Day: December 2, 2011

Fotografija dana, 2. decembar 2011

Oštrina je precenjena, što ono reče moj drugar. Kad se tome pridoda atmosfera filmskog kadra u kome fali samo Max von Sydow sa koferom u ruci, sve je na mestu.

Ama, danas još gore nego juče. Fotografija dana je trebalo da bude neka iz debelog špila uhvaćenih na popodnevnoj degustaciji vina u Radničkom domu u Kikindi… Meračio sam otkad sam saznao da će da se održava. Avaj, kad se štrca olint u nos, onda o degustaciji vina nema govora. Do vraga, nisam otišao ni da pogledam ponudu, a kamoli da sam otišao na večeru koja je organizovana, sve sa profesionalnim somelijerima…

Ostao sam kod kuće.

Ustanem iz kreveta u kom sam proveo veći deo dana i ugledam scenu koja me je momentalno podsetila na onu scenu u filmu “The Exorcist“. Izađem na terasu sa fotoaparatom i dobijem šta sam hteo već u drugoj ekspoziciji. No, nisam odmah shvatio kakav rezultat imam…

Samo da vam pokažem fotku, pa ću onda da nastavim priču…

Fotografija dana za 2. decembar 2011.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 2. decembar 2011”

Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 2)

Može li se računati na nesebičnu ljubav?

Lekcija II
Izrailjski narod i posledice nesebičnosti

Stupio sam s vama u savez zato što vas milujemDeklarišući, u više mahova, svoju naročitu ljubav prema narodu izrailjskom, Bog je u jednom trenutku izjavio, manje-više, ovo: Ne zato što bi vas bilo više nego drugih naroda, prihvati vas Gospod i izabra vas — jer naprotiv, vi ste, kao što je opštepoznato, brojno najslabiji. Stupio sam s vama u savez zato što vas milujem.

To je jasno i jedino razumno postavljanje pitanja. Ljubav ne traži obrazloženja. Ponekad ima pokušaja da se ona racionalizuje, govori se kako neko nekog voli zato što je takav a ne drugačiji, što se ovo ili ono u nekom ceni, što ima ove ili one vrline itd. Sve su to obična, nevešta i čak nepotrebna pravdanja. Autentično dopadanje ne mora da se pravda — dovoljno ga je utvrditi; nešto se dopada ni radi čega, bez ikakvog razloga, nesebično. Bog je, po mome mišljenju, postupio pošteno izjavljujući to svome narodu. I još više — izjavljujući svoje nesebično dopadanje i ničim nezasluženu volju da pruža zaštitu — on je prema svom narodu preuzeo izvesne obaveze koje su brzo imale da se ostvare. U toj izjavi Bog je blesnuo — priznajmo da mu se to dešavalo samo izuzetno — velikom vrlinom nesebičnosti.

Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 2)”

Može i bez Photoshopa

Kada me je jedan prijatelj uvukao u fotografske vode pre nekoliko meseci, jedna od dilema pred kojom sam se našao je koliko je dozvoljeno menjati fotku kasnije u obradi? Pitao sam ga da li se to može nazvati fotografijom ako sam bilo šta brljao posle pritiska na okidač? Brzo me je razuverio, argumentom da je najvažnije ono što na kraju predstaviš svetu kao svoj izraz, bez obzira na međuprocese – uostalom, klasični fotografi su decenijama muljali hemikalije kako bi na papiru postigli odgovarajući prikaz.

Sandy Skoglund je otišla korak dalje (ili bliže, ako gledamo hodogram). Pošto svetovi koje ona fotografiše postoje samo u njenoj glavi, a u doba kada je rešila da ih predstavi ostatku sveta nije postojao Photoshop, rešila je da ih sama sagradi kako bi mogla da ih zabeleži na fotografskom papiru.

Radioactive cats

Mogao bih sad da razglabam na temu primene kontrasta u njenim fotografijama, isticanja mnoštva neonskim bojama, kompozicije, itd… Bolje je da sami gledate njena dela, ne treba vam bolji kritičar do vaših sopstvenih očiju.

Trka

Poeziju slabo čitam, al’ volem, kako reče Lala iz vica.

Trka

U rasvit,
organizator je pokazao CILj!
Trka je počela!
Svesrdno grabimo napred;
vukli smo
orošeni, zadihani; zabrinuti.
Behu najbolji isprednjačili,
mi u časnoj sredini.
Hvala bogu bejaše gorih.

Oko podne
rasturiše trkači se;
najbolji se jedva vide,
u jari trepere.
Ni traga od zadnjih.
Postasmo bolji,
smanjismo tempo.

Novi CILj pokaza organizator;
brižno odabran.
Cilj koji nam je odgovarao!
Prvak se sada udaljavao od cilja.

Mi smo se smejali
i
brali ljubičice.
Do pred noć,
još nekoliko puta je
pravac menjan cilja.
Mi
favoriti
pevali smo u ritmu.
S buketima,
lako
zadihani
okončavamo Trku.
Pobeđujemo skupa.

Mikrofon pod nos stavljaju nam
i skromno velimo mi
slavnu onu reč
“Važno je učestvovati”.

Svi pljeskali su.
Mogao niko više da se nije seti:
Koja je razlika između prvog
i zadnjeg.

Vukota Babović

Planeta Zemlja, kroz koju godinu…

Tačnije, kroz sto miliona godina…

Malo nauke: šta će vam faliti? Pa još malo Debisija da začini sliku.

Ne mogu da se ne zapitam: hoćemo li se upetljati u ove promene? Suviše se vulgarno ophodimo prema materijalnim artefaktima kao što su gradovi i infrastuktura: poželećemo da ih sačuvamo po svaku cenu. A sto miliona godina je sasvim dovoljno vremena da smislimo neko kapitalno sranje koje će sprečiti prirodu da čini po svom.