Počelo je potpuno bezazleno. Pitao sam koji foto aparat da kupim da bih pravio lepše portrete svog deteta. A onda se otrglo kontroli…
Bio je ponedeljak, 14. mart tekuće (još malo) godine. Planirao sam put s detetom po Italiji, i palo mi je na pamet da bi tom prigodom bilo dobro napraviti neke lepe fotke za uspomenu, te da je vreme da nabavim malo ozbiljniji aparat od idiota. Obratio sam se jednoj mailing listi gde se nalazi par drugara za koje sam znao da se temeljno bave tom problematikom – moj zahtev je bio da pravi dobre slike (u tome je poenta, jel’te), da ne moram da se mlatim s izmenom objektiva, i da mogu da pravim fotografije gde mi je dete u fokusu, a pozadina blago zamućena (čuo sam ja ranije da ima neka blenda koja može da se otvara i zatvara, ali nisam to dovodio u vezu).
Drugari su bili predusetljivi, palo je par predloga. A onda je u listu uleteo Grba. Rezultat: u ovih proteklih par meseci pržio sam se na suncu, rizikovao da propadnem više puta kroz ruševine ili da dobijem po tintari od selj zemljoradnika, smrzavao se po magli ispod mosta dok mi se koža s prstiju lepila za stativ, a manjak sna da ne pominjem. Da, i puno mi je srce, da ne zaboravim. 
Godišnji svetski sajam pivarske industrije. Kao i obično, prve večeri se skupiše u lokalnoj pivnici stari znanci iz raznih firmi, komercijalisti koji vole da se napucavaju čije pivo je bolje. I krene maltretiranje konobara.
da to posle stavim na Suštinu pasijansa.
