Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
“Dokle ćeš slikati samo hranu? Samo jedeš i jedeš. Jednog dana nećeš moći da ustaneš sa stolice…”
A šta da radim kad uživam… Da, znam da jedem previše. Znam i to da sam prilikom one dijete rekao sebi da je bolje da umrem od infarkta nego od tuge. I da ne nastavljam metafiziku, nije ni vreme ni mesto.
Tek, popodne je bilo pet redova bakinih kolača… 
Poslednja dva komada sam ostavio da ih slikam; žurim da ovo napišem, pa ću pogrickati i njih.
Mišn akomplišd; vraćam se knjizi. 
Gde su kurve, tu su i špijuni. I obratno
Knjiga Isusa Navina obaveštava o poznatoj špijunsko-muzičko-običajno-koljačkoj aferi koja se dogodila u gradu Jerihonu. Isus je, naime, dobio uverenje od Boga da će osvojiti grad Jerihon — a takođe i ostale zemlje. Ipak, ne zna se zašto, nije se zadovoljio tim obećanjem — iako je mogao leći da spava pošto je već bio siguran u pobedu — već je, pre no što je pristupio opsadi, poslao, za svaki slučaj, dvojicu agenata kontraobaveštajne službe, dobro snabdevene, kao uvek u takvoj situaciji, tamošnjom valutom. Bili su to mladi momci, sasvim bistri, samo nešto lakomisleni. Tek što su ušli u grad, odlučili su da isprobaju razne tekovine civilizacije kakve dugo nisu imali u vojnoj službi; imajući u džepu podosta gotovine, krenuše uveče ulicama tražeći kuće s crvenim fenjerom, a takvih beše nekoliko u tome gradu, slavnom zbog svoga visokog kulturnog nivoa. Brzo nađoše željeni objekat i, vođeni nezemaljskim nadahnućem, naiđoše na jednu damu po imenu Rava.
Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 11)”
Kako bi izgledao svet u kome ne bismo mogli da otkrijemo nikakvu budalaštinu tokom barem nedelju dana? Postoji li takav svet?
Verovatno bi se dalo naći nekoliko dana mira po nekim tibetskim manastirima, mada je i to prilično diskutabilna stvar, s obzirom na to da su se Dalaj-Lama i ekipa u izgnanstvu dali u drugovanje sa medijima ne bi li upoznali svet sa svojom mukom.
Ta misao se polako okreće za drugom: sad kad ste povezani toliko da svako može da vas uhvati kad god to poželi, jeste li zaista srećniji nego što ste bili pre?
Da preinačim svoje pitanje: nedelja je, to izvesno i sami znate. Kako tačno glasi vaš izgovor što sada niste negde drugde, a ne pred računarom? Kako glasi vaše mršavo opravdanje što niste isključili svoj mobilni telefon barem danas?
Kada ste poslednji put uživali u tišini?
– * –
Šta reći, a očuvati pribranost?
Ma ovo je neka fotomontaža.
Tako, brate!
– * –
Pesimista se žali na vetar.
Optimista se nada promeni pravca.
Vođa podesi jedra.John Maxwell
– * –
Ovo je jedan vrlo diplomatičan pas.
Što nismo imali ovako nešto onda. Eh, mladost mi prođe u slušanju dečije dreke.
A sad malo naturaliznma. I to posnog.
Bili smo pozvani kod kumova na kondicionu vežbu: naš drug Momo, kikindski zet rodom iz Prčanja, skuvao je pun veš-lonac slatkog kupusa u vrlo natur varijanti, sve sa rebarcima na dnu lonca. Ko je hteo da sipa, morao je da ustane, eto toliki je lonac bio. Pogibija beše odgovarajuća; a vino iz domaćeg podruma, otočeni vranac od grožđa dobavljenog iz Makedonije, taman sazreo da se proba. I proba. I proba… I… E!
Bio sam kritikovan što nisam uslikao sadržaj lonca pre nego što smo ga rasturili. Šta ja znam, nekako mi je na početku nedostajala priča u svemu tome, rekoh. A kad smo kod priče, gle epiloga: tanjirić s koskama… I tako: sledi naturalizam najsirovije vrste, i Rjepin bi mi pozavideo.
A šta ja sad tu da pričam. Bolje da ne govorim ništa, je l’ tako! 
Mišn. Akomplišd. Yeah.