Category: Foto radovi

Kad ti nešto neuredno upadne u pogled, pa izazove toliku pažnju, osetiš potrebu da upadne i u kadar u fotoaparatu.

Tokom dana sam morao da prozujim gradom. Baš sam se iznenadio gužvom u saobraćaju, ali to je neka druga tema (ona u kojoj se objašnjava za što postoje semafori za ukras na bezveznim raskrsnicama, a zašto ih nema tamo gde je neophodno da regulišu zakrčenja).

Šetajući tako od tačke A do tačke B kroz jedno kvazi-dvorište nekih zgrada u centru, upadne mi u oči zabat jedne zgrade koju su nekad smatrali lepom. Boktemazo, ala je oronula. Šta ću: izvadim fotoaparat i puknem dve ekspozicije. Posle se ispostavilo da su to bile jedine ekspozicije koje sam načinio u toku dana. Priznajem, malo sam bio lenj, malo je to i stvar principa.

Na putu kući, palo mi je na pamet da bih mogao da u postprodukciji iskušam jedan filter koji sam ranije baš probao da učinim iole zanimljivim jedan eksterijer načinjen po sivom danu. Tako i bi.

Utisak je ispao baš onakav kakvim sam ga očekivao; poređenje sa osnovnom obradom bi pokazalo kolika je to razlika i zašto je ovo ispalo nadmoćno. No, ovo nije škola obrade, nego projekat “jedna na dan”. Hoću da kažem: mišn akomplišd.

Umalo da mi promakne. Ako izdrži, moj je i na Badnje veče.

Sećate li se onog ježa? Pa dobro, nema ni dve nedelje da sam ga predstavio u okviru projekta “jedna na dan”, pa sam mislio da bi bio dobar fazon da ga uslikam povremeno. Sad mi je žao što ga nisam slikao svakodnevno u istom položaju i pod istim svetlom, pa da sam posle napravio animirani GIF. E, pa sad je kasno… Nema veze, setiću se dogodine.

U međuvremenu, mali je očupavio. Nisam se setio da ga očešljam pre slikanja, izvin’te.

Slikano je bez blica, uz pomoć baterijske lampe usmerene odozgo u ježevo lice. Ništa posebno od obrade, osim što sam napravio malo tešnji izrez, malo zažutio menjajući temperaturu boje i dodao vinjetu, tako mi bilo po volji ovog puta. Što se mene tiče, mišn akomplišd.

Sitan je sat, idemo dalje.

Da zaokružimo temu koja je započela u potpuno drugom kontekstu.

Poslednjih dana sam se sve nešto vrteo oko radnog stola, sve ga koristeći kao mutnu pozadinu ili kao objekat igre svetlom. Malo sam se umorio od toga, pa računam da bi trebalo da opet stanem na loptu i krenem na neku novu temu. Pre nego što to učinim, red je da povučem crtu jednom “normalnom” fotkom.

Noooot, što bi rek’o Borat.

Postoji nekoliko freeware filtera za Lightroom kojih sam se dočepao, pa računam da su vredni eksperimenta. Našao sam neke zanimljive pravce obrade, pa sam ih istraživao nad prostom fotografijom mog radnog stola, sve to sa jednim direktnim i jednim indirektnim izvorom svetla. Onda sam malo izrezivao, malo petljao sa uglovima, bavio se izolovanjem senki i najsvetlijih delova slike… I na kraju filtrirao i dobio ovo:

Boje su u distorziji, ova scena je tamnija od prirodne, ali pomak mi se veoma dopao i ostavljam tako kako je sad. Vratiću se tome nekom drugom prilikom; ova fotka će poslužiti kao vizuelna beleška; u tom svetlu, mišn akomplišd.

Trebalo bi da ustanem u vreme kad zapravo ustajem, pa da uhvatim izmaglicu nad zemljom u polju. Đavolski je hladno i taj poduhvat nije baš tako jednostavan, ali možda se i odvažim jednog od ovih jutara.

I kao što reče onaj fotoreporter: uvek držite fotoaparat spremnim za akciju; nikad ne znate kad ćete uhvatiti nešto neponovljivo…

Dakle, da mi je neko rekao da ću uhvatiti sliku kako beži sa monitora, ne bih mu verovao. Ovako, sad kad sam uhvatio sliku tog čina, ne može niko da kaže da nisam video.

Dakle, evo dokaza o odbegloj slici:

Trenutak je bio potreban. I dovoljan.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 25. decembar 2011”

Varijacije, varijacije; božićna atmosfera, jarke boje, oblici, san o bokehu i tako to.

Imao sam stotinu ideja od kojih se njih devedeset devet izduvalo, a možda i više. Tek, kad je došlo veče, a ja pozavršavao repove poslova koji su ostali za mnom, ostao sam bez ideja. U takvim časovima, pribegavam jednom receptu koji sam negde pročitao, čuo ili mi ga je neko rekao: fotoaparat u ruke, na noge lagane, pa gledaj okolo.

Tako i bi.

Na šta mi je pogled pao, sad baš da vam ne pričam. Bolje da vam pokažem:

Nastavljam temu od juče. Ista opisana tehnika, osim što sam ovog puta “malo” prenaglasio boje i što sam preoštrio klikere. Povećao sam udaljenost do izvora svetla u pozadini i to je pomoglo da kontrolišem količinu svetla.

Bilo je još nekih varijacija, ali ovde se zaustavljam. Međutim, mišn not akomplišd: nisam napravi ovarijaciju ove scene (i nekih drugih) bez talasaste žice (tj. rajfa za kosu). Ovo bi bilo mnogo bolje da je bez te prepreke. Bez obzira na grešku, puštam fotku: ne za kaznu, nego da bih napravio javnu mentalnu zabelešku. Najzad, naučite i vi nešto usput, na tušđoj (mojoj) grešci.

A sad jedan mali eksperiment. Čisto da vidim kakav je kapacitet te ideje…

Listajući neke blogove, naišao sam na zanimljivu preporuku kako da sami dizajnirate novogodišnju čestitku; šta ako možete da izvučete bokeh iz fotoaparata, šta ako ne možete… Uglavnom, ja znam da je kapacitet pozadinskog zamućivanja na mom Canonu G6 ograničen upotrebom makro režima – ali i tad ne mogu da izvučem bokeh. Svejedno: kombinacija oštrog predmeta u prvom planu i potpuno zamućene pozadine bi mogli da mi otkriju mogućnosti za neke druge ideje…

dok se ideja o takvom sklopu rodila, već sam znao da će pozadina biti u okviru andrmolja koje su osvetljene ispod male neonke montirane ispod mosta na mom stolu. Mislio sam da u prvom planu držim u ruci dve-tri drvene bojice, ali u poslednji čas sam prigrabio rajf za kosu koji se tu zatekao; geometrija te žice je ono pravo.

Posle nekoliko ekspozicija i proste obrade, došao sam do ovog rezultata:

Radio sam sa aparatom na stonom stalku, uz odloženu ekspoziciju da ne bih mrdnuo aparat tokom stiska okidača. Ručno sam odredio fokus na 10 cm, kompenzovao sam ekspoziciju za +0,67 eV, blenda je već bila na f/2, ekspozicija 1/6 s, merenje svetla na više tačaka. Rajf sam držao drugom rukom koja je bila stabilno naslonjena o sto. U postprodukciji sam samo napravio manji rez, pomerio žuto u narandžasto, malčice prođširio opseg svetla, naglasio kontrast i tu sam stao.

Ideja je dobra; moglo bi se i nešto ozbiljno uraditi ovom tehnikom. Trebalo bi da aranžiram neku veću homogenu pozadinu i da obezbedim veći razmak između objekta u fokusu i zamućenog drugog plana. Ideja ima kapaciet za dalji razvoj. To će posebno važiti ako uspem da nabavim prime objektiv 50 mm f/1.4, kao što planiram; onda na red najzad dolazi i bokeh. Kako god, mišn akomplišd – u okviru tehnologije kojom sad raspolažem. Za bolji rezultat mi treba bolja oprema…

Ponekad mi je baš potrebno da stanem na loptu i da malo konsolidujem kretanje tokom tajmauta… Šolja čaja, za početak.

Istorija konzumiranja čaja u našoj kući traje jako dugo; oko dvadeset pet godina, još dok smo bili par sa maglovitom idejom o budućnosti. Skupljali smo dobre čajeve, nabavljali ih u inostranstvu, otkrivali pravila za spravljanje, dolazili do raznih čuda – od originalnog Darjeleeng crnog čaja do zlog čaja Oolong, polufermentisanog čuda koje košta kao da ga donose s Jupitera.

Kad se Ana rodila, za mirno pijenje čaja više nije bilo vremena. Uto su došle i tužne godine, kada više nismo mogli da nabavljamo pristojne čajeve… Godine su prošle i sad opet pijemo čajeve. No, činimo to bez pravog rituala: voda iz ketla preko vrećice i kašičice meda i to je to. Jasna voli aromatizovane čajeve; ja uveče izbegavam čajeve sa kofeinom i jakim teinom, nego se najčešće nalivam prostom mentom u jakoj dozi. Priprema je moj posao, a to izgleda ovako:

(Uh, kakve su ovo zelene fleke? Mrtvi pikseli? Zaboravljene kakamice? Ah, pa to su dva zelena klikera!… )

Uglavnom, jabuka sa cimetom za Jasnu, menta za mene; mišn akomplišd. Fotka takođe.

And now something completely different: poigraćemo se predmetom koji vidite na fotki dana.

Bili smo u poseti Robertu i njegovim roditeljima. Sad već razgovaramo, a dao mi je i svoju omiljenu slikovnicu, sve sa nalogom da je odmah pred njim prelistam. Čini mi se da sam najzad osvojio Robertovo poverenje; ili nisam u formi ili je mali Robika tvrd igrač, tek trebalo mi je više vremena nego inače da sastavim liniju poverenja sa njim. To je važno, jer bez toga nema dobrih fotki kad klinci napune godinu i po – dve; a to vreme se bliži. No, već je i večerašnja sesija ispala bolje nego inače samo zato što smo najzad postali dobri drugovi. Pobeda!

Ali, to nije predmet fotke dana (najzad, Robert je bio na fotki dana već dvaput; ovde i ovde), nego je to nešto što mi je pokazao veliki Robert. Vaš zadatak je da pogodite šta je to.

Nema potpitanja, nema pomoći, nema ničega. Nema ni nagrada. Rok za davanje odgovora je 22. decembar u 23:59. U međuvremenu neću ni poricati ni potvrđivati odgovore. Puni odgovor ćete dobiti u posebnom prilogu.

Koristio sam spoljni blic, uspeo sam da nađem ugao u tesnom prostoru da nemam smetnji u kadru, raspored svetla je odličan, a boje su tačne. Drugim rečima, mišn akomplišd.

Provokacija i ništa drugo. Čista provokacija… Ama, nije provokacija problem, nego to što sam naseo na nju, a da nisam ni krug optrčao.

Zalomi se ponekad složen radni raspored, pa nema vremena za blogovanje. A onda, kao za inat, nađe se neko da me začikava. I to ko će drugi, nego moji uvek budni komentatori; i to zašto, nego zbog klikera… A nije da nisu znali, postao sam predvidljiv na tu temu. Uslikao sam brzu-brzu-brzu seriju, izveo jednu brzu-brzu-brzu obradu, isekao parče, pa im poslao da se nađe, eno tamo.

A onda dug period bonace, videli ste i sami, ništa celog dana na SP. Šta da se radi… I zato, evo sada cele fotke načinjene jedva iza podneva:

I tako, pošto je mišn bio akomplišd još za dana, ovo je sam oda namirim običaj.

Očekujem provokacije tipa “klikeri u ključaloj vodi”, “klikeri u bekstvu”, “klikeri i nacionalna samosvest”, “klikeri kao takvi”… U međuvremenu, puštam da se ideja ohladi “na prirodno”…

Zadatak je glasio: mora da bude u duhu predmeta koji slikam. Setio sam se kako, ali tek iz drugog puta.

O ukusima se ne raspravlja, reče đavo i skoči gologuz u koprive. Apsolutnom krivicom brata Valexa, koji će to izvesno da svesrdno poriče i negira, navučen sam na literaturu Terija Pračeta. I tako, u danu koji je za nama, stigao je paket od “Lagune”: što volim online kupovinu knjiga, pa to je čudo jedno…

Hteo sam da fotka dana bude nešto na temu tih knjiga, ali nisam mogao da se setim kako bih. Lupao sam glavu, čak i pokušavao nešto tokom popodneva, ali to nije bilo to… I kasno uveče, kad uobičajeno stignem da se pozabavim fotkom dana natenane, krenem da eksperimentišem, sve misleći da ću nekim filterom izvući nešto “posebno”. Ali, to nije to, znao sam odmah. Trebalo mi je nešto drugo, moralo je da bude iščašeno kao što je i Pračetova literatura, a da bude i u duhu projekta “jedna na dan”.

Kao da je proviđenje, pomogla mi je jedna fotka koja je izašla na screensaveru. Elem, ja uredno prikupljam fotke sa portala 1x.com i photosig,com, pa ih trpam u foldere koji su dati čuvaru ekrana koji je stigao uz program Google Picasa. Iskoči fotka koja je napravljena metodom zumiranja u toku okidanja; to je tehnika koju ja ne mogu da sprovedem, jer podrazumeva okretanje prstena na zum objektivu DSLR aparata dok traje ekspozicija. To se često kombinuje sa odloženim blicem i…

Hej, čekaj malo, rekoh sebi, pa ja to ipak mogu da izvedem: umesto zumiranja, pomeriću aparat. Postaviću odloženi blic, pa će okidanje na kraju duže ekspozicije izvući oštar kadar. Samo je još trebal oda izvedem trik: fokusiram scenu u jednom položaju, upamtim položaj ruku, pometim aparat ka objektu, odapnem i brzo vratim ruke u prvobitni položaj fokusa dok ekspozicija traje.

Tako je i bilo. Samo je trebalo potrefiti kadar… Ovo je puni kadar – nema nikakvog isecanja:

Kadar možda nije idealan ali… Znate šta: mišn akomplišd!… Hej, budite malo tolerantni, nikad ništa slično nisam radio, a ovo nije lako izvesti. Valja da se tek uvežbam; tome će svakako dobro poslužiti oni klikeri…