Category: Foto radovi

Izvinite na provokaciji…

Naime, reč je o tome da nisam mogao da se obuzdam. Ovo nema smisla, ali neka bude uteha to što sam svestan svog greha.

Što reče onaj, “mi se izvinjavamo“! A mišn, ne pitajte!… 

Gledam ja njega, gleda on mene, gledam ja njega… Gledasmo se tako letnji dan do podne, a onda sam potegao fotoaparat…

 

Prilikom nedavnog ronjenja u električnu džunglu iza stola, u patetičnoj nameri da pokupim prašinu usisivačem, naleteo sam na mali šraf. Ostao je na podu posle ko zna koje operacije nad hardverom, verovatno kad sam nedavno rashodovao stari računar. I evo ga, već nekoliko dana stoji na mom stolu jer mi mrsko da potegnem 50 cm do fioke u kojoj se nalazi kesica sa šakom šrafova za hardver…

Danas nisam izlazio iz kuće, nije mi se dalo da se bavim snegom ni u kom kontekstu, pa mi pad na pamet da napravim makro sa tim komadićem. Opet sam nakupio neke silne besplatne presete na netu, pa sam hteo da se poigram njima – a tema ispade baš prigodna.

I tako, posle previše vremena provedenog u toj igri (i uz pomisao da bi trebalo da pobrišem sve presete i vratim se samostalnom podešavanju parametara Lightrooma), ispade jedna fotka koju sam jedva nekako izabrao među nekoliko kandidata:

Već su postojale distorzije boja u senkama: to lako dobijem ako koristim belo i žuto svetlo zajedno. Onda je neki preset učinio da se boje pomaknu u spektralnom krugu, a posle sam morao da malo stišam dobijeni reazultat. Uglavnom, operacija je uspela, jer sam prebrao presete i izveo scenu koja mi je po volji. Mišn akomplišd.

Prosti dokument vremenskih prilika – a šta bih drugo…

Danas sam dvaput promolio nos napolje: odmah po ustajanju, oko osam ujutru, kad sam izašao da lopatam sneg čak pre jutarnje kafe. A onda opet nešto iza ponoći, da novom dozom lopatanja, petog ili šestog u danu, olakšam posao ujutru. Bela govna padaju i dalje, pa će celog vikenda biti posla do mile volje. Obeležilo mi je celo raspoloženje tokom dana, tako da mi nije bilo do nekog foto-žurnala; možda odem da prošetam sutra, ali naglasak je i dalje na reči možda…

I tako, napravio sam dva snimka an passan i to je sve. Kroz prozorsko okno ovog puta: nisam hteo ni na čas da hladim predsoblje u kome se nalazi TA peć koja je neprekidno uključena još od četvrtka… Motiv je poznat, samo sam ovog puta odabrao prošireni kadar:

Malo sam se igrao ovom fotografijom u postprodukciji; u varijacijama sam hteo da vidim šta će biti ako raširim stanje na histogramu do kraja. Rezultujuća slika je bila kao scena od plastike: izgubio sam “boju” vlage u vazduhu, tu sumaglicu koja je suštinski važna za atmosferu. Vratio sam na nulte vrednosti i tek-tek pojačao tamne tonove, da vratim dubinu slici. Učinio sam to tako da ne pokvarim realno sivilo. Mišn akomplišd.

U Kikindi ovih dana nije tako hladno kao na drugim mestima, vrti se negde oko -10°C (i po dva-tri stepena gore-dole). Nema ni jakog vetra, što je dobra vest. Zapravo, kad padne sneg, nije tako strašno. Najgora je suvomrazica. Dobro de, otkud sneg u februaru – to je to, odradismo ga. I priroda ima mišn akomplišd.

Triput sam ga čistio, a čistili su i drugi. Sad i zvanično nemam više razloga da uživam u snegu. A Sneška neka pravi ko mora.

Dođe mi da vrištim kad vidim scenu, znam kako se snima, a nemam čime. Zasad mogu samo da improvizujem… Tako bi i večeras kad sam zavirio kroz prozor i video kojim intenzitetom pada sneg oko ulične svetiljke. Pokušao sam to da snimim, unapred znajući da nema ništa od posla onako kako bi trebalo, jer nemam ISO 800 uopšte, a ISO 200 sa kojim sam uslikao ovo što vidite na slici je na granici prihvatljivog. Poigrao sam se nekim novim besplatnim presetima koje sam našao u nekim dubodolinama neta, pa odabrao jedan koji je istakao ono što treba da se vidi i sakrio ono što ne treba. Ispade ovo:

Sneg je uhvaćen, pokret takođe, atmosfera je tačna, a viškovi sa slike lako sklonjeni (osim kablova, ali oni su esencija: kroz taj kabl koji ide preko svetiljke stiže ovaj prilog). Ali, nisam zadovoljan ni koliko crno ispod nokta. Znam kako treba, znam kako može i to sad ne mogu da izvedem. Trebaju mi F/22, ISO 800, duga ekspozicija i blic sa žele-senilom kontrastne boje koji se nalazi na pet metara od fotoaparata. Pa da vidiš fotku. Mišn not akomplišd.

Jutarnja igra svetla: dobar način da započne dan…

Prozor u mom predsoblju gleda u pravcu istok-jugoistok. U zimskom periodu, kad je tu blizu mesto izlaska sunca, zalomi se svetlo koje pada pod karakterističnim uglom kroz venecijaner na prozoru. Primetio sam to još odavno, onih godina kad sam u to vreme odlazio na spavanje posle celonoćnog rada. Prethodnog jutra sam ustao na vreme, bilo je sunčano i sve se steklo da se ta senka opet pojavi. Nisam odoleo.

Ama, ništa posebno. Samo sam hteo da sačuvam trenutak, jer život je lep. I to je sve.

Mišn baš me briga. Kao da je to bitno.

Za vas ne znam, ali meni kao da je juče bio doček Nove godine. Ako je vama deluje da je bilo odavno, zavidim vam.

To me malo deprimira, pošteno da vam kažem. Vreme mi curi iz ruku, sve bih više hteo, a sve manje mogu da postignem. Poruka dana glasi: ne odugovlačite, jednom će vam biti žao.

Zbog toga sam večeras odlučio da menjam taktiku koju sam zamislio nad jučerašnjom fotkom, a srećom je nisam saopštio, pa ne moram da se blamiram pred vama. Evo ključa one jučerašnje fotke:

A onda je nad onim snimkom od juče primenjena teška industrija. Ključ: split toning.

Sapienti sat. Mišn akompolišd.

Ponekad iznenadim samog sebe. Čuj: iznenadim… Večeras sam se prepao od rezultata koji sam proizveo.

Nisam ja ni dovoljno vešt ni dovoljno hrabar da se upustim u neku besnu ekskurziju eksperimentalne fotografije. No, ako bih rekao da se klonim toga, lagao bih. Rekoh već jednom ili dvaput: meni nije dato da fotografišem, nego da slikam. I moj ideal jeste slikanje; reči “slikati, slikanje” namerno koristim ispred “fotografisati, fotografisanje” baš iz tog razloga.

Ali, to je tako teško postići. Teško mi je da vidim to što je prilika. Do sada, takvi zapisi u portfoliju “jedna na dan” su se dešavali slučajno ili kao spontani razvoj neke ideje, pa “dokle stignem” (primeri: ovde, ovde, ovde, ovde, ovde i ovde). Nisu to nužno apstraktne forme, ali se mogu podvesti pod pojam slikanja pre nego što je to fotografija.

Nešto slično se desilo i večeras. Čeprkajući nešto po stolu i pomerajući predmete, ugledam nešto… I napravim sesiju od nekih dvanaestak snimaka. Tek u obradi se pokazalo da su samo četiri upotrebljiva, a da moram sam da izvedem efekat do kraja ako želim da ga dosegnem. Nije bilo lako, ali sam uspeo. I na kraju…. Previše pričam: bolje da vam pokažem fotku. Ta-daaaa:

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 31. januar 2012”

Da zaokružimo celinu sa tim čudnim orhidejama…

Tigar-kambrija je otišla Jasninoj mami, a ova druga, kojoj nisam uhvatio tačno ime, ostade kod kuće. Pa ko da odoli: morao sam da uslikam i nju. Poučen iskustvom teškoće slikanja one prethodne orhideje, pokušao sam linijom manjeg otpora: nisam se patio sa pozadinama, nego sam rešio da radim makro, pa da prvi plan izolujem oštrinom i, možda, malim popuštanjem kontrasta i zasićenja boje u pozadini.

I opet je bilo teško, jer je bilo teško naći kadar. Nije problem ni priči ni izoštriti, nego je kadar uvek zakrčen nečim; vizuelno izdvajanje jednog cveta je bilo praktično neizvodljivo. Šta je, tu je, rekoh sebi: zatvorio sam sesiju znajući da imam nekoliko dobrih kandidata. Ama, na kraju ispade glavno pitanje – umem li ja to da izdvojim kako treba? Ocenite sami.

Pokazalo se da je lako skliznuti u prejaku obradu. Muka živa. Jednog časa sam prekinuo sa obradom, znajući da bih mogao do jutra da menjam, petljam i drndam – što je znak da izvorna slika nije baš neka – potencijal za obradu je premali.

U tom svetlu, mada će se nekome učiniti sasvim OK, proglašavam mišn not akomplišd, jer znam da je trebalo mnogo bolje. Ostale su neke pouke, a najvažnija od njih jeste da se ne može očekivati da postprodukcija reši probleme koji su realno ostavljeni baš u nameri da budu rešavani “na stolu”. Postprodukcija služi da se unaprede svojstva već dobrog snimka, a ne da se od lošeg napravi dobar.

Slikao sam ovo puno puta. Večeras najzad izvedoh i za fotku dana…

Ma, može biti da preterujem, ali postoje neke vizuelne odrednice koje čine moj mali, udobni svet. Jedna od tih slika je velika šolja na radnom stolu. U njoj je nekad (često) bilo (mnogo) kafe, a sad večeri utapam u raznim čajevima. Izbegavam i čajeve sa mnogo kofeina, a takvi su svi “pravi” čajevi u kući, pa se nalivam napitkom od mente sa malom kašikom meda kao zaslađivačem.

A onda, kad završim, stavim kašiku preko šolje. I to ostane tako dugo, dok ne napravim novi čaj (kao upravo dok pišem ove redove) ili dok ne pomerim sa stola. Često sam to fotografisao, pa se igrao obradama nakon što bih završio fotku dana; mislim da sam u poslednjih mesec-dva to učinio najmanje deset puta.

Večeras mi naspelo da se poigram malo ozbiljnije. Sesija je bila kratka, svega pet ekspozicija – ali zato sam se dugo dvoumio… hm, troumio između tri različito obrađene fotke. Umalo nisam napravio triptih, ali geometrija im je bila različita, pa ne bi ispalo bogzna kako. Evo odabrane fotke:

Taj “autoportret” na pozadini kašike je, dakako, nameran. Ovde se ne vidi baš najbolje: da bih izveo sporu ekspoziciju, uzeo sam jednu tvrdo koričenu knjigu, raskrilio je u uspravnom položaju i na nju oslonio aparat i ruke; taman stabilno da mogu da slikam.

Kanda je trebalo da pomerim komad papira i da prearanžiram kadar tako da nema te senke na vrhu. Formalno govoreći, napravio sam veeeeliki no-no. Međutim, ja sam zli autarh ovog bloga i proglašavam mišn akomplišd jer sam baš dobro raspoložen ovog časa, iako je vreme kad je odavno trebalo da odem na spavanje umesto što opet pijuckam čaj.

Ponekad imate zicer, ali posao ne ide lako.

Jasna je kupila dve orhideje kambrije, jednu sebi i jednu svojoj mami. Jedna od njih, boktemazo, nama koji smo odrasli gledajući “Opstanak” izgleda kao da će da prhne u jato kamikaze-leptira koji će da me izgrizu svojim zubima u nameri da me upropaste…

No, šta da se radi, pre odnošenja tog primerka, morao sam da ga uslikam. Boga mi je bilo posla i za asistenta: morao sam da aranžiram pozadine i da tražim kojekakva rešenja da bih imao dobar kadar. Išlo je teško: cvetovi se preklapaju gusto, pa se ne vidi lako šta je šta, ne nalazim lako sve zgodne uglove da bih izolovao neki detalj, muke sa svetlom, ruka u kadru, sto peripetija.  Na kraju sma ekako odvojio nekih pet-šest ekspozicija za dalju obradu, i odlučio sam se za ovu:

Da, to gore desno u pozadini je Jasnina ruka. A to levo nije odsečeno, nego ispalo iz kadra, grrrr! Uglavnom, patnja je bila na visini, a te nesavršenosti namerno prezentujem da bih vam skrenuo pažnju gde vi da izbegnete greške na koje sam se ja okliznuo. Kako god, i pored rečenih falinki, proglašavam mišn akomplišd, jer sam ipak uspeo da uhvatim oblik a da ne ugrozim celu biljku ili da, daleko bilo, pokidam nešto.