Svi u kući obožavamo televiziju. Televizor je centralna ličnost naše porodice.
Mislim da bez televizora u kući nema života. Doduše, teško da bi se moglo reći da nam je televizor centralna ličnost porodice, jer ih imamo više (televizora, ne porodica). Dakle, televizori su nam centralne ličnosti porodice.
Dođe tu i tamo do preklapanja termina raznih emisija, pa nekad bih da gledam više emisija u isto vreme, a nekad bi i drugi članovi porodice da gledaju “svoje” emisije. Da se ne bismo bespotrebno svađali, svako ima svoj aparat. Ali da se zna – pa porodica smo – da možemo nekad i da se zamenimo aparatima.
Komšije za nas kažu da smo čudni, te da je kod nas glava porodice onaj ko drži daljinski u ruci. Mi se ne slažemo s time. Glava porodice nam je u stvari televizor. I to ne jedan.
A to ko je čudan, pa nek pogledaju malo kod sebe, u svoje dvorište. Oni su, bre, u stvari čudni. Totalno otuđeni od televizije nikad ništa neće saznati u životu. Biće duduci čitav život. Od rođenja, pa do groba biće tabula razna (ili kako se već kaže).
Takođe mislim da je baš dobro što imamo 786 domaćih televizijskih kanala. Iz kvantiteta se uvek rađa kvalitet. Isto tako misli i moja porodica, jer svako od njih misli mojom svojom glavom. Tako je to u demokratskom društvu. Da nije tako, na primer, imali bismo dva-tri programa i uvek iste vesti, uvek iste ljude, i ne bih znao da l’ me nas lažu ili ne. Ovako, brate, lepo promenim program i na drugom, trećem, ko-zna-kom proverim i vidim istu vest. Dakle, ne lažu nas.
Evo, mi i decu vaspitavamo da gledaju televiziju. To je najbolji način da nešto nauče. U školu ionako idu samo da ispune kvotu nastavnicima do penzije. Pravo znanje se stiče uz televizor. Moje mlađe dete tek sad mirno spava kad zna šta treba da uradi kada nekog ujede zmija ili kada mu ajkula odgrize nogu. Srednje dete već zna za koga će da glasa na sledećim izborima (čim bude imalo pravo da glasa). Najstarije i može da glasa, ali ga više interesuju ovi rejaliti šoui. Čak se prijavio i za neki. Prošao drugi-treći krug. Šteta što dalje nije. Ali samo neka pokušava, jer kako će drugačije uspeti u životu nego uz pomoć televizije.
Pitanje na koje niko od nas neće moći da odgovori: koji je najbolji film 
).
Kakva ujdurma! Kakav gambit! O, vreme, najstrašnija fizička veličino! O dani, koji tako brzo prolazite! O, paroksizmi osećanja tokom borbe protiv sna! Strahovitom i ničim izazvanom ucenom, Valex je uspeo da me natera da pročitam dobru knjigu. Kako to obično biva, sad će da stradaju čitaoci Suštine pasijansa. A šta ću vam ja: pop đaku, đak crkvenjaku… Nego me je situacija u kojoj sam se našao podsetila na jedan stari i prastari vic koji, sudeći po naglasku kojim je potrebno da se ispriča, potiče iz Mokrina. Ili iz Melenaca. Kako god, znam da nije Jazovo. Vic je kratak:
Nego, kad smo kod viceva: koliko puta vam je ove nedelje e-poštom stigao vic o dijalogu između pijanog vozača i saobraćajnog policajca? Bolje da vam ne kažem koliko puta je stigao meni. Ne ljutim se, šta ću. Vicevi i šeng-fuj slajdovi jedini sadržaj koji su mi neki poznanici ikada poslali, što implicira da oni e-poštu koriste samo za distribuciju gluposti… Najzad, to je danas način da se ispriča vic. Zbog prirode medija, niko neće najpre pitati “jes’ čuo ovaj?” nego opal’ preko stevke, pa čitajte opet ako nađete za shodno…
Čak Noris