije.

Stavio sam aparat u taj režim, odabrao 2nd curtain (opaljenje blica na kraju) i, što reče hrabri žandarm, postavio fotoaparat u položaj za upotrebu. E, al’ ‘oćeš, nema svetla za fokusiranje. Mogao sam da uzmem baterijsku lampu i da osvetlim ledenice da ih fokusiram, ali to bi mi oduzelo pola ekspozicije pri merenju, a moj aparat se svakako malo čudno ponaša sa aftamackim fokusiranjem pri ručnim podešavanjima blende i ekspozicije; pa dobro, prebacim na ručni fokus i završim posao.

Tokom sedam ekspozicija, uglavnom sam se mučio da potrefim vrhove ledenica; a prozor je bio otvoren i nisam hteo da odlažem ništa ni sekunde,  jer -10°C je prebrzo osvajalo unutrašnjost mog doma… Prekinuo sam brzo. I eto cele sekunde iz ruke:

Odrekao sam se masivnijeg dela (sad ima pet debelih ledenica i tri tanke) samo da bih imao uredne vrhove. Pozadina, koja svakako i treba da je zamućena, dovoljno je svetla od refleksije snega (koji je danas opet padao, grrrr). Fotka nije bogzna šta za prikazivanje, nego čista vežba u nenormalnim uslovima za slikanje i kao takva je uspešna. A jednog lepog dana, ko zna kad, naći ću i nešto zanimljivo za slikanje ovom tehnikom. Kako god: ledenice su u fokusu, ergo mišn akomplišd.

Pokušavam da se setim… Ne, nisam nikad kupio ulaznicu baš toliko unapred.

Fotka minulog dana je puki dokument, ali – mišn akomplišd.

Znate kako: kada bi mi neko na ulici, sa mikrofonom u ruci, postavio ono demagoško novinarsko pitanje “Guča ili Exit”, ja bih svakako odgovorio “Nišville”.

Posle dva pohoda prethodne dve godine, Jasna i ja smo došli do nedvosmislenog zaključka da nećemo čekati da saznamo listu izvođača na Nišville jazz festivalu 2012. Pazi ovako: ili će se zateći neko ime koje nam je po volji ili će biti neko ime koje ne poznajemo – da onda ćemo se odvaliti kad ih čujemo. Tako je bilo na oba prethodna Nišvila. I tako, u januaru je krenula prodaja karata po humorističkoj ceni od 2.000 dinara, koju sam, dakako, iskoristio. Pa mislim, skoro da se stidim: 2.000 dinara za četiri večeri puta četiri-pet sati svirke, koliko nam već bude po volji koje večeri. Sto dinara na sat?

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 10. februar 2012”

Hladno k’o na veštičjoj sisi, što bi rek’o Selindžer.

Elementarne čestice se još nisu zaustavile, pa sam iskoristio priliku da predveče prošetam do Marinka. Kad ja tamo, a ono zaleđena ključaonica u predsoblju.

Ej bre, pa ‘ladno mi kad samo pogledam u ovo… No mišn, so ni mišn akomplišd, ali svejedno, to je otprilike to.

Granulo sunce. Krenulo da se topi. Kuku nama.

Sneg je stao, a sad ide ono najgore: naizmenično će da slede delimično topljenje snega i zaleđivanje. Biće polomljenih ruku, nogu i kukova, a biće i ledenica… Pre par dana, ledenica je ubila ženu u Beogradu. Mene neće ubiti, nadam se, dok slikam par ledenica koje vise s oluka na prozoru koji gleda iz mog predsoblja u dvorište.

Jednog lepog dana u nekoj neizvesno dalekoj budućnosti, ovakvu fotku ću moći da dobijem bez veštačkog zamućivanja pozadine. Znam i sad kako, ali nemam čime. Zasad na mišiće: mišn akomplišd.

Hladno mi je dok gledam sliku, bez obzira na bistro nebo i sunce u pozadini. Preko dana je bilo -14°C. Sad je -22°C (subjektivni osećaj -27°C) i pada. Do jutra će biti -26°C, izvesno. Kad počnu restrikcije, jebali smo čvorka.

Varijacija na staru temu. Duga sesija. Išlo je teško.

Uhvatio me neki zimski san, pa ne pušta. Nisam ti ja za ovo vreme debelog snega, priznajem. Nakon što smo očistili pistu ispred garaže, iskoristili smo priliku, pa isterali auto iz garaže i trk u nabavku. A onda sam se zaglavio na parkingu prodavnice najčuvenijeg belgijskog trgovačkog lanca u Srbiji, pa mi nije bilo do slikanja snežne situacije u gradu.

Dok sam predveče dremuckao ispred televizora, pade mi pogled na knjigu sa notnim zapisima svih autorskih pesama u opusu Bitlsa, prisetih se jednog postupka od ranije, pa se latih posla… Rezultat sesije mi je baš po volji:

Beše i varijacija sa cvikerima, ali manje zakrčena scena se na kraju pokazala boljom. A ko je tu stavio taj kliker, nemam pojma. Ama, ništa posebno: ovakve fotke sad dobijam rutinski. Mišn akomplišd.