Category: Foto radovi

Blesavog li vremena! U Kikindi i vremenske prilike moraju da budu mimo sveta, dajući legitimitet ostalim glupostima u ovoj varoši.

I tako, dok se sve južno od Dunava guši pod snegom, ovde je granulo već treće proleće od Nove godine. Jedan dan vetar probije do kostiju, a sutradan sunce. Jeste, zubato sunce, ledene noći i tako to, ali opet… Da sam bio u prilici, otišao bih negde u atar da uslikam zlatni sat, koji je danas u Kikindi bio perfektan. Uostalom, gledajte:

Te bele trake na crepu su, da izvinete, sneg. I to sav sneg koji je opstao od juče.

Autoportretni detalj je samo onako, usput. I pre nego što pitate, da odgovorim: da, jesam. Zamutio sam gornji levi ugao da bih izazvao efekat produžene perspektive. Čak sam i blagi gradijent izveo u okolini tog auta u srednjem planu. Ostatak obrade je bio mali: malčice sam pojačao kontrast, mrdnuo sam balans belog za milimetar udesno da pojačam efekat zlatne boje, izrezao sam kadar i to je bilo to. Zadatak je bio vrlo jednostavan – da dokumentujem kako izgleda januarsko popodne u mojoj varoši, što nije bilo teško izvesti, pa je ishod jasan: mišn akompolišd.

Lična beleška: kad ti se neka fotografija ne da, odustani i promeni lokaciju.

E, da: celog dana sam se bavio nečim drugim, a tek predveče, kad je trebalo da izađem iz kuće i odem do centra grada, setio sam se kako je prethodnog dana išlo loše. Pa dobro, kao što rekoh, valjda u nekom projektu koji podrazumeva razvoj ličnih sposobnosti treba da bude i loših dana, e zbog iskustva i pouke o tome kako se takvi dani prevazilaze. Sad, masiram vas i lošim fotografijama, ali gledajte to sa svetle strane: ja ću da pravim gluposti kako vi ne biste morali.

Večeras sam se osokolio da uradim nešto blesavo, na granici sopstvenih mogućnosti. Imam jedan problem koji sam uočio odavno, ali nisam o njemu govorio: otkako imam pozamašni višak kilograma, ruka mi nije dovoljno mirna. Baš ono, doslovno, izazovem škart zbog neispravnog držanja fotoaparata. Prošao sam i škole i preporuke i iskustvo na tom planu i znam koliko to ne valja, ali eto. I pade mi na pamet dok sam dva-tri minuta čekao Jasnu na jednom parkingu: sad ću da izađem i uslikam auto iz ruke, bez oslanjanja i bez blica, dok ne dobijem čist kadar.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 26. januar 2012”

Nekih dana se baš ne da, koliko god da se trudite. Možda to tako mora da bude, a možda baš i ne…

Uglavnom, pokušao sam da napravim perspektivu u malom prostoru i sa ograničenom paletom boja u slici. Dobio sam seriju ćoraka.

Užas. Mišn not akomplišd.

Ponekad sam sebi ličim na nekog poludelog imitatora Rembranta: čeprkam po tragovima svetla u mraku i tražim atmosferu u tome.

Tema koju sam odavno apsolvirao u mnogim kontekstima fotografisanja: režimi merenja svetla. Kada ste suočeni sa potrebom da istaknete najsvetliju tačku na slici, uključićete režim merenja u tačci (spot metering), merićete vrlo pažljivo i to će rešiti problem “curenja svetla”. Može to i u režimu manuelnog izbora parametara, ali varijacije su jako velike na jako malom prostoru, pa preporučujem neki od aftamackih ili poluaftamackih režima.

Mene stalno neki đavo čačka da se igram tom opcijom; rano uveče sam se malo odmarao tandrčući po TV programu; kako nije bilo ničeg pametnog na televiziji (ajdeeeeee!…), ideja za malo zabave mi je pala na pamet dok sam gledao kako treperi svetlo sa mirišljave sveće na stolu… Pomeri sveću, okreni mimoze, promeni ugao zbog pozadine, traži mesto za merenje, predvidi kadar, cak, cak, klik, klik, gotovo.

Sad ovo liči na onaj svetleći kamen iz “Indijane Džonsa”, koji deo već beše, kao neki hram u Indiji. A mimoze su prave. A mišn, kanda je akomplišd, mada nisam bogzna koliko zamišljao šta ću i kako ću. Imam jednu dobru ideju, ali moraće da padne malo ozbiljnija priprema, što znači da ću se time baviti neke slobodne subote… O tom, potom.

Svašta se može videti na ulici ako umete da gledate. Pa još ako je pozadina nebo u suton, e to je već nešto…

Bili smo na ručku kod prijatelja. A ručak beše od one vrste “dokle više, dobri ljudi”, neiskusni ginu na bojnom polju. Ama, ne bismo mi izginuli od silne količine da nije bilo onako ukusno. Tek, bolje da vam ne pričam detalje, da vas ne provociram…

Predvideli smo i kvalitet i kvantitet vinske karte, pa je auto ostao u garaži, a otišli smo taksijem. Sreća naša, jer je bilo jasno da samo par hiljada koraka može kompenzovati onoliko hrane u stomaku. Nogu pred nogu, bez žurbe po neočekivano lepom vremenu, bila je to šetnja nešto duža od pola sata hoda.

Kasno popodnevno nebo: krpice oblaka. Sunce onako koso kako to biva u januaru, oštro i veoma žuto, raj za fotografisanje. Fotoaparat u gard, pa polako, možda ulovim nešto, mislio sam. Nije prošlo mnogo, našao sam:

Mislio sam još na ulici ne bi li trebalo da se pozabavim boljom kompozicijom, ali nisam napravo više kadrova; mislio sam da ću posle napraviti neki jači izrez. Međutim, u poslednjem času sam se odlučio baš za puni kadar, nebo je presudilo. Imam i verziju u kojoj sam izvukao teksturu granja, ali to na kraju nije ispalo bolje od ove verzije. Kako god, zadovoljan sam: mišn akomplišd.

P.S. I sad se vi pitate zašto fotka dana nije sa pomenute trpeze. A ja lepo rekoh da ne želim da vas provociram.

Od toliko neba panonskog, ja ga tako retko ubacim u stakalce. Danas je bio pravi dan za tako nešto.

Napravili smo krug po prodavnicama, subotnja nabavka je obavljena. I kao da sam znao, ponesem fotoaparat sa sobom. Pomislih, dan je lep, možda se posreći neki dobar ugao.

I posrećio se. Kada smo završili u onom hipermarketu na jugoistočnoj periferiji grada, pade mi pogled na kutak sa ljuljaškama i klackalicama za decu upriličenim u kraj parkinga. Nikad tamo nisam video nikakvu decu (što ne znači da ih nema), pa ni danas, ali sam uspeo da saberem dva i dva u odnosu na vrlo svetlo nebo. I tako…

Pa eto, kad već nema zime, neka bar ima boja na sunčanom popodnevu. Lako ćemo sa zimom, daleko je april.

Mišn veri akomplišd.

Da mi je neko rekao da ću imati trapezasti monitor…. Monitor, rekao sam, ne sliku na monitoru…

Užas. Strava i užas na Svetog Jovana.

Pre nedelju dana, bili smo u Novom Sadu (beše i ona fotka sa sedmog sprata na Limanu 4), a tad nisam komentarisao da je razlog puta bila poseta oftalmologu. Došlo vreme za nove cvikere, jer se dalje nije moglo sa starim. I prepiše mi doktorka baš novo – sa običnog plusa na cilindre, a pride su i razdvojene dioptrije za daleko i blizu, što je novo za mene.

Cvikeri su stigli u petak predveče, a u času kad ovo pišem, imam već oko pet sati staža sa novim cvikerima za blizu, um… za rad. Vidim potpuno bistro, što se nije desilo odavno. A vidim i sa distorzijom geometrije vida, što se nije desilo nikad. U ovom času, moj 22-inčni monitor izgleda trapezasto. I to poprilično: otprilike, rekao bih da je gornja ivica kraća od donje za 8 cm, možda i više. Kako pomerim glavu, tako vertikala ide za mojim pogledom, a već na 15° od centra, vertikala nije vertikala. Kako ću sad ispravljati distorzije na fotografijama, nemam blagog pojma.

Možda mozak ispravi posle nekog vremena. Ima li koga da nosi cilindrična sočiva na cvikerima? Je li to normalno? Dodatni problem je i u tome što cvikeri za daleko očigledno funkcionišu drugačije i biće belaja ako se budem navikao na jedno više nego na drugo. A kako li će da izgleda vožnja sa tim cvikerma, tek ću da vidim sutra.

Fotka dana je samo dnevnička ilustracija, da se posle setim dana kad sam napustio koncept vertikalnih linija u svom pogledu. Trapezasti prozor Live Writera na trapezastom monitoru, eh. Mišn abolišd.

Znate li koji ono izraz beše suprotnog značenja od “zdrava hrana”? Naravno da znate: ukusna hrana…

Opet dan ludaka; ali ne žalim se, došlo je dotle da čovek kaže da je dobro kad ima posla. Kad dođe veče, pa se okrenem oko sebe i skontam da je ostalo mnogo još toga da se vidi, pročita, čuje, napiše… Nikad kraja. Ali tako je to, valjda, za nas koji smo izabrali da sami kreiramo svoj život.

Kad je Marinko najzad došao na kaficu i pićence u večernjim satima, shvatio sam da sam jeo samo jednom tog dana. Jutrošnja proja kao predjelo, a onda nešto malo konkretnije za mezetluk.

Priklao sam plećku koju smo kupili kod komšije koji se bavi proizvodnjom bahanalija od raznog mesa. I šta da kažem, kakva je bila? Taman za onaj sir, masline i crni hleb, da smiri paljevinu od one Zoćine šumadinke… Da prekratim raspravu: mišn akomplišd!

Nisam nešto veliko ni planirao ovu fotku: naterali su me . Blagovremeno sam se setio da isključim blic i da oslonim fotoaparat o prvu stabilnu površinu (aparat za espreso; ne, ja nisam pio espreso), jer ovo je bila cela desetinka sekunde uz ISO 50 od koga tvrdoglavo ne odustajem. Jedina intervencija beše nad balansom belog, jer to je tačka na kojoj se mešaju dve vrste svetla, pa bela boja beži.

Takođe, neka ostane zapisano: ako se ne varam, ovo je prvi slobodni izrez, bez ikakvog gledanja u proporcije (sad je, otprilike, u razmeri 50:43 ). Pričali smo onomad na tu temu, pa je D.R. Fairday predložio da se kanem ćorava posla. Ja ću to natenane i uz eksperiment poređenja, baš da vidim kako fercera. Ovo sad izgleda skoro kao format polaroid-fotke. Ono beše 5:4, zar ne?

Kad se desi dan u kome nema raspoloženja za neku akciju, onda se dohvatim prvog što ugledam oko sebe a da je zgodno za slikanje.

Ako ste se ikad zapitali kako to izgleda nametnuti sebi neku atipičnu svakodnevnu obavezu, reći ću vam: ponekad izgleda kao najgori kuluk. To su neke kratke faze, najčešće uslovljene radnim danom koji me je preopteretio ili, prosto, raspoloženjem koje ne odgovara onom koje je potrebno za miran rad sa fotoaparatom u rukama.

Međutim, nešto čudno se dogodi svaki put (zapravo, to nekoliko puta koliko sam prepoznao loše raspoloženje). Odavno sam naučio na onaj trik “ako ne znaš šta ćeš, samo uzmi fotoaparat u ruke, nešto će se već pojaviti”. I to se, takođe, empirijski pokazalo kao tačno; valja slušati iskusne. A kao krajnji rezultat, dok završim sesiju, ma koliko kratka ona bila (poput pet ekspozicija za oko tri minuta, kao ovog puta), meni se raspoloženje popravi. Izgleda da razmišljanje o fotografiji i bavljenje njome, od pripreme i izbora parametara do odlučivanja o načinu konačne obrade, prija mojim sinapsama. Smiruje me, odvraća me od razmišljanja o glupostima. Terapeutsko dejstvo, moglo bi se reći.

I tako, dok sam snimio makro sa motivom na mojem najstarijem kačketu, dan je postao bolji nego što je bio pre toga. Pa ja sam zmaj!

Seća li se ko ovog logotipa? Pripadao je jednoj firmi koja se bavila hardverom, softverom i inženjeringom informacionih sistema. Sarađivao sam sa njima dok se nisu pretvorili u nešto što mi više nije bilo po volji. Nije posle toga ta firma ni izdržala dugo… Ali, nema veze. Drugari su me posle zezali da je taj natpis pravi za mene; tih godina me je bio glas da mogu da rešim svaki problem sa hardverom i softverom; a ja, budala, zaista sam to i pokušavao. Posle sam nabavio neke druge kačkete, a ovaj prestao da nosim, da ne privlačim toliku pažnju.

I tako, tokom rane večeri, naspelo mi da uslikam zmaja i prisetim se te priče s polovine devedesetih. U međuvremenu, konac se vidi dobro i na ovoj, umanjenoj slici. Drugim rečima, mišn akomplišd.

Slikanje dok pada sneg je uvek iskušenje: baterija se brzo hladi, objektiv se ukvasi, prsti trnu… Ali, rezultat je uvek nešto posebno – samo ako umete da gledate i prepoznajete kadar…

Sneg je padao celog dana. Nije to bila bogzna kakva količina, do večernjih sati pola snega se pretvorilo u sastojak za blato. Ali, najzad je baš zabelelo i to je prijalo oku. Otvorio sam prozor u predsoblju i puknuo nekoliko ekspozicija, čisto u nameri da uhvatim samo padanje snega. A posle, ukazala se prilika za nešto malo više.

Odvezao sam Jasnu na posao, a imao sam petnaestak minuta dok Ana ne stigne iz Novog Sada. Taman da protrčim jedan mali krug trgom, u samom centru. Tako i bi: više vremena od raspoloživog mi nije ni trebalo. A na trgu, zanimljiv detalj: sneg je verovatno pao i na senzor za aftamacko uključenje uličnog osvetljenja na trgu, pa su se svetiljke upalile i načinile zanimljiv detalj nasuprot sivilu. Vrlo brzo se pokazalo nekoliko vrednih uglova za kadriranje i to sam izveo. Malo sam žurio i nisam razmišljao dovoljno polako – inače bih sigurno shvatio da mogu da napravim i ceo kadar od ovog što sam izrezao da bih postigao:

Hajde da vas ne zamlaćujem prepričavanjem parametara fotke. Reći ću samo da sam skoknuo do Photoshopa da uravnotežim svetlo i boje; namerno sam održao pomak u narandžasto da bih naglasio boju iz svetiljke. A dva goluba u letu sam prvi put primetio tek dok sam obrađivao fotku. Kompozicija ovog izreza je vrlo tesna, ali baš takva mi je bila po volji u času obrade, pa tu nema šta da se priča. I ostalih šest ekspozicija su OK, a možete ih sve pogledati na mom profilu na fejZbuku; valjda je javno dostupno i ako nemate nalog, nemam pojma, probajte.

[EDIT novembar 2012: fejZbuk više ne dozvoljava spoljne linkove bez naloga; evo tih fotki preseljenih na Minus.]

U dve reči: mišn akomplišd.