Ponekad sam sebi liÄim na nekog poludelog imitatora Rembranta: Äeprkam po tragovima svetla u mraku i tražim atmosferu u tome.
Tema koju sam odavno apsolvirao u mnogim kontekstima fotografisanja: režimi merenja svetla. Kada ste suoÄeni sa potrebom da istaknete najsvetliju taÄku na slici, ukljuÄićete režim merenja u taÄci (spot metering), merićete vrlo pažljivo i to će reÅ¡iti problem “curenja svetla”. Može to i u režimu manuelnog izbora parametara, ali varijacije su jako velike na jako malom prostoru, pa preporuÄujem neki od aftamackih ili poluaftamackih režima.
Mene stalno neki Ä‘avo ÄaÄka da se igram tom opcijom; rano uveÄe sam se malo odmarao tandrÄući po TV programu; kako nije bilo niÄeg pametnog na televiziji (ajdeeeeee!…), ideja za malo zabave mi je pala na pamet dok sam gledao kako treperi svetlo sa miriÅ¡ljave sveće na stolu… Pomeri sveću, okreni mimoze, promeni ugao zbog pozadine, traži mesto za merenje, predvidi kadar, cak, cak, klik, klik, gotovo.
Sad ovo liÄi na onaj svetleći kamen iz “Indijane Džonsa”, koji deo već beÅ¡e, 
kao neki hram u Indiji. A mimoze su prave. A miÅ¡n, kanda je akompliÅ¡d, mada nisam bogzna koliko zamiÅ¡ljao Å¡ta ću i kako ću. Imam jednu dobru ideju, ali moraće da padne malo ozbiljnija priprema, Å¡to znaÄi da ću se time baviti neke slobodne subote… O tom, potom.