Category: Foto radovi

U danu koji ostavljam za sobom, lečio sam jednu traumu iz detinjstva. Osećam se baš dobro posle svega.

Imao sam devet godina i preko 500 klikera u jednoj kartonskoj kutiji. Kad bih krenuo u pohod, poneo bih 20-30 komada, a doneo bih kući bar 50. Bilo je ponekad i loših dana, kada naiđe neki bolji klikeraš, ali vremenom sam naučio da ih se klonim, pa sam ostajao u pozitivnom saldu. I tako, jednog dana mi naiđe neki mali, mislim da je bio godinu dana mlađi od mene, sa džepom punim klikera. I polako ali sigurno, ofuljim ga do poslednjeg klikera – pošteno, viteški i bez milosti. Ne znam tačno, može biti da sam osvojio barem 150 klikera tog dečka. Ode on sa poprišta sa facom koja je govorila “izdržaću do kuće da ne zaplačem, ali moram da požurim”. Odoh i ja kući da sastavim gomilu: beše tu na kraju možda 650-700 klikera, my preciousssssss.

E, ali ‘oćeš. Nisam imao kad da ih prebrojim.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 8. decembar 2011”

Kad Marinko izvuče aduta iz rukava, bolje da budete spremni. Inače, nema posle “puj pik, ne važi”…

Prvi put sam promolio nos iz kuće posle šest dana: prehlada me je izmorila i zatukla živog. Zato je bila stvar preživljavanja: pobeći negde. Kad se bekstvo sastavi sa svetom misijom kumovske pomoći u rešavanju problema, onda to postaje sveta misija.

Marinko me pozvao da mu pomognem u eliminaciji nekog iđoškog zla. Popili smo sve, nije da nismo. Steve Hackett je izvrteo dva puta, bilo je i meze, a saznao sam važnu priču o tome kako se tretiraju gosti u Viminacijumu. Evo, ovako:

Uglavnom, na komadu “slučajno polupane” grnčarije ispisane su neke sentence na latinskom i srpskom, pa to podele gostima tak oda dok biraju ne vide šta piše. Legenda veli da ispis na grnčariji skoro savršeno odgovara onome koje komad izabrao.

Interesantan detalj: Marinkov nadređeni je izvukao komad na kom je pisalo “U laži su kratke noge”. Dobro odabrano, moram da priznam. Mišn akomplišd.

Došao je i taj dan: rashodovanje starog računara.

Svaki treći upgrade mog računara je, zapravo, kompletna zamena, podizanje od nule. Onda se potrudim, pa investiram u bazu koja može dugo da izdrži. Radeći tako, zapravo sam samo triput sebi kupio nov stoni računar (1996, 2002, 2009 – ne računam onaj iz 1991. koji sam izbacio iz kuće 1992). Kada novi računar zauzme mesto, stari ostane još neko vreme – ja sam sujeveran – a bilo je i doba kada su mi bila potrebna dva, pa i tri računara.

Ne ponovilo se.

Više od jednog računara mi ne treba. I laptopa sam se odrekao, kod Jasne je odavno. Ana ima svoj stoni računar (od letos i svoj netbook, onaj koji smo nosili na letovanje). Brat i njegova porodica, sa kojima delimo kuću, imaju svoj računar. Svoj prethodni desktop sam ostavio za neku rezervu, dok mu ne dođe sudbina.

E, pa juče mu je došla. U danu koji je protekao, bio sam hardveraš…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 6. decembar 2011”

Od boje do senke i nazad: beskonačna tema kojom tek nameravam da počnem da se bavim.

Omašio sam da izađem na kišu – ne zbog neke gužve ili iz lenjosti, nego zato što me još uvek drže tragovi prehlade. Nisam hteo da izlazim bez preke potrebe; a fotkanje zarad projekta “jedna na dan”, koliko god ja to želeo da bude, ipak nije preka potreba.

A gonila me je ideja da isprobam dnevne ekspozicije koje bih uveo u monohromatsku paletu i visoki kontrast; kišno vreme je skoro idealno za tako nešto. Pa dobro, biće prilike za to još mnogo puta, zima se tek priprema. ali, ostade mi misao o tzv. crno-beloj fotki (sa svim sivim tonovima između, pa je onda nejasno šta je tu crno ili belo).

Setio sam se šta ću: krenem da se igram onim drvenim bojicama za koje sam obećao da ću ih često uvlačiti u igru, ali nisam. Ovog puta malo drugačiji rakurs: paleta služi kao zgodno igranje sivim tonovima. Nisam upotrebio prelazak u monohromatski režim, čime Lightroom raspolaže, nego sam prosto skinuo zasićenje boja na nulu:

Kažu da je Humphrey Bogart u filmu “Casablanca” nosio sako nekakve najgroznije ružičaste boje. Navodno, baš ta ružičasta je bila optimalna u paleti rezultatntno sivih, a raspoloživih boja.

Tema je definitivno zarazna i trebalo mi je snage da se obuzdam u postprodukciji. Znate, to se ja, kao, malo i pripremam za ono što bi trebalo da usledi kroz koji mesec: obećao sam sebi da će jedna od prvih sesija sa DSLR aparatom biti šetnja po gradu i izvedba monohromatskih fotki. aj’ živi bili, pa v. To je veliki, veliki mišn. A ovaj mišn je akomplišd, bez po muke.

Za apstraktne fotke uvek ima mesta, zar ne? Prostor za istraživanje je neograničen. A i svima možeš da zavrćeš uši tvrdeći da si hteo da postigneš baš to što si dobio u krajnjem rezultatu. Tako nije bilo večeras…

Nemamo centralno grejanje u kući, a ko nema centralno grejanje, taj ne greje kupatilo, je li tako… A onda, ko leči glavobolju ubrzanom metodom “kafetin + deset minuta tuša” (u refrenu himne se pominje protočni bojler), taj i leti i zimi pored ogledala drži onu spravicu za skidanje vode sa ravne površine, jer se ogledalo zamagli do mere da sa njega curi kondenzovana voda.

Danas nisam mogao da odolim: povukao sam prstom i napravio nekakav glif na zamagljenom ogledalu. A onda mi se učinilo da bi to bilo zgodno da se istraži fotoaparatom… Đavo mi nije dao mira, hteo sam da istražim da li mogu da izvedem čist kadar – pojma nisam imao šta bi trebalo da preduzmem da bih osigurao dobar rezultat.

Boktemazo – ni prostije ideje ni teže izvedbe! Te ugao svetla ne valja, te blic je prejak, te šta je sad, aha, objektiv je zamagljen, čisti ga, te kapljica koju hoću da uslikam prebrzo sklizne, te hoću makro, te neću makro… Idi, bre! Pa toliko se nisam trudio ni oko ozbiljnih objekata!

E, sad ide onaj pasus u kome umetnici objašnjavaju taštinu praznine i kako je ovo uhvaćena nedostižnost suštastva kosmiške tišine jedne pojedene lubenice. Ja tu baš nisam najveštiji, pa ću da preskočim tu temu. Slika je banalna, a ja sam još uvek kilav od prehlade i nešto baš nisam u raspoloženju da uhougodnim rečnikom serem kvake. Verujte mi ili nemojte da je ovo bilo teško uslikati:

Mišn? Ne znam. Šta vi mislite? Možda da uvežbam taj deo postprodukcije koji se odnosi na public relation, pa da mu ga dam po saopštenju, a? Je l’ raspoložen neko da pomogne, a?

A sad jedna prehrambena. Nisam odavno.

Uh, nisam spremio govor. Mirisalo je na gozbu rimskih bogova i samo sam zgrabio fotoaparat… I tako… Uostalom, evo fotke.

Mišn akomplišd. To jest, both of them.

Oštrina je precenjena, što ono reče moj drugar. Kad se tome pridoda atmosfera filmskog kadra u kome fali samo Max von Sydow sa koferom u ruci, sve je na mestu.

Ama, danas još gore nego juče. Fotografija dana je trebalo da bude neka iz debelog špila uhvaćenih na popodnevnoj degustaciji vina u Radničkom domu u Kikindi… Meračio sam otkad sam saznao da će da se održava. Avaj, kad se štrca olint u nos, onda o degustaciji vina nema govora. Do vraga, nisam otišao ni da pogledam ponudu, a kamoli da sam otišao na večeru koja je organizovana, sve sa profesionalnim somelijerima…

Ostao sam kod kuće.

Ustanem iz kreveta u kom sam proveo veći deo dana i ugledam scenu koja me je momentalno podsetila na onu scenu u filmu “The Exorcist“. Izađem na terasu sa fotoaparatom i dobijem šta sam hteo već u drugoj ekspoziciji. No, nisam odmah shvatio kakav rezultat imam…

Samo da vam pokažem fotku, pa ću onda da nastavim priču…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 2. decembar 2011”

Kad pre decembar, muku mu ljutu! I kad pre prehlada, sto mu ražnjeva i ćevapčića!

Kad sam jutros ustao, znao sam da će dan otići u ofsajd: u ždrelu kaktus, u glavi rave party, oči neće da fokusiraju, a slavina… Jedna nozdrva nekontrolisano curi, druga zapušena. Verovatno sam imao i temperaturu. Sad mi je bolje samo za toliko da me glava ne boli. Kljukam se tečnostima; pazim samo da slučajno ne pijem flaširanu vodu, jer zapravo moram da se rehidriram – a moram da pazim da ne budem kriv ako nas tamo neki ne proglase za nekakvog kandidata, šta ja znam kakvog.

Najteže mi padaju te andrmolje kojima lečim simptome dok se virus ne istutnji.

Odvratno. Ali, opet: mišn akomplišd. Aj razlaz.

…Mislim, ja u razlaz, da ne kažem – u krpe. A vi ostanite: danas je bilo dobrih priloga mojih sjajnih kolega.

Kad je napolju hladno, a unutra toplo i kad se javi onaj lepi osećaj porodičnog gnezda, tada čaša bermeta vredi blaga.

Imamo prijatelje u čijoj porodici se bermet proizvodi pre nego što su ovi razni vinari po Sremskim Karlovcima počeli da ga prave. Ponekad do nas dođe butelja ili ceo karton, kako kad – taman toliko nedostaje da često poželimo još, pa još i bude.

Taj čudni, prelepi napitak koji je na granici između desertnog vina i likera od trava ne predstavlja predmet pijenja: nema nikakvog smisla otvoriti i popiti butelju, kao što to činimo sa vinom. Mala čaša u večernjim satima, posle nekog ugodnog obroka, prava je mera.

Baš tako bi večeras: Jasna je napravila neku jednostavnu, ali neverovatno ukusnu đakoniju od pečuraka. Nisam odoleo, otvorio sam butelju bermeta i baš nam je bilo po volji. A posle, naravno da sam poželeo da aranžiram scenu za slikanje…

Slikanje boca i čaša je jako težak posao. Treba odrediti smer svetla, ugao senke, mesto odsjaja… Dok to sve namestite, prođe vas volja za slikanjem. Zato sam pokrenuo ambulantni metod – pozadina od crnog hamera, ručno manipulisanje svetlom i traženje uglova koji bi mogli da budu zgodni u sceni. I od dvanaestak ekspozicija, da ne poverujete, najbolje su bile prva i poslednja. Odlučio sam se za prvu, videćete zašto.

Baterijsku lampu sam držao iznad čaše i uperio je u bermet, ne bih li izvukao tu rubinsku boju. Uspeo sam posredno, gledajte na dno stopice; boja sadržaja u čaši se tek naslućuje… Međutim, taj odsjaj na spoju stope i čaše je ispao neobično, bolje nego što sam i mogao da očekujem. To što je boca u mraku nije nužno loša stvar – teško bi bilo napraviti balans u kompoziciji da je bilo svetlo (eventualno neka velika čaša – ali velike čaše ne idu za aromatizovana vina). Tek, ispade meni po volji iz prve; čak su i boje apsolutno netaknute u obradi; samo sam malo pojačao kontrast da bih istakao konturu čaše.

Mišn akomplišd.