Category: Foto radovi

Ovom fotoaparatu se izgleda dopalo to što ume da slika i sam. Može on to tako koliko hoće, ja i dalje polažem pravo na fotke.

Hajde da se još malo poigram “federom” za okidanje, pomislih, pa tako dođoh i do ideje za večerašnju fotku. A i da udovoljim jednom prijatelju koji nadgleda čitam li. A da se prisetim i drugog drugara, tog baš da ne imenujem, koji je nakon pregleda letošnjih fotki samo pitao “a gde si ti bio svih tih dana”…

Bio sam iza objektiva, a gde bih bio. Tak’a je sudbina nas što volimo da fotografišemo. Postoji samo jedna karma u životu – ili da slikaš ili da budeš slikan…

Uto se iskušenje čitanja pokazalo težim nego inače. Ne, nije mi teško da čitam, nego da odvojim onoliko vremena koliko bih voleo (to jest, mnogo). Dani mi kratki, mada nije mnogo tema kojima se bavim i nisam baš tako loše organizovan kao što se to u prvi mah čini. Prosto, osladilo mi se to što sam život uredio tako da mogu sve da radim polako. Čuvam se stresa i ne dozvoljavam da od mog vremena prave metež.

Vladan je dobar drug. Jadan, ne zna više šta da pokuša da me navede da pročitam dobru knjigu. Razne metode prijateljskog ubeđivanja do sada nisu urodile plodom. Najteže mi pada to što će on pomisliti da ja možda ‘vatam krivine. A opet, zna on da sam ja u škripcu, pa je onda pokušao metod “klin se klinom jače zabija izbija”: pala je teška ucena i ja sad moram da odgovorim na nju iz prostog razloga što mi je stalo do predmeta ucene.

Evo, da priložim i korpus delikates:

Malo difuznog mraka, malo filtriranja boja, malo uvođenja plana i, opet, ja na slici. A ako se nađe neko da odgovori na pitanje koliko puta sam se pojavio na fotki dana u okviru projekta “jedna na dan”, častiću ga nešto. Mišn akomplišd.

Došlo doba da glavni junak sam sebe slika. Doduše, ja sam okidao.

Veliko ogledalo u predsoblju postoji kao glavni objekat postizanja optičke varke – stan nam je mali, pa to ogledalo stvara utisak dubljeg prostora. Retko ga zloupotrebljavam za slikanje, a sve mislim, možda bi trebalo da se poigram. Prostora, velim, nema mnogo, ali ga ima dovoljno da bih mogao da eksperimentišem.

Prvo usporenje sam iskoristio baš za tako nešto: na redu je autoportret fotoaparata. Odložena ekspozicija, nekoliko opcija rasporeda u kadru, brza postprodukcija – i evo rezultata.

Pitaće neko, pa da kažem unapred: ne, ovo nije prirodno plitka dubinska oštrina. To ovi mali aparati ne mogu, osim u makro režimu. A ovo, očigledno, nije makro. Razmazao sam pozadinu u Lightroomu.

Mogao bih da se pozabavim temom malo više. Čak, mogao bih malo da prošetam okolo u pokušaju da nađem zanimljivu refleksiju.

Mišn akomplišd.

Postoje momenti kada tehnička slabost fotografije ne utiče negativno na njenu snagu na drugoj strani. Takva je večerašnja.

Kraj Jazz & Blues festivala u Kikindi: poslednje od četiri večeri su obeležila zanimljiva imena. O prva dva nastupa ću pričati posle. Tek, treći nastup, finale festivala, pripao je kraljici: Josipa Lisac i njen bend su bili najviše što se moglo očekivati od muzike.

Ježenje u talasima… Kako god, stigao sam da slikam, sve se nadajući da ću imati nešto kao fotku dana… A nisam postavljao neke uslove: samo sam se skoncentrisao da nađem zanimljivu fotku Josipe Lisac sa mesta na kom sam sedeo.

Bilo je dosta fotki. Ona koju sam odabrao za fotku dana izgleda kao da je ofarbana – ali nije. Reč je o čudesnom muzičkom dijalogu između glasa i trube.

Ko zna da li sam zaboravio da dišem tokom ovog nastupa, tek – zavrtelo mi se u glavi.

A Josipa? Eh… Mišn akomplišd.

Treći dan Jazz & Blues festivala: seča drva i šutiranje cepanica.

Pa šta da se kaže: ne može baš sve baš uvek savršeno. Treće veče festivala je bilo zaduženo za blues. Srećom, samo dva benda. Kažem “srećom”, jer stvar je jasna: teško je biti zanimljiv sa tim žanrom. Prvi bend je ekipa koja zna da svira, ali to znanje troši da u maniru dečurlije skida raznu muziku s ploča (CD-ova, štajaznam) i u hotel wave maniru reprodukuje muziku u deset stilova. Ni ideje ni orijentacije. A magiju, izvesno, nikad nisu ni imali. Infantilno poimanje muzike: Blues Hammer. Žao mi je što večeras nismo zakasnili sat vremena na svirku, eto to je.

Zato je drugi bend očarao šarmom. Takođe guslaju blues bez kraja i konca, ali ovog puta umeju da gone štimung, umeju da ispolje identitet i, što je najvažnije, umeju da prepoznaju kad počnu da dave publiku pa brže-bolje preduzmu nešto po tom pitanju. Dobri profesionalci, pančevački bend po imenu Blue Family.

Ne pominjem ovo da bih izvestio sa festivala. Što se mene tiče, ono što sam čuo u četvrtak i petak je dovoljno da festival nazovem odličnim, a profesionalni kritičari neka slobodno ljuljaju promaju, pevajući, u uzletu nadahnuća, o zagubljenim snovima, ispražnjenim kriglama i prolupalim godinama (a? jesam li dobar?). Pričam o dva benda jer sam prethodne večeri primetio priličnu korelaciju između toga koliko je neki bend zanimljiv i koliko ih fotografišem. Za dosadnjakoviće, koji po prilici nemaju ni scenski nastup kao što nemaju ni ideju zašto bi svirali na sceni (njihov domet je nekakav krajputaški klub pivopija), nisam imao mnogo razumevanja kroz tražilo – malo sam ih i slikao.

Zato sam dobre bendove slikao izdašno. A iz količine, u ovom slučaju izvučene iz fotoaparata kome nije mesto u uslovima lošeg svetla, rodilo se i štogod nazovi-valjanih fotki. Sve su one večeras bile reporterske – klasični blues ne obezbeđuje kapacitet za scenski zanimljiv nastup – pa se nisam mnogo ni dvoumio oko izbora. Zgrabio sam prvi (od šuma čisti) total benda, doduše izrezan iz punog kadra, i evo ga ovde.

Poslednja beleška samom sebi: definitivno zaboravi na ISO 400 sa ovim aparatom. ISO 200 je OK posle veoma pažljive postprodukcije. U međuvremenu, jedan veliki mišn akomplišd: posle ne znam koliko prilika da mlataram digitalcem po sali pozorišta u Kikindi, najzad sam našao formulu za rad iz ruke. Istina, ovo je prvi put otkad koristim aktuelni hodogram za obradu i konverziju…

Drugo veče Jazz & Blues festivala u Kikindi. Trijumf vrištećih dama…

I opet, baš da ne izveštavam sa festivala, jer vremena nemam, a ima ko to da radi. Makedonski džezeri su nekome možda i bili zanimljivi, ne mogu da kažem jer me takve forme uopšte ne zanimaju. Ali, zato druga dva nastupa: morao bih dugo da razmišljam ako bi bilo potrebno da se kaže da li je bolji nastup pružio dvočlani italijanski bend Musica Nuda (kontrabas i glas, dakle zaista ogoljena muzika!) ili kvartet fantastične pevačice i autorke Veronike Harča (Harcsa Veronika).

Moj eksperiment fotografisanja se nastavio. Cele večeri sam radio ISO 400, što je spram dominantnih ISO 200 prethodne večeri uslovilo mnogo više šuma koji sam uspeo nekako da kompenzujem obradom i smanjenjem dimenzija. Izabrana fotka je sa nastupa ekipe Musica Nuda:

Ako se ne varam, ovo je već bis. Tako malo ljudi, a tako mnogo muzike, rekao je Al Jarreau o njima. Tako malo ljudi, a tako mnogo kanalisane energije, dodajem ja. Verujem da prepoznajete delić atmosfere sa te svirke. Ako je tako, onda – mišn akomplišd.

Treće večeri ću da radim samo ISO 200, mislim da će biti bolje. Čuće se…

Rekao sam sebi da neću nositi fotoaparat na koncerte. I opet… A da nisam, ne bih pohvatao sve ovo…

U Kikindi se upravo održava Jazz & Blues festival, deseti po redu u sećanje na našeg preminulog druga Gezu Balaža Garija. Svirao sam sa Garijem nekad davno, bili smo deo jedne zanimljive priče pre tridesetak godina, nije bitno. Garija više nema da svira sa nama; živ je kao sećanje, a ako čuje ono što mi slušamo na festivalima, onda je verovatno zadovoljan… Neću sad da izveštavam sa festivala; napisaću neke crtice kad se festival završi; četiri večeri pune dešavanja, biće svega i svačega. Tek, prvo veče je bilo odlično: tri nastupa, svako za sebe sjajno.

Mlatarao sam fotoaparatom tokom večeri; osladilo mi se. Već imam neko iskustvo sa slikanjem ovakvih situacija i znam za mnoge zamke. Prvi put sam se odlučio da slikam sa ISO 200 i ISO 400 – pa šta bude. A obično bude toliko šuma da ne znam šta ću sa njim. A onda sam se setio da nikad nisam probao granice ISO faktora otkad koristim Lightroom; bilo je za očekivati da postoje neki pomaci. Setio sam se toga dok sam čekao da počne svirka. I da vam kažem: drago mi je što sam to uradio, jer je dobitak bolji nego što sam  se nadao…

Bilo je nekoliko snimaka izvedenih ciljano za fotku dana, od kojih je jedna “incidentalna” ispala tako da sam petnaestak minuta zurio u nju… U poslednji čas sam odlučio da neću da je lansiram kao fotku dana; umesto toga, pokušaću da nahvatam još sličnih fotki sledećih večeri, pa ću izabrati neku. Evo jedne fotke koju sam uradio iz ruke u ekspoziciji samo 1/13 (ali sam aparat naslonio na lice dok sam gledao kroz tražilo):

Reč je o grupi po imenu Frame Orchestra. Ne znam ništa o njima, čuo sam ih prvi put. Na slici nedostaje harmonikaš koji je , kao, glavni (on je levo od kadra), ali ovde ne jurimo reporterski snimak, pa to sad nije važno; uostalom, imam i dobru “reportersku”, ali nije ovako dobra kompozicija.

Ta stojeća lampa, koja je predstavljala kulisu za bend (sviraju kao u dnevnoj sobi, šta li), mnogo je smetala da izvedem ispravan kadar; gitarista je bio zaklonjen na većini fotki. Potrefila se dobra kombinacija obojenih svetala: zelena sa zadnje strane (vide se reflektori) i crvena s prednje, dobar komplement. Zelena korona na glavama gledalaca daje posebno dobar kontrast; to je i presudilo da izaberem ovu scenu kao fotku dana. Da ne pričam previše, jer je kasno: mišn akomplišd.

There is no spoon… There is no spoon…
Benasta primisao se pretvorila u benastu fotografiju. Tako to biva.

Više ne znam kad mi je upalo u misao i zašto. Lažem, sećam se: tokom radnog vremena, čekao sam na neke odzive od kolega i za to vreme sam prevrtao neke šalala blogove. Na nekoj fotomontaži, beše ono “There is no spoon” dete iz filma “Matrix” sa nekim stvorom umesto Nea, nisam ni gledao dalje… Međutim, zakači mi se ona misao iz scene “There is no spoon” u kratkoročnu memoriju, pa nikako da je izbacim odatle. Ode, pa se vrati, i tako satima, još od ranog popodneva.

Negde oko ponoći, pijem čaj od mente, kašičica u šolji, okrećem da rastopim med i rashladim napitak, kad evo ga opet… There is no spoon, there is no spoon…

Držim tako kašičicu u ruci, there is no spoon, there is no spoon, o boktemazo, dosta već jednom, smejem se glasno, there is no spoon, Jasna zaviruje iz predsoblja da vidi jesam li ja to najzad poludeo baš-baš da se vidi, there is no spoon, vidim fotoaparat na pedalj daleko na stolu, pa reko’ daj da vidim je l’ ima te kašike ili nema, there is no spoon, there is no spoon, neću da je savijam, mi po kući ne savijamo inventar da bismo dokazali da ga nema, nego sve mislim, there is no spoon, ako je nema, neće dospeti na fotku, a ako je ima, mišn akompišd.

I odradim četiri ekspozicije onako, sirovo, iz ruke, bez pripreme, bez malog tronošca, bez merenja, bez ikakve ranije ideje o rezultatu, neka je đavo nosi, samo da mi izbije tu misao iz glave već jednom.

I šta da vam kažem:

I tako to: ima kašike, ima kašike. Uspeo sam da zaustavim glupu parolu onog ružnog deteta iz filma, a usput i mišn akomplišd!

Večita tema: dokumentovanje raznih vina… Dakle, istina je: koliko god raznih vina da probamo, uvek će biti još jedno više. Sad je samo pitanje hoću li se setiti kako tačno izgleda svako koje mi se dopalo…

Večeras smo bili kod prijatelja da čestitamo rođendan mami porodice. Probali smo fini martini, sve sa maslinom… A onda smo mi, momci, prešli u navalni red gde smo krenuli da slažemo vince. Radni dan sledi, pa nismo preterivali; a kijanti se pokazao sasvim pristojno. Nisam neki ljubitelj takve klase vina (ja među crvenim vinima više volim teže forme, poput merloa ili kakvog dobro osunčanog kabernea). No, nije nepristojno. Beše to ovo vino:

Mučio sam se da u uslovima slabog svetla dobijem pristojan kadar; beše jedan bolji, ali sa prenatrpanom pozadinom kojoj nisam mogao ništa. Ovo je ceo kadar: bolje nisam mogao. A ako malo bolje obratite pažnju, videćete na čaši moju ruku kako drži fotoaparat oslonjen o sto… Ništa specijalno ni kao forma ni kao rezultat, ali dokument ostaje. Mišn akomplišd iako nisam ništa novo naučio. Pa čak ni o vinu.

Ovo nije fotografija, ali šta se tu može: za bolje nisam imao daha…

Ceo dan se mrcvarim jer sam prošle noći okrenuo cajger na dnevno radno vreme, pa sam bio dremljiv još kad sam ustao u šest ujutru… Kopao sam posle po gomili knjiga i stalno mi je smetala nekakva kutija od patika u kojoj…

De, čekaj malo. Polako.

Dakle, kutija. U njoj se nalazi kolekcija od jedanaest crteža na papirima formata A4. A tu kolekciju su mi ekskluzivno upriličili Kaća i Marko kao rođendanski poklon, pakujući je u kutiju od patika na čiji poklopac su pride napisali i čestitku. I sad ja čuvam tu kutiju, nemam kud… Rekoh sebi odavno  da bi trebalo da digitalizujem sve crteže, što do sada nisam uradio. I tako, večeras mi dođe žuta minuta da napravim kolaž od dve najomiljenije: dečica su napravila po jedan rad na temu “čika za kompjuterom”. I kao što rekoh, to sad teško može da se smatra fotografijom, ali bože moj, nemam skener nego turam crteže pod objektiv…

I tako, kod Marka imam svoju fotelju “na točkiće”, a Kaća je pripazila da mi obezbedi tastere od 1 do 12. A gde sam lepše ispao, ne mogu da odlučim. Kod Marka sam nasmejan, a kod Kaće mi je sačuvana kosa vezana u rep. I kod Kaće se ne vidi da imam 0,125 tona…

More, kako vam drago. Mišn akomplišd.

Ponekad iz mene izbije stari ljubitelj mačaka… A ova je izazvala i jednu asocijaciju…

Odavno u kući više nemamo mačke. Razjurili ih kerovi koji, osim što su lepi, nisu ni korisni ni isplativi. Ali dobro ,to je neka druga tema: kad živite u kući u varoši u kojoj ima mnogo paorskih dvorišta, onda je mačka neophodna. Pogodićete i zašto…

Svakakvih mačaka je bilo u našoj kući. A najbolji lovac od svih beše neka mačka koja se prišljamčila u domaćinstvo kao ratni veteran: bila je to ona poludivlja “tigrasta” sorta, a kad je došla već je bila bez repa i bez jednog oka. Tamanila je pacove do mere da ih na kraju više nije bilo na tavanu. Noćima smo slušali borbe na tavanu, a onda smo s jutra zaticali pacove na travnjaku, pa čak i na terasi. Manje gadljivi bi se prisetili da je to bio dobar znak: kada mačka ostavi svoj ulov ispred domaćinovog praga, to je znak vrhunske privrženosti domaćinstvu – to zver deli svoj plen.

Svega toga sam se setio kad sam danas, ispred pekare, video jednu mačku kako mirno leži na zimi dok ljudi prolaze. Prišao sam joj lagano u nameri da je ne uplašim dok je budem slikao – i uspeo sam. Ostala je da leži i kad sam otišao.

Možda scena nije baš najprijatnija za gledanje, ali tako je to u stvarnom životu – suočavaš se i sa stvarima koje nisu baš lepe za gledanje. Što se mene tiče, ovo je uspešno uhvaćena slika životinje sa kojom sam imao kontakt očima. Mišn akomplišd.