Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
“Zli proroče, ne znam pravo, da l’ si ptica ili đavo,
Da li te je Đavo poslo, il’ te bure izbaciše
Sama, al nezastrašena, u tu pustu zemlju sena
U dom ovaj opsednuti, – zaklinjem te, ah, ne ćuti
Reci, reci ima’ l melem jada, što me izmučiše?”
Reče Gavran: “Nikad više”.
(nastaviće se)
Filmovi su nas premalo naplašili. Stvarnost je strašnija. Jedino što u stvarnosti asteroidi ne padaju na Brodvej i na Jelisejska polja. I da ne zaboravimo Tadž Mahal…
Kako javlja NASA, a prenose razni sajtovi posvećeni astronomiji, asteroid pod oznakom 2005 YU55 će proći blizu nas – na oko 0,85 rastojanja od Zemlje do Meseca. Ova crna kamenčina prečnika oko 400 metara se može smatrati opasnom, jer se ne bi raspala u atmosferi. Istina, katastrofa koju bi ovaj asteroid izazvao bi bila “samo lokalnog obima”, što je eufemizam za “rasturio bi sve par stotina kilometara okolo, a ostali bi se izvukli”.
Bliski prolazak će se desiti 8. novembra. Bezbedni smo od ovog asteroida, kako javljaju naučnici, barem sledećih stotinjak godina. A sledeći ovako blizak susret (za koji znamo, to jest) desiće se 2028. godine, kad oblutak 2001 WN5 prođe na udaljenosti od oko 0,6 udaljenosti Meseca.
Da citiram autora teksta na Astronomskom magazinu: treba posmatrati nebo! Valjda neko gleda. A možda neko nešto preduzme ako zatreba.
Samo da ne budu neki kao Brus Vilis i Ben Aflek ili smo jebali čvorka.
(tnx Brandy)
Znate li? Ja nisam znao.
Priča je blesava je do bola, a znanje koje ćete steći ako naučite ovo spada u kategoriju beskorisnih znanja. Rečju, idealno za Suštinu pasijansa!
Elem, negde polovinom 18. veka, u Francuskoj beše izvesni Étienne de Silhouette koji je bio ministar finansija kralja Luja XV. Tokom Sedmogodišnjeg rata, dotični je našao jedno jedino rešenje dužničke krize Francuske u drakonskom oporezivanju najbogatijeg sloja građanstva (hm…. zvuči zanimljivo…). Ti nameti su bili toliko visoki da su realno uticali na dotadašnje navike bogataša, uključujući i odricanje od naručivanja portreta članova cele familije.
Tada je neko provalio tehniku izrezivanja profilnog obrisa osobe u crnom kartonu, što su tada nazivali “portretom u senci”. Tek mnogo kasnije u 19. veku, ta tehnika je nazvana siluetom, kao bizarni spomenik u znak sećanja na dane kada je tehnika počela da se primenjuje.
Eto, sad znate tačno jednu stvar više nego što već niste hteli da znate.
Sad nas je sedam milijardi na plavoj planeti.
Naravno, ništa posebno. Idemo dalje dok možemo. I to je sve.
Sledi Noć veštica u Americi, a kao što je poznato – Ameri misle da sve što oni obeležavaju predstavlja globalni praznik. A ako je i globalni praznik katoličkog sveta, kao što je to Dan Svih Svetih, onda će se Ameri već potruditi da naprave globalni trgovački cirkus od toga.
U međuvremenu, Google je spremio blesavi doodle u obliku animacije iz fotografija. Na ovoj mini-burleski, googleri su se skupili u dvorištu Googleplexa, pa opal’ po umetnosti izrezivanja velikih ludaja.
A onda je pao mrak i ludaje su osvetljene iznutra…
Ne znam čija je to muzika, ali me previše podseća na Orkestar za svadbe i sahrane. Pa ko zna, možda i jeste. Nije dovoljno brzo da bi zvučalo kao neki Rumuni, a dert je suviše istočno obojen da bi to bio Gogol Bordelo. Evo celog klipa na jutjubu, pa slušajte:
Ako neko zna čija je to muzika, neka prijavi ovde.
Ovaj uslužni prodavac bi trebalo da dobije nagradu za radnika meseca.
Osim što nije uspeo da otkrije šta škripi…
Sunčani dan na pijaci: ludilo od broja prilika za fotografisanje…
Nikako da se uvedem u red kad se nađem na pijaci. Teško mi da handlujem svoje tekuće obaveze (tj. pletenu korpu i ceger) i fotoaparat. Zato, zapravo, retko i malo slikam na pijaci, i to baš kad ne mogu da odolim. Tako beše u danu za mnom: sunčano vreme, dobri uglovi i sjajna prilika dok je Jasna uvaljivala piljarki punu šaku sitnog novca koji smo pokupili sa tri gomile u kući. Rezultat:
Ovo nije nikakav čudni kamen, nego brokoli. 
Toliko sam ga gledao da je Jasna pitala “hoćeš li ga za ručak” – ali za ručak sam već imao pečurke, nisam hteo da kvarim. 
Ono pozadini je, dakako, karfiol. Baš je taj zadnji plan presudio da ne napravim isečak iz slike veličine 100%, da bi se lepše videli detalji cvasti. A sa karfiolom ili bez, ulov na pijaci jeste bio mali, ali uspešan. Mišn akomplišd.
Zrak tad k’o da gušćim stade, na me neki miris pade
K’o da anđel lakih nogu kadionik čudni njiše.
“Ludo”, viknuh, “to su glasi, bog će posla da te spasi
Bol i tugu da ti gasi, što te tako izmučiše.
Pij taj nektar da u srcu zaborav Lenoru zbriše.”
Rače Gavran: “Nikad više”.
(nastaviće se)
Danas je tačno pola veka kako je tresnula najveća eksplozivna naprava u istoriji. Ne ponovilo se.
Dana 30. oktobra 1961, neki minut pre podneva po lokalnom vremenu, negde na ostrvu Nova Zemlja u Severnom ledenom okeanu, Sovjetski Savez je detonirao termonuklearnu bombu jačine 50 megatona, što je najjača detonacija u istoriji ljudskog roda.
Vatrena lopta je dostigla prečnik od 8 km. Udarni talas je izazvao naprsline u prozorskim oknima u naseljima udaljenim 900 km i stigao do Norveške, a pečurka je bila visoka preko 64 km.
Ova bomba je danas poznata po nadimku “Carska bomba” (ruski: Царь-бомба). Prilično odgovarajuće ime, pošto je procenjeno da bi bomba ove jačina izazvala potpuno uništenje svega u krugu od 35 km, što bi bilo dovoljno da se uništi grad veličine Pariza.
Groteska je u tome što je ta bomba bila oslabljena na oko polovine projektovane snage, pošto su se Rusi plašili da bi posledice mogle imati uticaja na naseljena područja “u blizini”.
Bilo je to doba eskalacije ludila tokom Hladnog rata. Još uvek nije bilo ničega sofisticiranog u tom nadmetanju: demonstracija sirove snage je činila svoje. Berlinski zid je upravo bio podignut, Hruščov je pomagao Kastra, Ajzenhauer je pomagao južnom Vijetnamu, nervoza je bila velika i nuklearne probe su bile glavni pojavni oblik zveckanja oružjem, bez obzira na moratorijume koje su države čak i same proglašavale. Proglašavale, pa kršile – upravo to se desilo kada je organizovana proba vodonične bombe koju su nazvali carskom.
U post-blokovskom svetu gde nije baš najjasnije ko je realno najjači kao vojna sila, razmišljanje o ultimativnim oružjima ima smisla. Recimo, pretiče pitanje čime sve danas raspolažu nuklearne sile. Imaju li ovakve bombe? Ako ih imaju – zašto? No, sama mogućnost da ovakva bomba bude načinjena pre 50 godina znači da je sad moguće aranžirati daleko jaču.
Onespokojavajuća misao.
Citat dana dolazi od onog ko nije znao da će 350 godina posle njega izmenjena parola glasiti “Imam televizor, dakle ne postojim”.
Da bi se dobro živelo, mora se živeti neupadljivo.
Rene Dekart, 1634. godine
Hm! Imam amandman!
Živeći u eri kokakole i potrošačkog pogleda na svet, polako dolazim do zaključka da je mojoj generaciji moguće samo da dođe do šanse, a generaciji naše dece jedina izlazna perspektiva, tako što će kupiti neupadljivost. I to je merilo pravog i potpunog materijalnog bogatstva: da ne znaju ništa o tebi. Živeti ispod radara danas je privilegija. Kad si sirotinja, baviš se drugima i drugi se bave tobom jer nema druge zabave. Kad nešto stekneš, drugi se bave tobom kao da trošiš njihove, a ne svoje pare. Kad imaš mnogo, onda se tobom bave i mediji, jer šta bi moglo da bude zanimljivije… Moraš dobro da platiš da bi bio imun na to ili, idealno, da se ne bi bavili tobom.
Zato je jasno da uzrok i posledica imaju obrnut smer. Zato parola danas mora da glasi drugačije: da bi se živelo neupadljivo, mora se živeti dobro.
Nikad mira.
A Rene Dekart? Trudio se čovek da objasni mnogo toga. Čak je zbog toga morao da osmisli koordinatni sistem. Jedino je loše procenio čovekovu želju za razmišljanjem. “Mislim, dakle postojim” – rekoh i nestadoh.
(Tnx Bane)