Category: Foto radovi

Bio sam u odličnoj prilici da napravim fotku koju odavno meračim. Uspeo sam jednom načinjenom ekspozicijom…

Nakon što smo još prošlog četvrtka bili u poseti oftalmologu u Novom Sadu, najzad smo danas stigli da naručimo nove cvikere (i Jasna i ja menjamo dioptrije za oba para cvikera). Tokom prepodneva, otišli smo u nedavno renoviranu optičarsku radnju, to je firma u koju i inače idemo redovno, i naručili sve što treba; biće gotovo u četvrtak, kažu.

Pri polasku od kuće, poneo sam fotoaparat i izrazio nameru da napravim fotku koja je puna cvikera – što više, to bolje. I to je bio jedini iskazani parametar. Sad, imao sam ideju da bi trebalo pratiti geometriju, koristiti prave uglove, možda se poigrati sa ograničenim bojama, ali to nije bio element zadatka.

Postoji jedan prostrani odeljak u toj radnji, blizu vrata, gde su izloženi muški cvikeri na nosačima koji su zaključani (mrtvi ugao za radnika za pultom). I pri izlasku iz radnje, mirno i bez žurbe puknem jedan jedini snimak na taj zid, jer je sadržao tačno ono što sam hteo. Evo rezultata:

Pre nego što pitate: da, ovo jeste blagi izrez, u primenjenoj proporciji i sa oko 70% od početne površine fotke. I da, boje sam jako naglasio da bi iskočile u tim “flekicama”. Sve te intenzivne boje, mada prenaglašene, zapravo su postojeći odsjaji reklama iz izloga; to je bio element neočekivane dobiti, baš je dobro što se desio. Dobio sam tačno onaj motiv koji sam zamislio i to je to: mišn akomplišd. Živeli, što bi rekli moji drugari koji su večeras okusili po čašicu prijatno zagrejanog Henesija.

Odavno ja meračim ovo parče pleha. Zašto ga do sada nisam uslikao? Nemam pojma!

Nedeljom pre podne, kako to uobičajeni kanon nalaže, idemo na pijacu. Osim kupovine raznog provijanta, to je pomalo i socijalni događaj i lični ugođaj za nas: obožavamo da napravimo krug po onoj gunguli. Fotoaparat je uvek u korpi ili u džepu: nikad se ne zna kad može da zatreba. Radije ću deset puta da vučem aparat bez veze nego da ga jednom ne ponesem, pa propustim neku antologijsku scenu…

I u toku ove poslednje šetnje, najzad se setim šta treba da slikam.

Tačno preko puta pijace u Kikindi, nalaze se dve devetospratnice; to su najviše stambene zgrade u gradu. To su one tipično ružne građevine iz doba übersocijalizma, sve sa odvratnim fasadama, banalnim linijama i prozorima sa balkonima koji tačno ilustruju jad i bedu onih koji su prinuđeni da tu žive stanuju. I onda, na ivici jednog od tih balkona, nadrealistički element:

Satelitske antene nisu uzele prevelikog maha po Kikindi kada je to krenulo onako masovno krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Umesto toga, zahvaljujući preduzimljivosti jednog našeg sugrađanina, naša varoš je u to vreme dobila jedan od prvih gradskih kablovskih TV sistema u ondašnjoj “veledržavi”. Stoga smo bili pošteđeni nekog masovnog poružnjivanja zgrada. Ako se ne varam, ova satelitska antena se nalazi na četvrtom spratu. Vlasnik ju je ukrasio tako da izgleda kao cvet nevena ili tako nekog cveta, ne razumem se baš. Ne možete da ne primetite, ako li samo podignete glavu ka desnoj zgradi.

Nisam mogao da odolim – spustio sam boje svega ostalog za 90%. Čak nisam morao to da uradim, jer zimi svakako dominira buđavo sivilo, pa pastelna boja “cveta” odskače. Ipak, ovo prenaglašavanje ima smisla zato što ovaj mali kič iskazuje otpor stereotipu i kao takav funkcioniše besprekorno. Trebalo je ovo odavno da uradim. Mišn akomplišd.

Kad se zimi zalomi ono prekrasno koso sunce, boje Kikinde izniknu iz sivila…

Oko podneva smo poslom krenuli do centra grada. Ne znaš više kad šta možeš da uradiš: najvažnija radnja subotom radi samo do podneva i poljubili smo vrata. Vreme bi bilo lepo za šetnju da nije duvao neki gadan vetar; ipak nismo odoleli, odlučili smo da napravimo krug po trgu.

Jednog časa je sunce oštro i snažno osvetlilo stranu tornja katoličke crkve. Dok sam izvadio aparat iz džepa i spravio ga za slikanje, bilo je kasno. Onda, nehotice sam u džepu pomerio “birač kanala”, tj. dugme za izbor režima, koji se zaustavio na aftamackom režimu (ergo jpg) i tu sam se spetljao. Na kraju, izgubio sam sliku definitivno.

A onda, pedeset koraka kasnije, ugledam nešto što sam morao da škljocnem: nekoliko električnih “čičaka” visi preko trga. Tu gde sam stao, okružili su toranj katoličke crkve; a i ono sunce se vratilo, doduše ne onako oštro. Rezultat:

(Izvinjavam se vlasnicima nedostatnih monitora zbog veličine slike)

Ti čičak-elementi su nekakve kugle od žice sa svetiljkama, elementi ukrasnog osvetljenja. Još ih nisu skinuli, verovatno zato što je vikend posle dočeka onog što protivnici logičnog kalendara nazivaju Srpskom novom godinom. Tek, hteo sam da uhvatim i oblake i odsjaj sunca u fasadama i te kugle – malo preambiciozno – ali na kraju se nekako sve sklopilo u celinu. Neobična proporcija je 4×5: visina kadra je zapravo puna visina vodoravne ekspozicije; zaboravio sam da sam okrenem aparat u taj položaj, a trebalo je to da učinim. Klasični izrezi bi zahtevali da odbacim desni “čičak”, a to bi bila šteta, jer se dobro slaže sa ogolelom krošnjom. Kvadratni izrez nije funkcionisao valjano i morao sam da ga odbacim.

Uglavnom: mišn akomplišd.

A u međuvremenu, pre nekog vremena sam “vezao čvor na maramicu” da se setim i poigram opcijama slobodnog određivanja proporcije u fotografijama. Iskreno, još se nisam usudio da isprobam to: imam utisak da je taj teren klizav. Znam da različiti ljudi različito reaguju na proporcije koje nisu “glatke”; treba probati, dakako. Varijacije uvek mogu da se sačuvaju uz netaknuti original.

Znam da sam rekao da neću više. Ali nisam mogao da odolim.

Sećate se onog ježa? Dakako da se sećate, pokazao sam vam ga do sada dvaput… uh, triput do sada. Elem, rekoh ja da neću više, ali avaj. Pre nekoliko dana, Jasna mu je vezala kosu u rep, pa sad pomalo liči na mene (doduše, ja ne nosim roze mašnicu u svojoj kosi ).

Gledam ga tako već dva-tri dana, gleda on mene, i večeras više nisam mogao da izdržim. Škljoc, škljoc, gotovo, klik, klik, gotovo:

Ma, nemam šta da pričam: priznajem da sam po pitanju fotografije bio lenj i da sam se sada izvukao trivijalnom fotkom. Šta da radim – desi se i to. Ne vredi da se pravdam. No mišn, što u prevodu znači mišn not akomplišd.

Ponekad uspe, ponekad se ne da. Ako bih se odricao ovakvih rezultata, ne bih mogao da napredujem.

Bili smo popodne u Novom Sadu. Odneli smo neke sitnice Ani, a ja sam iskoristio priliku da puknem par snimaka po Limanu 4 sa sedmog sprata. Imao sam zamisao unapred, ali nisam uspeo da je izvedem: da u postprodukciji, nad kvadratnim izrezom, napravim neku atmosferu koja podseća na krupni granulat fotografije sa omota prvog albuma Led Zeppelina.

Nije se dalo: da bih izveo tako nešto, bila bi mi potrebna scena jakog kontrasta, a osvetljena večernja ulica to nije.

Pa dobro: ipak sam totalno suzio prostor svetla, a namernim ubacivanjem zrna koje ne postoji na polaznoj fotki, dodao sam utisak apstraktnosti. To sam još malo pogurao tehnikom split toning i posle toga sam obustavio potragu. Možda bih mogao da pokušam nekom drugom tehnikom, ali to sada neću pokušavati na ovoj fotki niti sa fotkama iz ove serije. Mišn not akomplišd, ali pouka ostaje, tako da trud nije propao.

Ponekad se prosto razvije i dalje od onog što si procenio. Samo je pitanje hoćeš li ga uhvatiti ili nećeš. Uglavnom se ne desi. Večeras se desilo.

Dan je bio od onih ludih, kad je stotinu tema napravilo preveliko rasipanje pažnje i koncentracije, pa sam pogubio konce. Tek u kasni večernji sat sam smirio loptu; a tada sam zamislio da napravim jednu scenu po motivima fotke koju sam video na portalu koji pravi pregled najboljih fotki dana na mreži Google+.

Naravno, sesija je otišla u nekom svom smeru, a posebno sam pošašavio tokom obrade, kad sam pokušao da dam notu apstraktnog sceni kojom sam bio zadovoljan… Mnogo pričam, evo fotke, pa vidite sami:

Dozvolite mi zrnce neskromnosti: ovo je nešto od najboljeg što sam ikad slikao. Kako god, rado bih održavao ovakav stil i ova fotka će ostati i kao beleška za nalaženje parametara u budućim sesijama, sa nekim drugim objektima, jer ovo je tehnika kojoj ću se definitivno vratiti.

Mogu da vam ispričam šta sam uradio da bih dobio ovo, ali imam utisak da bih banalizovao stvar. Kako god: mišn akomplišd.

Idemo dalje, nakon što sam se par dana vrteo oko opreme. Na redu je glavni objekat te teme.

Sad, mogao bih ja da predložim da pogodite zagonetni predmet, ali nećemo preterivati.

Ovo je moj Orfej (gitara se zaista zove Orfeo), akustična gitara koju imam od 1983. godine; doneo sam je iz polarnog kruga tog leta.

Odavno sam se kanio da fotografišem svoju gitaru; da me đavo nosi, među nekoličak desetina hiljada uskladištenih digitalnih fotografija, imam jedva desetak sa gitarom (i to na kojima sviram). Imao sam zamisao o nekoliko krupnih planova i nekoliko perspektiva, ali problem je u tome što nemam dovoljno velik improvizovani studio da bih to izveo lako; prilično sam se namučio tokom sesije – dok sam našao neutralne uglove u neposrednoj okolini, dok sam ulovio sve kako sam zamislio, direktno ili uz pretpostavku kasnijeg isecanja… Na kraju, tokom trijaže sam našao nekoliko kandidata kojima sam zadovoljan, a odabrao sam ovu tek tako, bez osobitog razloga. Možda sam mogao malo da ohladim tu dominantnu boju, ali dobro je i ovako. Mišn akomplišd.

Nastavljamo sa istraživanjem zagonetnih predmeta. Ne bojte se, neće biti tako teško kao ono preslišavanje pred Novu godinu.

Evo još jednog zagonetnog predmeta. Ama, i da ga nikad niste videli, očekujem da biste mogli da pretpostavite šta je i čemu služi.

I dok vi tako pogađate, ja sam malčice istraživao senke, uglove, boje… Posebno sam se igrao opcijom ispravke perspektive: zanimalo me je da li bi realno išta značilo da ispravim taj stojeći element promenom ugla i namenskom distorzijom. Utvrdio sam da mi ne znači ništa: ako gledam u to odozgo i ako je uspravni element van centralne tačke, tada je normalno da postoji takvo iskrivljenje. Minimum bi bio postignut kada bi se kadriralo žižnom daljinom od 50 mm (mislim na ekvivalent lajka formata), koji uglom odgovara pogledu oka; ovaj ugao je nešto širi i zato je distorzija jača; no, trik je i u tome što distorzija pomaže utisku dubine. A to je već relevantno. Naučio sam nešto večeras, što se nije desilo odavno; mišn akomplišd.

A sad mala igra sa zagonetnim predmetom. Ovo mi neće uspeti jer većina redovnih posetilaca ili zna ili naslućuje šta je ovo. Ali ajd’, nema veze…

Dakle, hajde da ispitamo stvar. Na slici se nalazi zagonetni predmet. Vaš zadatak je da kažete kako se taj predmet zove i čemu služi.

Sad bi trebalo da izjavim i nagradu prvom ko pogodi, ali nikako ništa da mi padne na pamet…

U međuvremenu, ja sam zapravo iskušavao jednu tehniku izvedbe sepije prema preporuci koju sam video na jednom blogu. Nisam bio bogzna koliko uspešan sa kontrolom senki, pa baš i ne smem da kažem da je mišn akomplišd.

A opet, nije tako ni loše. Glavni trik u ovom slučaju je taj što je ovaj predmet monohromatski i u prirodi, pa nema gubitaka. Dobar trik je i da podmetnete podlogu u nekoj intenzivnoj boji, takvoj da ona ne postoji na glavnom predmetu, pa da izbacite tu boju; Lightroom omogućuje da to izvedete za nekoliko sekundi. Isprobao sam i to, onako usput, ali na drugoj ekspoziciji. Znaću za sledeći put.

Mogao sam ja sinoć da okačim fotku, ali… Tako je lepo odmarati se od moranja, bar na kratko. Pa makar to bilo i kvazi-moranje.

Da ne bih nervirao sebe i druge obiljem na božićnoj trpezi, izbegao sam da fotografišem taj sadržaj… Ma, lažem. Reč je o tome da znam koliko je teško napraviti dobru fotografiju hrane, ama u bilo kom vidu. Patio bih se da izvedem fotke onako kako nalazim za shodno, pa nisam ni pokušavao.

Umesto toga, prisetio sam se onog ježa; slikao sam ga nekoliko puta poslednjih dana, dvaput i objavio (ovde i ovde). Uvek se nalazila neka zanimljivija fotka, pa ga nisam stavljao u prvi plan. Do juče, kad sam skontao šta je Jasna mislila kad mi je rekla “jež nije izdržao”.

Ama, izdržao je, samo što ima frizuru kao onaj profesor iz “Povratka u budućnost”. Evo:

Boje su u distorziji: realno, žito je već požutelo (tu gde se na ovoj fotki vidi bela boja), ali mi je prilikom igranja baš ova obrada ispala najzanimljivija, jer naglašava teksturu. Ovo je poslednja fotka božićnog ježa; mišn akomplišd.