Category: Foto radovi

Poslednji trzaj lepog vremena. Sad kad padne sneg, pa se otopi, biće blato do februara…

Uhvatili smo lepo nedeljno prepodne. Nisam mogao da odolim jednoj kombinaciji koja mi je upala u oči.

Boje su stvarno bile tako živahne. Kvalitet plave mi je pobegao negde u međukoracima, ali to neću da ispravljam: dopada mi se baš tako. Mišn akomplišd.

Nego, da ispričam nešto kad sam već tu.

Obezobrazio sam se poslednjih meseci, pa u nedeljni pohod na pijacu nosim fotoaparat u džepu ili u pletenoj korpi za pijačni bakaluk. Ne nosim foto-torbicu, kao obično. Tako bi i danas. No, kako to ponekad biva, nisam slikao ništa. A tek kad sam došao kući, shvatio sam da ne bih ni mogao: CF kartica je još bila u čitaču; sećam se, imao sam pet minuta do polaska na raspolaganju, pa sam hteo da vidim kako je ispala ova fotka… Nešto slično mi se desilo pre dvanaestak godina, kad sam od kuće za Beograd poneo praznu kutiju od CD-a koji mi je bio bitan da bih završio posao zbog kojeg sam i otišao u Beograd… CD je bio ostao u drajvu u kućnom računaru. Situacija je ispala benigna, jer nije bilo konkretnog plana. Ali ovo je upozoravajuća stvar. Istina, u torbici uvek imam rezervnu CF karticu i rezervnu bateriju, a na svako ozbiljnije slikanje idem noseći torbicu, pa ne bi bilo loših posledica. Svejedno: zaribao sam.

Zato sam se valjda i odmarao celog dana.

Pade mi na pamet jedna priča dok sam aranžirao večerašnju fotku…

Jednom prilikom, Salvador Dali je naslikao Galu sa dva režnja pržene slanine koja su nonšalantno stajala na njenim ramenima, poput nekakvih epoleta (ne mešajte tu sliku sa onom čuvenom “meki autoportret sa prženom slaninom”). Kada je bio upitan da objasni simboliku te bizarne kombinacije, rekao je: “Najviše na svetu volim Galu i najviše na svetu volim prženu slaninu. Nisam mogao da razdvojim te dve ljubavi tog dana.”

Sad, ne mogu baš da tvrdim da najviše na svetu volim lišće i klikere, a obaška ne mogu da se poredim sa ludakom iz Figerasa. Ali večeras mi naspelo da napravim nešto na granici bizarnog. Počelo je tako što sam posle kiše izašao na balkon, pa u jednom ćošku našao gomilicu uvelog lišća. Nisam časa časio: zgrabio sam lišće, stavio ga na tronožac koji se tu zatekao, uneo to u sobu, pa pride posuo lišće klikerima. Slikao sam sa stalka, osvetljavajući baterijskom lampom koja baca žuto svetlo. I ispade ovo:

Postprodukcija je bila prosta. Isekao sam kadar u kvadrat da bih istakao oblik u pozadini, malo se poigrao sa kontrastom i rasporedom jačine boja i to je bilo sve. Mišn akomplišd.

Ne znam šta ću sa onim pokušajem da uhvatim odskačuće klikere. Znam kako bih, ali ne znam gde bih (joj… znam, ali to bi bilo teško). Ne predajem se, bar ne zasad…

Dragi moji, one vaše provokacije sa klikerima će morati malo da pričekaju. Jež je nestrpljiv da bude fotografisan.

Prošle nedelje, Jasna je kupila na pijaci ježića izvedenog po sistemu krpenjače: to je mrežica napunjena žitom, pa oblikovana kao mali jež. Ideja je da baš liči na ježa kad proklija.

Šta ja znam: od svih kičastih zezalica koje se prodaju kao božićna galanterija, ovo mi se baš dopalo. I reče Jasna danas: hoćeš li da ga slikaš za fotku dana? Jok, ti ćeš!…

Tek posle slikanja sam video da je makro previše otišao na njušku, a ostavio je “bodlje” van fokusa. Problem je u tome što ne mogu da vidim dobro koliko je oštro dok slikam, postoji neki feler kad aparat interpretira RAW slike. A neću da slikam opet, nego se kažnjavam objavljivanjem greške. Mišn not akomplišd, nego da gledam sledeći put da uhvatim kadar kako treba. Eto, tako.

Da, biće sledeći put: mogao bih da ga štriknem po jednom svakog vikenda do pravoslavnog Božića.

Kako bih se ja menjao sa njim, nemate pojma… Ali ne može. Svako dobije po jednu priliku u životu. Ja sam svoju iskoristio pre skoro pola veka.

Dragi gosti u poseti – retka prilika da oni dođu nama, a ne mi njima. I to Robert, stari drugar, već petnaest i po meseci, poveo i roditelje sa sobom. Tu smo se nešto preganjali oko smokija, nije hteo da mi da ni komadić, pa zamalo da ostanem gladan dok smo pili tatin cider domaće proizvodnje… Nije omanulo par ekspozicija…

Nema velike priče, jašta: mišn akomplišd.

Jedino… Vidite li ovu belu omču dole levo? To je pakovanje onih klikera. He, he, he…

Postepeni prelaz na drugu temu. A samo ovoliko je falilo da ove šibice opet popalim nad klikerima…

Kad sam sinoć palio šibice nad onim klikerima, nakupila se gomilica spaljenih palidrvaca. Načinio sam mentalnu zabelešku da se pozabavim temom ako ne budem imao bolju ideju…

…I tako, imao sam deset boljih ideja, ali je svaka od njih podrazumevala upotrebu klikera, što je bio pouzdan znak da treba da se pozabavim nečim drugim. I tako, samo je bilo pitanje koliko šibica ću žrtvovati. Šest je bilo dovoljno.

Imao sam i drugi aranžman u kome je jedno tek ugašeno palidrvce još uvek dimilo. No, preračunao sam se oko vremena trajanja tog dima, pa sam izgubio trku i na kraju sam odustao. Svejedno: uhvatio sam teksturu paljevine, ergo mišn akomplišd.

Pade mi na pamet da će ovaj G6 verovatno raditi bolje makro fotografije po jedinici cene nego neki namenski makro objektiv kad pređem na DSLR. Moraću da razmislim na tu temu… No, još ima vremena.

Neki su već predlagali da zatraži stručnu pomoć. Ali on se nije dao omesti iako su šarene staklene perle ovladale njegovim umom…

Da je bar lenjost, gužva ili neko treće opravdanje. A nije, nego ne mogu da se otmem temi. Ovog puta, varijacija na temu koju ste jednom prilikom već videli.

Istina, ova šibica nije bila isključivi izvor svetla – nisam zatamnio prostor kao onomad; ali, pokazalo se kao dovoljno nakon što sam odabrao merenje svetla u tački (spot metering, zona od 5% kadra). Senke i boje sam malčice prenaglasio i to je bilo to. Ništa posebno, ali mišn akomplišd.

A ako neko ima ideju kako da se oslobodim od ovih klikera, spreman sam da saslušam. Evo, daću sto komada ovih čuda za deset troperaca, neoštećenih. Može? Anyone?

Neozbiljan, pa to ti je. Igra se klikerima. Poludeo načisto.

Prosto ne mogu da prestanem da mislim na kombinacije koje mi klikeri nude. Trebalo je da znam da ću se zaraziti njima… Sad dok se istutnjim, nema mira. Večeras je na redu igra odsjaja u kombinaciji četiri izvora svetla. Ovo ispod je mobilni telefon…

Bilo je raznih kombinacija u dvadesetak ekspozicija. Ovde sam našao najblesaviji ishod raznih svetala; boje beže na sve strane, odsjaje ne mo’š prebrojati, a dubinska oštrina je taman takva kakva treba da bude. Ne treba gurati dalje. Mišn akomplišd.

“Dokle ćeš slikati samo hranu? Samo jedeš i jedeš. Jednog dana nećeš moći da ustaneš sa stolice…”

A šta da radim kad uživam… Da, znam da jedem previše. Znam i to da sam prilikom one dijete rekao sebi da je bolje da umrem od infarkta nego od tuge. I da ne nastavljam metafiziku, nije ni vreme ni mesto.

Tek, popodne je bilo pet redova bakinih kolača… Poslednja dva komada sam ostavio da ih slikam; žurim da ovo napišem, pa ću pogrickati i njih.

Mišn akomplišd; vraćam se knjizi.

A sad malo naturaliznma. I to posnog.

Bili smo pozvani kod kumova na kondicionu vežbu: naš drug Momo, kikindski zet rodom iz Prčanja, skuvao je pun veš-lonac slatkog kupusa u vrlo natur varijanti, sve sa rebarcima na dnu lonca. Ko je hteo da sipa, morao je da ustane, eto toliki je lonac bio. Pogibija beše odgovarajuća; a vino iz domaćeg podruma, otočeni vranac od grožđa dobavljenog iz Makedonije, taman sazreo da se proba. I proba. I proba… I… E!

Bio sam kritikovan što nisam uslikao sadržaj lonca pre nego što smo ga rasturili. Šta ja znam, nekako mi je na početku nedostajala priča u svemu tome, rekoh. A kad smo kod priče, gle epiloga: tanjirić s koskama… I tako: sledi naturalizam najsirovije vrste, i Rjepin bi mi pozavideo.

A šta ja sad tu da pričam. Bolje da ne govorim ništa, je l’ tako!       

Mišn. Akomplišd. Yeah.

Opčinjen.

Moja fascinacija klikerima nabavljenim u četvrtak ne jenjava. Morao sam malo da istražim kombinacije boja klikera na obojenom papiru, sve sa bojama senki. Igrao sam se petnaestak minuta dok nisam rekao “dosta!”…

I šta bih ja tu sad mogao da pričam? Na kraju sam izvukao razne izreze, razne uglove, razne kombinacije pojačavanja zasićenja, svetla i kontrasta…

Što reče onaj u istraživačkom centru jedne kompanije u Kembridžu, gde 80 istraživača ima fond od milijardu dolara godišnje samo da smisli nešto: “U baznim istraživanjima ne postoji greška. Možda ne dobijemo ono što smo očekivali, ali zato usput shvatimo mnoge nove stvari.”

Mišn akomplišd.