SteciÅ¡te onih koji umeju da Äitaju izmeÄ‘u redova
U mrak mi je pogled pao, Äudnom strahu sam se dao,
Sumnjajući, sanjajući, snovi mi se strašni zbiše;
Nedirnuta bi tišina, znaka nije dala tmina,
ReÄena je reÄ jedina, Å¡apnuta od zvuka kiÅ¡e:
“Lenora” ja Å¡apnuh tiho, jeka mi je vrati tiÅ¡e,
Samo to i ništa više.
(nastaviće se)
Stavim fotoaparat u džep i odem od kuće. Sad već znam da nema problema da nađem fotku dana na putu, gde god da se zadesim.
DanaÅ¡nji zadatak nije postojao. Prosto, baÅ¡ mi se nije dalo da unapred smiÅ¡ljam Å¡ta ću. U kasnim popodnevnim satima sam nekim poslom otiÅ¡ao do turistiÄke agencije mog prijatelja Mikija. Volim tamo da odem jer ima stotinu nekih sitnica na policama i ja ih stalno ÄaÄkam: to su, najÄešće, pokloni zadovoljnih muÅ¡terija (Miki, verujte mi, ima uglavnom zadovoljne muÅ¡terije – a ostali su džangrizala). ÄŒak, jedna od prvih fotki u projektu “jedna na dan” je napravljena tamo.
A sa Mikijem, priÄi nikad kraja. Pustio sam da priÄa teÄe, a kad mu je telefon jednog Äasa zazvonio, iskoristio sam priliku da pogledam okolo. Ha: naÅ¡ao sam vrlo brzo… Kad sam ugledao taj koferÄić na podu, sve se nekako odmotalo samo od sebe: zamislio sam sliku koja bi imala nekakvu patinu, kao da je starija. Ali posle nisam koristio nikakve dodatne filtere (niti servis koji dodaje patinu fotkama), nego sam samo dodao sepiju i dva gradijenta koji simuliraju neprekidni pad svetla od vrha ka dnu. I dobio sam ovo:
Ponekad se valja držati jednostavnosti: miÅ¡n akompliÅ¡d! KomÅ¡ija će opet da pita “a Å¡ta ti smetaju boje na slici”, ja ću mu reći… a on će reći… Idi bre, KomÅ¡ija, nekad sam imao zort od tebe samo kad je reÄ o jeziÄkim andrmoljama; sad mi praviÅ¡ stravu i nad fotografijom! 
Danas je 100 godina od rođenja Mary Blair, konceptualne umetnice izrazitog senzibiliteta. Njeno najpoznatije delo su likovna rešenja za legendarne Diznijeve filmove. U to ime, Google je objavio prikladni doodle.
Da budem iskren, nikad nisam Äuo za Mary Blair. No, onaj ko je napravio ona reÅ¡enja za crtać Alice in Wonderland (1951) svakako zaslužuje poÅ¡tovanje.
(Via)
“Kako te nije sramota”, reÄe Lasica, “da diraÅ¡ u istoriju”. Nije me sramota dok god to nazivate istorijom. Diraću u to dok god se servirana istina ne povuÄe pred Äinjenicama.
Danas je dan kad se sećamo straÅ¡nog pokolja u Kragujevcu 1941. godine. Ali, jako me žulja to Å¡to istina nikako ne izlazi na videlo. BaÅ¡ zbog svake od 7000 5000 2800 2500 2300 nepoznato mnogo žrtava koje su streljane tog dana, a zatim zbog prekrajanja istorije ispalo zgodno da se svi ubijeni u toku tog rata stave u isti koÅ¡. I to onaj prvi…
Meni je straÅ¡no sve to Å¡to se deÅ¡ava danas u metežu podataka kojima se barata, izvuÄenih iz raznih izvora i izreÄenih sa raznim namerama. StraÅ¡no mi je Å¡to vlada nered u istoriji: istoriÄari se povukoÅ¡e pred mitomanima raznih provenijencija i ćute. StraÅ¡no je to.
Ali… Najpre digresija.
– * –
Ima tome viÅ¡e godina… Umro je moj stric Nikola i Lasica je doÅ¡ao da mom ocu proÄita spremljeni govor i “dobije odobrenje”. Moj Rade je bio nabusit Äovek, ali dobar diplomata kad treba; pozvao je mene da Äujem to, sluteći Å¡ta može da bude i znajući da ću ja reći ono Å¡to on ne sme.
I krene Lasica da Äita svojim epskim akcentom; zalet je bio oÄigledno valjano procenjen, jer on je bio dežuran mnogima. Možda i poslat, ko će ga znati. Uglavnom, Äekalo nas je Äitanje dve strane sitnog rukopisa. Prekinuo sam ga već u petoj reÄenici. Zajebite to sa Partijom, rekoh mu. ÄŒitate slovo Äoveku nad grobom, a ne držite mu politiÄku oraciju.
Tu facu ne umem da prepriÄam.
Nova definicija fotografije, izreÄena okom umetnika i tehnikom digitalne fotografije, uvodi nas u dubinu detaljnosti koju smo do sada viÄ‘ali samo na nekim tehniÄkim egzibicijama.
Jean-François Rauzier je francuski fotograf, od 1976. diplomac Å¡kole koja nosi ime Luja Limijera. Radeći kao profesionalni fotograf, tiho je razvijao neke inovativne tehnike montaže složenih fotografija. Kockice su se složile na planu digitalne fotografije: od 2002. godine, Rauzier nastupa kao tvorac tehnike hiperfotografije. ReÄ je o virtuelnim slikama koje se sastoje od viÅ¡e stotina fotografija izvedenih teleobjektivom i sastavljenih u procesu digitalne postprodukcije.
I poslednji deo koji ću prevesti iz biografije ovog umetnika:
In his monumental works he mixes the infinitely big and the infinitesimal, in a profusion of details so unusual as fascinating. The image thus recomposed numerically gives way to the dreamlike world of the artist.
U svojim monumentalnim radovima, on meÅ¡a beskonaÄno veliko i infinitezimalno, sa neizmernom detaljnošću koja je kako neobiÄna, tako i fascinantna. Slika koja je tako numeriÄki preureÄ‘ena vodi nas u umetnikov svet snoviÄ‘enja.
 
Preneću i svoje iskustvo: ovo zaista mora da se nazove posebnim imenom. Znate već: priÄ‘ete nekoj online galeriji fotki, pa pretrÄite pedeset fotografija za pet minuta. Znam da ste to uÄinili mnogo puta (i ja sam), sve govoreći “nemam vremena”. E, pa za ovo ćete morati da imate vremena… Evo primera.
Nastavite sa čitanjem… “Jean-François Rauzier: hiperfotografije”
Ovo je pravo Äudo praktiÄne tehnologije.
A ponekad mislim, kad bi bilo neÅ¡to tako za lomljenje gluposti… Ali joÅ¡ nisu smislili materijal od kojeg bi se mogli napraviti dovoljno jaki zupci za tu svrhu. Glupost je baÅ¡ jak materijal…
Bilo bi baš dobro da postoji tako nešto. Ali nema. Šteta.
Bio je ovo jedan od onih dana kad se tema za fotku dana sama pojavi nakon dugog perioda bez ideje…
Bilo je već veÄe, izaÅ¡ao sam u dvoriÅ¡te da izbacim smeće. Na mestu gde stoji kanta bilo je malÄice mraÄno, pa nisam pazio kad sam se vraćao i “upecao se” na sajlu za Å¡irenje veÅ¡a. Nisam stigao ni da opsujem Äestito, kad mi u pogled upadoÅ¡e Å¡tipaljke koje su zaostale na sajli. Ideja za fotku dana se rodila istog Äasa…
Dok sam otiÅ¡ao po fotoaparat i vratio se, taÄno sam znao kako hoću da izvedem fotku: neću da palim nikakvo svetlo, nego ću da upotrebim blic iz aparata; fotka ne sme da pregori. Pozadina scene je mrak, ali je postojala verovatnoća da drveće u pozadini bude uhvaćeno, negde na granici raspoloživog svetla iz blica. Drugi zadatak je bio da izbegnem to: pozadina mora da bude Äisto crna, a samo ću je popraviti kontrastom ako zatreba. I to je bila cela ideja. Jedan od rezultata je izabran i evo ga:
Ispalo je lakÅ¡e nego Å¡to sam oÄekivao. Ali, beleÅ¡ke radi, morao sam da podesim aparat: smanjio sam jaÄinu blica na minimum, izmerio sam potrebno svetlo pre fokusiranja (“zvezdica” koja baci svetlo blica i samo izmeri parametre), ukljuÄio makro i pouzdao se u ono svetalce za pomoć pri fokusiranju; uspelo je. Objekti u pozadin isu probili tek-tek, Å¡to sam lako popravio pojaÄanjem crne boje. Iako sam slikao protiv mraka, Å¡tipaljke su u fokusu, niÅ¡ta nje pregorelo (nisam morao da popravljam) i sam osam se malo poigrao sa ofsetom i jaÄinom boja, Äisto Å¡tosa radi.
I kao Å¡to rekoh, bilo je lakÅ¡e nego Å¡to sam oÄekivao, bez obzira na sve Å¡to sam morao da uradim da bih dobio rezultat (ma koliko trivijalan). I time sam vrlo zadovoljan, jer sam veÄeras dokazao sebi da mogu dobro da procenim koliko je neka fotografija izvodljiva – i kako. MiÅ¡n akompliÅ¡d. 