Za slučaj da ste danas propustili Zaharijevu emisiju na B92, evo jednog jednako poludelog domaćina kao doza za nedeljno prepodne.
Nije čovek kriv: ko od paora nije pobudalio do sada, taj nije normalan. Tako da se svodi na isto.
Month: October 2011
Fotografija dana, 29. oktobar 2011
Meračio sam dugo, ali sam zaboravio da napunim baterije za blic…
Po Aninoj najavi, večeras je trebalo da padne Veliko Šminkanje, što znači da ja imam šta da lovim fotoaparatom. U nekom lokalnom klubu se održavao maskenbal povodom još jednog američkog ikonografskog obeležja (Halloween), a dvoje iz Anine ekipe je došlo da ih ona našminka…
Nastala je nekakva gužva, verovatno zbog poslovičnog kašnjenja, pa sam jedva savatao ekipu, i to parcijalno, da ih uslikam. Fotka koju sam izvadio kao odabranu je ispala kako je ispala, moglo je i bolje. Ali šta da radim kad je u maloj prostoriji bilo još troje ljudi koji nisu bili od pomoći u foto sesiji. Baš šteta, jer ova deca baš umeju da poziraju.
Tjah. Mišn not akomplišd. Moralo je to bolje.
Zimsko računanje vremena
Jeste li okrenuli časovnike?
Ova besmislica mi već pomalo ide na ganglije. Zimsko merenje vremena bi trebalo da ostane stalno aktivno. Saldo potrošnje struje više nije u igri, jer leti trošimo više struje na klimatizaciju nego zimi na osvetljavanje.
Edgar Alan Po – Gavran (13)
Sedih tražeć smis’o toga, ne govoreći ni sloga
Ptici, čije žarke oči moju dušu rasplamtiše;
Tako misleć misli bone, pustih glavu da mi klone
I u baršun da mi tone, po kom svetlo senke piše,
Naslonit se na taj baršun, po kom svetlo senke piše,
Ona neće nikad više.
(nastaviće se)
IDENTIFIKEJŠN DIVIŽN: Ćijukalica
A, pa tako to ide: kad jednom kapituliraš kao mlad, to ti se vrati kao bumerang. Moji memoari, čije pisanje ću uz malo veštine i božjeg proviđenja ipak uspeti da izbegnem kad baš-baš prolupam, imaće poglavlje pod naslovom “Od programiranja u COBOL-u do arlaukanja na Ćijukalici”.
Ko je koristio COBOL, ni pakao mu neće teško pasti. Trik je u tome što COBOL programeri brzo steknu vaučer za raj. Ja do sada još nisam izgubio taj bonus koji sam sticao od studentskih dana pa zaključno do napunjene četiri godine staža na mastodontu.
Hoću da kažem: sad je prilika da se kompromitujem baš-baš. 
Elem, od danas možete da pratite dešavanja na Suštini pasijansa i putem Ćijukalice°. Eno, pri vrhu desne šlajfne, od sad nadalje, naći ćete prikladni link koji će vas povezati sa mojim profilom tamo. Profil ću koristiti da objavljujem sve postove na Suštini pasijansa čim se pojave.
Za sve je kriv moj stari kolega i prijatelj, jedan od najboljih saradnika koje sam u životu imao – Stevan Majstorović, dasa koji je izašao iz Mečke od 2000 kubika i ušao u legendu veb razvoja na ovim prostorima, frajer koji zna šta se poručuje Bogu u onako rano jutro i specijalista za uveravanje drugih da urade pravu stvar, koliko god oni to ne voleli. I tako, jednog subotnjeg ranog popodneva, moj se drug Steva obruši na mene, uhvati me za uvo, onako vaspitački, i izvede me na Ćijukalicu na pravdi onog istog što mu ga otpisaše u onako rano jutro. Šta ću, na Stevu ne mogu da se naljutim pa ne znam šta da mi uradi, rešim da ga poslušam.
Eh… Sve sam predvideo kad sam pokrenuo Suštinu pasijansa. Sve osim kačenja sve više i više vagona na začelje… A kad vagoni vuku lokomotivu, plaču i vagoni i lokomotiva….
I tako… Eto. Dobro dođili na Ćijukalicu. Moj user je, gle čuda, @drgrba. A ako hoćete da pripomognete ćijukanju informacija istim putem, zamoliću da koristite zaperak raskalašne dužine: #sustinapasijansa, hvala unapred. Jeste, 17 znakova, mada su to ovisnici o Ćijukalici već i sami prebrojali pre prelaska na ovu rečenicu.
________
° A, ne. Od mene nećete čuti puno ime tog servisa. Zato. Ako mi se omakne, iskoristite priliku da me zajebavate onom klasičnom tehnikom novinara B92: “A ti si rekao, a ti si rekao, rek’o si, jesi, u-ta-ta, rek’o!…”
Pat Metheny u Beogradu, 27. oktobar 2011
Moj drugar i saradnik Miloš Babović je pohodio izuzetno zanimljiv koncert: Pat Metheny Trio, preksinoć u centru Sava. Zamolio sam ga da napiše kratki izveštaj i podeli ga sa Suštinom pasijansa. Odgovor je pred vama.
Poruka lične prirode. Odeš na biletarnicu, kupiš karte za deveti red po sredini, istreseš 2000 dinara po komadu… i zatekneš miksetu između sebe i bine. Barabe nezasite.
Festival. Koncert Peta Metinija je održan u okviru turneje njegovog trija, kao prvi koncert Beogradskog jazz festivala. Na svečanom otvaranju publici se obratila Njegova Ekselencija Ambasador Portugala Luis de Almeida Sampajo. Portugalski jezik je zanimljiv po tome što je odnosna frekvencija pojavljivanja samoglasnika i suglasnika veoma slična srpskom – ali to nije uticalo na Njegovu Ekselenciju, koji je posle posle sjajnog početka („Dobar dan“ u 19:34) nastavio na engleskom, usput odajući ogromne potencijale Njegove Ekselencije na polju ruskog jezika.
Trač. Kakav bi to koncert bio da iz dobro obaveštenih izvora nije stigla informacija o velikom besu zvezde spram organizatora koncerta (novouređeni Dom Omladine) do nivoa isterivanja iz sobe i odbijanja prevoza uz ritualne reči „Odlazite, moram da vežbam!“. Napomenimo ovde da je Pat Metheny muzičar koji energično zahteva da koncert počne onda kada je zakazan, što nastavku priče daje posebnu dramatičnost.
Bubiša. Mikrofon je preuzeo (nakon vojvodoserdarske najave „Beogradskom jazz festivalu je čast da ga otvori…“) proslavljeni Vojislav Bubiša Simić. Takva legenda ima šta da kaže, pa je to i učinio. Petnaest minuta je Bubiša frazirao (zli jezici bi rekli guslao) o Dizzyju Gillespieju, ponoćnim jam sessions, divnoj beogradskoj publici i sličnim stvarima, ubedljivo dokazujući da mu treba dati kolumnu u Politici. Tokom govora publika je uživala u zamišljanju Methenya koji cupka, i organizatora koji likuje.
Koncert. Pet Metheny je izašao na binu, praćen ovacijama obukao Ibanez PM 1000, razoružavajuće se osmehnuo, rekao bezglasni „Thank you“ i prizvao basistu, Larryja Grenadiera. Počelo je lagano, dok je sedokosi čovek za miksetom strpljivo izvlačio iz akustike Sava centra šta se može. Duo je odsvirao tri pesme, posle čega im se pridružio bubnjar Bill Stewart, čija su sola prijatno razbijana na segmente.
Nastavite sa čitanjem… “Pat Metheny u Beogradu, 27. oktobar 2011”
Lekcija iz lumpovanja
Lumpovanje, dernek, ždranje uz muziku ili kako god vam se dopada… Ako ste iskusili, blago vama. Ako niste doživeli, blago vama. Kako god, računam da bi bilo bolje da prećutim neka iskustva. 
U međuvremnu, pustićemo Miru Banjac, za koju rekoše da je o kafani više znala od nekih svojih pajtosa iz Ateljea 212, da nam objasni kako se to radi.
Jedino je muka sa tim preduslovima… Ko će biti pametan da sve postigne…
Edgar Alan Po – Gavran (12)
Al’ taj stvor u crnom plaštu, još mi u smeh goni maštu,
Ja naslonjač tad okrenuh bisti, gde se Gavran njiše
Na baršun mi glava klonu, te misao sabrah onu,
Tu misao tužnu, bolnu; kakvu meni sudbu piše
Ova strašna kobna ptica, kakvu meni sudba piše
Grakćuć stalno: “Nikad više”.
(nastaviće se)
Fotografija dana, 28. oktobar 2011
Lep dan, a ja morao da radim. Phui, što je sada lepo slikati napolju…
Ustao sam malo kasnije, što i nije čudno kad sam legao u pola pet (opet ‘vatam zjala celu noć) i provirio, utvrdivši da dan ne može da bude lepši. Propustio sam besprekorno jutarnje svetlo za slikanje°…
A da bi bilo gore, čekalo me dosta posla koji sam morao da uradim i nije bio šanse da šmugnem ni na pola sata. Ocenio sam da pocrvenelo lišće sa višnje pred kućom, kome lako priđem s terase, može da predstavlja dobru metu. Setio sam se jedne sesije od prošle godine tokom koje sam uhvatio detalj sa grane, pa odlučih da istog časa napravim najjednostavniju moguću fotku na isti način. Pravac terasa s fotoaparatom u ruci, tras-tras nekih šest ekspozicija, i naravno da je najjednostavnija ispala i najbolja:
Nemam šta da kažem. Možda samo da podsetim manje iskusne: valja pravilno podesiti fotoaparat da kompenzuje svetlo. Postavio sam +0.67 eV i to je sačuvalo taj besprekorni prirodni gradijent na nebu.
La vita e bella. Mišn akomplišd.
________
° Nego, najavljuju neke ludačke vrućine za sledeću nedelju; osim što ćemo pristojno uštedeti novac za grejanje, to znači i dobru priliku za fotografisanje napolju. Posebno napominjem ljubiteljima pejzažne fotografije da je s početka novembra skoro-pa-idealno vreme da se lovi jutarnja izmaglica nad vodom, jer postoje značajne temperaturne razlike između noći i dana. Ako ustanete sat vremena pre zore, a neka voda vam je blizu, izađite i slikajte tamo pre nego što sunce izađe. Imaćete perfektno svetlo pola sata pre Sunca, tokom izlaska i možda petnaestak minuta kasnije, sve zajedno oko sat vremena. A sat vremena pre zalaska sunca, zna se: u šumu, u park, bilo gde van urbane zone. Slikajte totale, slikajte makroe i slikajte sve između; sada imate vremena oko 40 minuta od pojave zlatnog svetla do gubitka korisnog svetla. Slikajte kao da ne postoji sutra, ali budite kritični prema svom radu. I ne žurite iz barem jednog razloga: dolazi doba godine kad se mnogo sedi unutra; baš je lepo biti napolju još malo.
Happy 70th birthday, Mr Hank Marvin!
Svi smo voleli grupu The Shadows, svi volimo bar jednu temu koju su ostavili za sobom. Uticaj ovog čoveka na autentični gitaristički zvuk rock’n’rolla je, jednostavno, nemerljiv. Danas mu je sedamdeseti rođendan i red je da mu posvetimo nekoliko minuta.
Hank Marvin je jedan od autentičnih evangelista rock’n’rolla. A posebno: ako je kompanija Fender nekome dužna za proboj na britanskom ostrvu, onda je to on. Marvin je bio prvi upadljivi gitarista Velike Britanije koji se opasao Stratocasterom i učinio da i drugi požele tu gitaru, do dan danas neprevaziđenu po svojstvima. Ono jeste, toj priči je kumovao Cliff Richard, kada je poklonio jedan komad Hanku Marvinu nakon što su ga The Shadows (u tom času još uvek The Drifters) pratili na fenomenalno uspešnoj turneji po Americi… Ali, ne mari detalje… 
Važna je muzika, reći će Hank Marvin.
Sve, sve, ali taj zvonki i nezaboravni zvuk koji prodire direktno u srce:
Eh… “Apache” beše prvi Top 20 singl Shadowsa… od 35. Slovima: trideset pet. I još trideset četiri u radovima sa Cliffom Richardom!… Ako to nije uspešna karijera, onda ne znam šta jeste uspešno. Kakva karijera!
Ima toga još! Hajde da malo pročačkamo tu fonografiju…
Nastavite sa čitanjem… “Happy 70th birthday, Mr Hank Marvin!”