Fotografija dana, 17. novembar 2011

Ovo bi moglo da boli… A sad jedan dokument na moj račun.

Bez obzira na varijabilni tempo objavljivanja na Suštini pasijansa (a tako će i ostati), neki plan mora da postoji. To je posebno postalo izraženo sad kad je organizovana ekipa saradnika (uskoro kreće i četvrti stalni saradnik): valja praviti rasporede.

Otkad sam krenuo sa Suštinom pasijansa prošlog marta, za planiranje koristim jednu visoko sofisticiranu metodu uz pomoć nekih uređaja i materijala: išpartam lenjirom komad papira, udarim datume koji slede i vremenske odrednice koje inače koristim, zalepim papir selotejpom, pa opal’ plajvazom po njemu.

Sad će se naći neko da primeti da sam ja svojevremeno trubio o temo nekom programu koji služi za uređene tabele. Jesam, trubio sam. I ne, Excel nije toliko udoban i efikasan kao što su to papir i olovka. Ovo na stolu mi je uvek u prednjem planu, a ne zaklanja druge sadržaje na ekranu: mogu da se skoncentrišem gledajući u raspoložive vremenske slotove ili da razmišljam okolo-naokolo škrabajući po poljima. Pričajući tako sa Milošem o raznim iskušenjima te vrste, rešim da mu ilustrujem metodu koja se pokazala efikasna za jednog korisnika tokom osam meseci; sad je postala nedostatna u višekorisničkom okruženju… I pošaljem mu fotku koju sam posle još obrađivao i igrao se u pokušaju da istražim razne presete.

Ljuta metodologija, a? Taj crvenkasti ton pri dnu je odsjaj sa mojih obraza, pocrveneo sam od stida… Not!

Našao sam zanimljivu kombinaciju preseta koja će dobro poslužiti za isticanje kontrasta nad detaljima. Posebno me se dojmio taj blagi gubitak fokusa na slici; ne govorim o zamućenosti u prednjem planu (makro režim, fokus na sredini), nego ukupnom dodatnom utisku; kad bih vam pokazao neobrađenu fotku, videli biste da to nije mutno. Nisam znao šta ću dobiti, a nisam ni zamišljao unapred šta bih hteo; sa te tačke, mišn lost; nego sam ipak nešto naučio, pa je mišn ipak akomplišd.