Category: Foto radovi

Što bi ono rekli ovisnici o kladionicama: “iz keca u dvojku”: da nije bilo jednog škart-snimka, ko zna kad bih uslikao ovo. A kanim se odavno.

“Da li mi ovo dobro stoji?”, upita me Jasna. “Slaže li mi se sa bluzom?” Jao, što ne volim kad mi ostavlja ta pitanja. No, šta da se radi: posao joj takav da je u kontaktu sa mnogo ljudi, mora da misli na spoljni izgled. Ja radno vreme provodim u trenerci i papučama… A to o čemu je pitala je neka đinđuva, nešto veliko i komplikovano, ima je odavno. “Pridrži ovo, uperi ka toj đinđuvi, sad ćeš da vidiš!”, rekoh i dadoh joj LED lampu da osvetli to čudo. Uhvatim jedan kadar i najzad ocenim naglas: “Odlično je! Evo, vidi!”, kao da nije već videla u ogledalu… Samo je odmahnula glavom; šta će, vezala se s ludakom, pa sad trpi.

Mislio sam da sam našao fotku dana u jednoj jedinoj ekspoziciji. Za sve ovo vreme otkad traje projekat ‘jedna na dan”, to sam uspeo možda još jednom ili dvaput, ne sećam se tačno.

Ali, vraga: tek kad sam otvorio fotku u Lightroomu, shvatio sam da je mutna. Pa da, bila je to ekspozicija od jedne desetinke, presporo da se uradi makro iz ruke. A krupni plan, moralo je da ide kao makro. Jooooj, hoću pravi fotoaparat!…

Nije bilo druge nego da odem do mesta na kom Jasna drži svoju kolekciju perlica, ogrlica, đinđuva, raznih čuda kojima ni imena ne znam. I poigram se onako, bez nekog određenog cilja osim da dosegnem nekoliko ekspozicija kojima mogu da se igram. Radio sam pod malim blicem u aparatu (bilo mi mrsko da kačim veliki) i jedini pravi zadatak beše da napravim snimke koji su pravilno osvetljeni. Nije bilo lako, ali sam uspeo: na kraju sam se malčice igrao nekim filterima i na kraju dobio ovo:

No, bilo je tu još zanimljivih uglova (ovo nije cela širina palete đinđuva) i efekata (mada je dominirala baš ovakva obrada), pa je opet radila statistička metoda “eci peci pec”… Ne: dopala mi se ravnoteža koju sam, sasvim slučajno, pogodio sa ova dva krupna komada na ključnim tačkama kadra. Scenu sam iskosio tokom slikanja i uopšte nisam imao ideju da dobijem baš to. Eto, da ona fotka rano popodne nije ispala škart, ko zna kad bih došao do ove. Mišn akomplišd.

Ovo bi moglo da boli… A sad jedan dokument na moj račun.

Bez obzira na varijabilni tempo objavljivanja na Suštini pasijansa (a tako će i ostati), neki plan mora da postoji. To je posebno postalo izraženo sad kad je organizovana ekipa saradnika (uskoro kreće i četvrti stalni saradnik): valja praviti rasporede.

Otkad sam krenuo sa Suštinom pasijansa prošlog marta, za planiranje koristim jednu visoko sofisticiranu metodu uz pomoć nekih uređaja i materijala: išpartam lenjirom komad papira, udarim datume koji slede i vremenske odrednice koje inače koristim, zalepim papir selotejpom, pa opal’ plajvazom po njemu.

Sad će se naći neko da primeti da sam ja svojevremeno trubio o temo nekom programu koji služi za uređene tabele. Jesam, trubio sam. I ne, Excel nije toliko udoban i efikasan kao što su to papir i olovka. Ovo na stolu mi je uvek u prednjem planu, a ne zaklanja druge sadržaje na ekranu: mogu da se skoncentrišem gledajući u raspoložive vremenske slotove ili da razmišljam okolo-naokolo škrabajući po poljima. Pričajući tako sa Milošem o raznim iskušenjima te vrste, rešim da mu ilustrujem metodu koja se pokazala efikasna za jednog korisnika tokom osam meseci; sad je postala nedostatna u višekorisničkom okruženju… I pošaljem mu fotku koju sam posle još obrađivao i igrao se u pokušaju da istražim razne presete.

Ljuta metodologija, a? Taj crvenkasti ton pri dnu je odsjaj sa mojih obraza, pocrveneo sam od stida… Not!

Našao sam zanimljivu kombinaciju preseta koja će dobro poslužiti za isticanje kontrasta nad detaljima. Posebno me se dojmio taj blagi gubitak fokusa na slici; ne govorim o zamućenosti u prednjem planu (makro režim, fokus na sredini), nego ukupnom dodatnom utisku; kad bih vam pokazao neobrađenu fotku, videli biste da to nije mutno. Nisam znao šta ću dobiti, a nisam ni zamišljao unapred šta bih hteo; sa te tačke, mišn lost; nego sam ipak nešto naučio, pa je mišn ipak akomplišd.

Lišće sa oraha je najzad potpuno otpalo. Vreme da osvežim onu scenu.

Setićete se, postoji jedna banalna scena koju slikam kroz prozor svog predsoblja: dimnjak na komšijinoj kući i orah u drugom planu, taj je čak u trećem dvorištu. Scena je jednostavna, ali dobro posluži za prikaz doba godine. Kad bih bio dovoljno stpljiv da napravim time-lapse film od fotki hvatanih godinu dana, ovo bi bila scena kojom bih se igrao. Nisam baš toliko pošašavio: zasad su dovoljne fotke koje sam uradio ranije u projektu “jedna na dan” (ova, ova, ova, ova i ova), mada sam propustio žuto lišće. No, ostaje još krošnja pod snegom i biće dosta.

Ova fotka je načinjena malčice pod pritiskom jer sam bio zauzet krupnim poslom i nisam bio opušten. Da, škola veli “opusti se” – to je važan preduslov da dođete do boljeg rezultata. Ipak imam nešto zanimljivo:

Da odmah napomenem: ne, vazduh nije bio toliko ljubičast, mada je imao neku čudnu notu zbog te oblačnosti i relativno visoke vlage u vazduhu kasno popodne. Iz tog razloga sam i obradio scenu tako da više liči na crtež nego na fotografiju. Kao što rekoh jednom prilikom, moja misija je da slikam, a ne da fotografišem. A to što se može slikati i fotoaparatom prestavlja malecku povoljnost za mene.

Sad čekam sneg. A u međuvremenu, mišn akomplišd, bez obzira na ovaj fantomski ulaz tame s leve strane. Boktepita kako se to stvorilo.

Jedna tema je povukla drugu, pa tobože nisam imao kud. Teško žabu u vodu naterati.

U komentarima uz prilog o filmu “Gospodar prstenova” Ralfa Bakšija razvila se diskusija o knjigama, o čitanju, o ponavljenom čitanju i o čitanju kao strasti. I pomenuh kako sma knjigu pročitao šest puta, na zgražavanje drugara. Pa šta ću, siroma’… A onda se pomenuše tri knjige…

I setim se, a nije da nije, jedna mi stoji stalno na dohvat ruke umesto u polici. To je jednotomno izdanje na engleskom, koje mi je Komšija doneo pre nekoliko godina na poklon. Beše to onog jedinog leta kada je malo svratio kući iz Amerike (a sad se, srećom, vratio). Znao je dobro koliko volim knjigu (on ne deli moje ushićenje; šta ćete) i potrefio je. Baš je ta knjiga bila predmet šestog čitanja i, kao što rekoh, ispostavilo se mnogo lakše nego što sam se plašio da će ispasti.

Da bih naglasio da o “Gospodaru prstenova” mislim kao o jednoj knjizi (pa bila u tri toma ili jednom), rešim da uslikam svoje primerke. Ono “Nolitovo” tvrdo koričeno izdanje koje sam kupio još 1983. toliko je ofucano da baš i nije za prikazivanje (razni su ih čitali, ukupno oko dvadesetak puta). I zamislim neku mračnu predstavu ove jednotomne knjige.

Eksperiment se sastojao od pet ekspozicija i raznih smerova obrade u postprodukciji, uglavnom samo preko preseta koje sam nagurao u Lightroom. Dva poslednja kandidata su brzo odskočila, a konačni izbor sam odredio naučno-recitatorskom metodom “en-den-dina-savarakatina-savaraka-tika-taka-aja-baja-buf”. I evo je.

Mišn akomplišd.

Šta da vam kažem, nego sledeće: bilo kakva oštra fotka Didike iz blizine se može smatrati sjajnim uspehom…

Didi je ženka foksterijera, kućni ljubimac porodice Jasninog brata. Tako umiljato kuče se ne sreće svaki dan: dešavalo se da uđemo u dvorište, ona nas dočeka radosnim skakutanjem, a onda skakuće pred nama na zadnjim nogama unazad i po dvadesetak metara…

Išao sam nekim poslom tamo, pa sam strpao fotoaparat u džep u čvrstoj nameri da uslikam Didiku u krupnom planu. Nije bio problem da je namamim da mi skoči u krilo (štaviše: problem bi bio da je sprečim u tome). A onda sam iskusio značenje izreke “lakše reći nego učiniti”… Posle pet minuta borbe koja je verovatno ličila na nekakav crtani film i petnaestak ekspozicija koje su sve do jedne škartovi°, odustao sam i predao se – ne ide, pa ne ide: ko će sa ludim kučetom na kraj izaći.

Petnaestak minuta kasnije, kao da je znala da mi je nešto kriva, Didi je došla pred mene i stala mirno. Čačnuo sam je da ispitam hoće li ostati – jeste. I nije se pomerala možda ceo minut; neverovatno (Banči mi neće verovati). Prva fotka koju sam tad uhvatio je i najbolja, kako to obično biva…

Znalci će primetiti da je Didi čupava; bila je letos na šišanju, a sad je grehota mučiti je na pragu zime; ima vremena do sledećih izložbi.

A ja već rekoh: svaka fotka ovog kučeta koja je oštra, smatra se uspešnom. Prema tome, mišn akomplišd.

 

__________
° Ne mogu da odolim, moram da vam pokažem bar dva trenutka iz pomenute bitke.

Ove dve fotke sam izdvojio zato što uz malo mašte možete dočarati šta se dešavalo…

Kako su mi dani kratki! Ne mislim na obdanicu, mislim na budno stanje!… To spominjem zato što je nedostatak vremena počeo da utiče na kvalitet fotografija. Izvlačim pouke iz empirijskih rezultata.

Jeste da je bila nedelja, ali bilo je previše posla i nisam se bogzna koliko odmarao. Valjalo je postići sve ono što preko nedelje ne mogu, pa sam žrtvovao opuštanje. Ama, žrtvovao sam i klopu: jednog časa tokom rane večeri, osetio sam toliku glad da nisam mogao da se kontrolišem. A proja je mirisala kao da je iz raja izašla, a ne iz rerne…

Ima neke istine u onome da gladne oči drugačije vide. Ajde-de, nisam ja bio gladan, nego ono što Lale kažu ješan. Gubim kontrolu i sad mi je na savesti da se podvedem pod… ali, čekaj malo, to je neka druga tema.

Dakle, gladne oči drugačije vide. Odlučio sam da uslikam dva komada proje (onoliko koliko bih smeo da pojedem kada bi me neko kontrolisao) i da to razvijem u fotku dana. Dok sam radio, svaka ekspozicija je izgledala lepša od prethodne – a žurio sam da završim, pa da jedem…

Kad sam uzeo fotke na obradu… No, prvo pogledajte rezultat:

Dakle, kad sam uzeo fotke na obradu, bio sam već sit. Proš’o voz, nije mi više bilo stalo do proje (mada, biće svašta kad Jasna vidi koliko sam pojeo), a nijedna fotka u špilu od njih deset nije bila valjana. Već sam se zaputio da napravim neku drugu sesiju, ali sam zastao. Čekaj, rekoh, pa projekat “jedna na dan” nije lov na remek-dela, nego dnevnik razvoja kroz iskustvo. analiza grešaka je nužni deo tog iskustva. A najveća greška je da sam racionalni pristup zamenio ushićenjem o hrani u času kad sam bio gladan; to je mnogo važnije saznanje nego da sad pričam o distorzijama boje ili trivijalnoj kompoziciji. Podsetiću vas da najbolje fotografije bivaju osmišljene pre nego što se pristupi samoj sesiji fotografisanja – ovde nije bio takav slučaj.

Mišn not akomplišd, presuđujem. Ne može se raditi jedno, a misliti na drugo – osim ako je to drugo usmereno u rezultat prvog; nije bio takav slučaj u ovoj sesiji. Pouka je jasna i kvalitetna, ali neću da je koristim kao alibi. Umesto toga, ova fotka će ostati kao podsetnik kako ne treba da se radi.

Kada je novembarski dan sunčan, onda je baš sunčan. Tada bude moguće hvatati neverovatne boje koje u drugo doba godine ne postoje.

Već sam stekao neko iskustvo sa momentima kada u novembru bude lepo vreme. Tad valja izlaziti iz kuće i hvatati poslednje tragove sunca, jer toga neće biti do kraja marta. Istrčao sam u dvorište i rešio da napravim neku ekstravagancu sa bojama, pa šta god ispadne.

Brzo mi je u kadar upao nekakav mali crveni kišobran sa dečijih kolica, okačen u našem dvorištu o komšijinu kotarku. Uzeo sam to čudo, odneo ga u baštu, pa krenuo da se zevzečim sa njim. Već dok sam radio, setio sam se jedne sesije od prošle godine u kojoj sam došao do nemogućih kombinacija boje svetla. Bilo je jasno da ću izvesti nešto slično, ovog puta baš ekstravagantno zbog crvene boje kišobrančića. Gurnuo sam ga u stub za lozu, pa slikao odozdo spram neba… Brzo sam došao do rezultata koji sam posle zgotovio u obradi.

Istina je da su plava i žuta malo dopingovane, ali ko je mogao da odoli. Kad napravite efikasan hodogram obrade, tada eksperimenti ne bole. Mišn akomplišd.

Ponekad te slika sustigne tamo gde si najmanje mogao da očekuješ…

Tokom popodneva sam svratio u banku da odnesem AdSense ček (spasibog, jedva se nekako nakupilo za isplatu posle… posle dosta vremena), pa usput stanem i pred bankomat iliti uređaj u narodu poznat kao “zid plača”.

Izašle su mi samo novčanice od 500 dinara; ne pravim pitanje, nego je bitno za priču to što su novčanice ispale zadnjom stranom nagore. Da su novčanice bile složene kao i obično, verovatno nikad ne bih uočio ovo što se zateklo na jednoj od njih, gornjoj u šteku. Pogledajte:

Ajd’ što sam se uzdržao da se ne nasmejem glasno pred poprilično naroda koji je bio zatečen u banci, nego… Kako da vam kažem: ovo apsolutno liči na moj rukopis. I ne samo to: ja sam levoruk i kad nešto precrtavam, onda to činim zdesna ulevo i odozdo nagore. Probajte sami: ako ste desnoruki, najverovatnije precrtavate sleva udesno, takođe odozdo nagore. To znači da je onaj ko je odlučio da devalvira ovu novčanicu za jedan dinar takođe, gle koincidencije, levoruk. Ajde-de, nego ovo je malo previše – i levoruk i rukopis koji liči… Boga mi, vreme je za zna-se-koju špicu.

Odjavljujem se uz konstataciju da motiv na fotki jeste incindentalan, ali je novčanica bila zanimljiva i kao predmet makro fotografisanja. Mišn akomplišd.

Otkad nisam video ovako lepu gomilu…

Bili smo kod prijatelja na nekoj večerici i druženju. A tamo, u prikrajku, trenutno pored sezonskog aranžmana u uglu dnevne sobe, stajala je korpa puna dunja. Koliko čujem, sledećeg vikenda će se praviti kitnikes. Uh, boktemazo, otkad nisam probao kitnikes, onaj pravi, što nije presladak. Moraću da preporučim svoje degustatorske kapacitete…

Uglavnom, ko bi odoleo takvoj sceni. Poigrao sam se malo i na kraju dobio ovo:

Pošto je fotka spontano izvedena, a ne planirana unapred, nemam šta veliko da pričam. Tek, nisam čak ni ukrao jednu dunju da mi malo miriši na stolu, a onda da je pojedemo. Zadovoljio sam se krađom scene; mišn akomplišd.

Ovo postaje sve zanimljivije. Međutim, glavna pouka i dalje glasi “lakše reći nego učiniti”…

Ostadoše još dve-tri teme iz fotografija koje sam video a koje bih hteo da rekonstruišem (ili makar da pokušam, do mere svojih skromnih kapaciteta). I da znate, sve mi se više dopada kao epizoda, jer naučim nešto usput. Karakteristika ovog nastupa je takva da se razlikuje od dosadašnjeg uobičajenog načina – to nisu fotke koje sam zamišljam, pa unapred u njih ugrađujem i limite za koje znam da postoje. umesto toga, moram da smislim kako ću da rešim neko pitanje.

Pažljiviji posetioci sa dužim stažom na Suštini pasijansa će se svakako setiti da sam se već igrao vatrom… To jest, plamenom. Tema je fascinantna i, da vam iskreno priznam, jebeno teška za izvedbu. Bez posebnih filtera (koje ja svakako nemam) plamen probija dinamički opseg (klipuje), jako je teško izvesti kompoziciju koja ima iole smisla i neophodna je ozbiljnija postprodukcija.

A sad sam pride iskomplikovao stvar. Hteo sam da to bude makro vrha šibice u plamenu, kao na fotki koju sam video negde, i da, ako je moguće, svetlost tog plamena bude jedini izvor svetla.

Za makro ni po jada – tako je i bolje, jer se kompozicija rešava “na prirodno”. Ali, to oko svetlosti plamena kao jedinom izvoru… Jedva živ sam uhvatio fokus… Od deset ekspozicija koje sam napravio, tri su bile eksplicitni škart, četiri su bile totalno nezanimljive i bez potencijala da se dalje obrađuju, a samo tri su preostale za čačkanje. Presudio je oblik plamena.

Na izabranoj fotki je na kraju nedostajala ključna količina kontrasta koji bi istakao teksturu pocrnelog dela šibice; kada sam to sredio u Photoshopu, pa postavio pristojni unsharp mask, okolni šum je napravio još gore nego što je bilo. Najlakše je preko okolo-naokolo… Duplirao sam sloj, preoštrio ga, pa izbrisao sve osim samog tela šibice. Onda sam malo smanjio punoću gornjeg sloja, da ne ispadne baš preoštro, a zatim slepio slojeve. Nisam morao da se brinem oko preostale dinamike – ova vinjeta nije veštačka (kao što često umem da je upotrebim), nego sam je dobio laganom promenom dinamike tamnih tonova dok nije sama postala očigledna.

Rezultatom sam prilično zadovoljan, mada moram priznati da ima tu još nekih detalja kojima bi bilo zgodno vratiti se. Ostaviću to za neki drugi put. Mišn akomplišd.