Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Fotografije sa raznih strana
Tradicija u familiji se poštuje.
I tako, Badnje veče smo proveli kod Jasninih roditelja. Uslikao sam jedan mali aranžman na jednom stolu.
Ako obeležavate, onda: mir božji, Hristos se rodi! Ako ne obeležavate, želim vam mir, svakako. Mišn akomplišd! 
A da bi božićni mišn bio akomplišd, fotka dana za 7. januar će malčice da okasni, pa ću je objaviti retroaktivno. A onda, u nedelju polako ponovo hvatamo zalet na Suštini pasijansa.
Ako umeš da pratiš inventivne klince, možeš da naučiš mnogo od njih.
…I tako je Marinko pokušao da pravi bravure biciklom po vlažnom asfaltu, a negde usput je zaboravio da ima neku kilu viška, šta je bilo da bilo, uglavnom levi palac je u gipsu. I šta se tu može, ko će da ga zavitlava ako neću ja, odoh da ga posetim.
A tamo su Luka i njegov drug pravili čuda sa nekim opakim flomasterima. Poređao sam ih na fotofrafisanje fotografisanje, a posle sam isekao i obradio jedan detalj sebi za groš. Kako to izgleda kad se bavi klinac kome glava radi sto na sat:
I ja sam voleo da pravim slične zahvate kad sam bio nešto malo mlađi nego Luka sada, ali tada nije bilo razumevanja za moje kreativne izlive; to tada beše rešavano antievropskim metodama. 
Tim pre mi je drago što sam ovo uhvatio. Ama, ovolicko je falilo da se pridružim ekipi večeras. 
No, nema veze: mišn akomplišd. 
Ponekad ti prava slika upadne u kraj oka dok hodaš ulicom. Samo je pitanje da li je fotoaparat pri ruci. Moj je bio.
Trčkarao sam gradom tokom popodneva da završim neke posliće. bilo je kasno popodne, vreme neobično toplo a ovo doba godine, a svetlo na mahove veoma dobro za slikanje. Dakako, aparat je bo u džepu. Prođem pored jednog prolaza u kome sam uočio jedan zid: morao sam da ga usklikam, a objasniću vam i zašto; prvo da ga pokažem.
Ovaj zid ću da pokažem svakom ko me ubuduće pita “šta ima novo u Kikindi” – a ljudi koji ne dolaze u Kikindu često imaju manir da me baš to pitaju, čak i ako su svesni toga da me to pitanje nervira zato što se meni takvo pitanje ne postavlja.
Elem, reč je o tome da je ovaj zid paradigmatičan za moju varoš i opisuje njeno stanje bolje nego mnogo reči. Postoji lice, ali je musavo. Vide se zubi, ali i to da su polomljeni. Postoji prozor, ali je zatrpan toliko da je njegovo postojanje izlišno. Postoji neka instalacija, ali ona ničemu ne služi. Nešto je pisalo, ali je vreme učinilo da to više ne bude čitljivo. Zid je u centru, ali nikog nije briga za njegov izgled. A ako i postoji neki optimizam, on se krije.
Slika i prilika Kikinde.
Mišn akomplišd.
Još malo, samo malo do novog zaleta… Prilika za backup.
Kao što se iz očigledne (ne)aktivnosti na blogu primeti, novogodišnje dane koristim da se malo odmorim i presaberem. Za računarom sedim minimalno, koliko da proverim privatnu poštu i da okrznem pogledom neka zanimljiva mesta za čitanje. Fotka dana je uobičajeni dnevni dril, a ovih dana to biram tako što pratim ono malo aktivnosti kojima se bavim.
Pa, ako ne radim, to baš i ne znači da sam totalno lenj. Juče i danas sam izveo malo opsežniju akciju godišnjeg backupa – sjurim sve bitno na paket DVD-ova, pa njih pohranim negde malo dalje. Sad, moram priznati da sam bio suviše lenj da primetim kako mi se zaliha medija stanjila – fali mi petnaestak DVD-ova da završim posao; pa ništa, kupiću ih sutra…
DVD-ovi su uvek zanimljiva tema za slikanje. Posle one davne apstrakcije, sve sam se kanio da se vratim temi, ali nikako da se uluči prilika – do večeras… Nije bilo teško: stavio sam špulu sa medijima ispred žutog senila od svetla na mom stolu. Evo rezultata:
Obrada apsolutno minorna – pažljivije čišćenje boje promenom balansa belog i izrez na kvadrat, i to je to.
Tek kad sam obrađivao fotku, uočio sam kako su izkrzane ivice medija, Iz tog razloga, već duže vreme praktikujem da disk napunim tek 4.200-4.300 MB, namerno se odričući malo prostora u ime veće pouzdanosti (DVD-ovi se prže i čitaju od sredine ka ivici). Pritom, samim medijima ne predviđam predug rok trajanja, tako da ne dovodim sebe u nezgodnu situaciju. Realni backup je trostruki: ponekad DVD-ovi, svakodnevno eksterni diskovi, au poslednje vreme, relativno često i online skladišta za dokumente.
Samo još da završim prženje tokom sutrašnjeg dana, pa gotovo. A što se fotke tiče: mišn akomplišd. 
Rekoh da će biti eksterijer. Zamalo.
Prošetali smo po besprekornom vremenu. Nemojte da vam pričam i objašnjavam zašto nisam potezao aparat često, mada je bilo prilike za tim. Prosto, bude onih dana kad nemate kud nego da se prilagodite trenutnom raspoloženju. Fotka formalno jeste eksterijer, ali kadar je snimljen iznutra, kroz izglog lokalne picerije. Evo ovako:
I da ne pričam zašto ova fotka ne ispunjava odredbe nekakvih stranaca da ovde živimo u slobodnoj volji, ali i bez upliva u bilo šta. Mišn not akomplišd, ali to ću već ispraviti.
Nekako.
A kakva bi to novogodišnja atmosfera bila kad ne bi stomak od silne hrane zaboleo…
Moram da priznam, još sam dobar kakav inače znam da budem. Jasna je napravila milion kolača, ne znaš koji je ukusniji. Moja dežurna demagogija glasi da mi nje stalo do kolača, pa se pravim blesav. A s obzirom na to da je ovo vreme u kome se upražnjavaju sportske aktivnosti “trč-sedi-trč-lezi”, to mi je čak bilo mrsko da napravim neko bolje osvetljenje za jedinu zamisao do koje sam mogao da doprem… Evo, pa kako bilo:
I što ono kažu na televiziji: srećna Nova. No mišn, noting akomplišd, a dvaput ništa je ništa, matematika je jasna crva nije ni bilo… Ummm, ovaj… Dakle, mišn akomplišd. 
Nema druge nego da napravim plan za sutra. I evo: mišn za sutra je da načinim fotku u eksterijeru. 
Počelo je potpuno bezazleno. Pitao sam koji foto aparat da kupim da bih pravio lepše portrete svog deteta. A onda se otrglo kontroli…
Bio je ponedeljak, 14. mart tekuće (još malo) godine. Planirao sam put s detetom po Italiji, i palo mi je na pamet da bi tom prigodom bilo dobro napraviti neke lepe fotke za uspomenu, te da je vreme da nabavim malo ozbiljniji aparat od idiota. Obratio sam se jednoj mailing listi gde se nalazi par drugara za koje sam znao da se temeljno bave tom problematikom – moj zahtev je bio da pravi dobre slike (u tome je poenta, jel’te), da ne moram da se mlatim s izmenom objektiva, i da mogu da pravim fotografije gde mi je dete u fokusu, a pozadina blago zamućena (čuo sam ja ranije da ima neka blenda koja može da se otvara i zatvara, ali nisam to dovodio u vezu).
Drugari su bili predusetljivi, palo je par predloga. A onda je u listu uleteo Grba. Rezultat: u ovih proteklih par meseci pržio sam se na suncu, rizikovao da propadnem više puta kroz ruševine ili da dobijem po tintari od selj zemljoradnika, smrzavao se po magli ispod mosta dok mi se koža s prstiju lepila za stativ, a manjak sna da ne pominjem. Da, i puno mi je srce, da ne zaboravim. 
Kraj je godine. Ali nije kraj ciklusa “jedna na dan” – daviću vas još tri meseca… I ne, nisam se umorio. Tek se zalećem.
Hajde jednom bez neke priče: to je već ugođaj, sam po sebi.
Ćutanje je zlato, zar ne? 
Srećna vam Nova, dragi moji! 
Koju od tri sesije da odaberem? Izgleda nijednu – dobio sam zadatak za slikam zmaja!
Tokom dana, malo sam eksperimentisao sa nekim lampicama i njihovim odsjajem u ogledalu; ništa slavno, loše sam pristupio tom zadatku. Onda je naišao Marko sa nekim silnim balonima, pa smo se malo i slikali dok smo se družili. Ni od toga ne bi ništa posebno, osim fotki za arhivu. Džoker-prilika je došla predveče, kad smo odneli paketić Luki…
Sad, bilo je tu fotki za izbor, ali u nekom času je došao nalog da slikam zmaja, sve sa uputstvom koje je zvučalo kao da mi ga je uručila ruska mafija: 
da to posle stavim na Suštinu pasijansa.
Kud ću, šta ću, poslušam…
Još i bljuje vatru, boktemazo… Valjda sam se izvuk’o, odma’ vidiš da misli ozbiljno…
Mišn delimično akomplišd. Ajd1 fotka, nego Marinko i ja smo imali ideju da bacimo čep od tog štoka što se vidi u pozadini. Dobro da nismo, jer se nismo ni proslavili u pokušaju da… Al’ dobro, biće prilike, spremio sam ja jednu flajku Four Roses za večeras…
A sad malo novogodišnjih ikonografskih detalja. Nije da ih nema po kući.
Ne sećam se kad smo poslednji put imali jelku u kući. Stvar stoji ovako: sečene male jelke ne kupujemo iz principa, jer takve seče smatramo zločinom. Kupovali smo žive jelke, pa ih posle presađivali u dvorište, ali prostor za drveće je sad popunjen (najveći bor koji je tako posađen sad je dobro viši od kuće). Imamo neke veštačke jelkice, zadovoljavaju neke uglove. Ali glavni novogodišnji ukrasi u kući su mali, stoni: Jasna napravi stone aranžmane od nekoliko grančica bora i raznih figurica. Koliko primećujem, sad je negde našla i nove svilene bombone, one klasične, staromodno pakovane. Evo kako to izgleda u jednom od nekoliko aranžmana:
Nema šta posebno da se priča; Svetlo sam lako ujednačio kombinujući tri izvora, malo sam se igrao rasporedom svetla i boja u postprodukciji (ništa jako bitno), i evo opet vinjete, nisam odavno. 
Pravi hit je, zapravo, to što sam osvetlio tog Deda Mraza levo – to je šuplja keramička figura sa izrezima. Gurnuo sam baterijsku lampu iza, pa te izrezane zvezdice svetle; ovde izgleda kao da su nacrtane i jako bele; kad su neosvetljene, tamne su i izgledaju bez veze.
Ništa posebno, a opet, baš mi je po volji. Mišn akomplišd, sve sa šljokicama na stolnjaku koji je moja tašta kupila u Turskoj, dakako pod uticajem neke od onih tralala serija. 